Танасковић: Kако против извршне моћи „паралелне реалности“?

• Одлучним правним и институционалним отпором Српске даљем току већ узнапредовалог процеса стварања паралелне реалности БиХ – кроз захтев за враћање његовом изворном слову и смислу – постављена је, можда и у последњем тренутку, препрека коначном тријумфу те реалности и њене извршне моћи
• Отуда и оштрина реаговања архитеката и извођача радова на пројекту једне немогуће државе, лебдеће на темељима годинама стваране „паралелне реалности“ и њене извршне моћи
• Истовремено врхунски циничан и гротескан чин, а уједно и до сада најозбиљнији тест извршне моћи умишљених, али и упаничених заступника „паралелне реалности“ представља подизање оптужнице против демократски изабраног председника реално постојеће Републике Српске због непоштовања одлука особе која се нелегално и нелегитимно представља као високи представник међународне заједнице у БиХ, а заправо је инкарнација и карикатурална чиновничка парадигма „паралелне реалности“

Дарко ТАНАСКОВИЋ, стални колумниста портала „Све о Српској“

1. ОД почетка процеса разбијања југословенске федерације онај део, претежно западни, међународне заједнице коме је одговарало да Југославија престане да постоји, смишљено и плански је пропагандним, правним и војним средствима стварао паралелну реалност у име које су доношене одлуке и предузимане конкретне акције на терену стварне југословенске реалности.

Један од најкарактеристичнијих, а по последицама најдалакосежнијих примера за примењивање такве методологије било је признавање независности бивших република Словеније и Хрватске, а потом и Босне и Херцеговине, чиме је Југословенска народна армија преко ноћи од оружане силе и заштитнице уставног поретка федерације формалноправно проглашена окупационом формацијом на територији нових независних и суверених држава, а самим тим и за легитиман циљ непријатељских дејстава њихових војно-безбедносних снага, уз сваковрсну подршку из иностранства.

Један војник је, на пример, у вараждинској касарни заспао као припадник легалне војске савезне државе, а пробудио се као непријатељски војник окупационе армије. То је постало парадигма за обрачунавање са институционалном југословенском стварношћу и у другим областима и димензијама њеног постојања.

2. Постепено је стварана ситуација у којој је „извршна моћ“ чинилаца паралелне реалности довела до тога да се, чак и код многих објеката овог произвођења једног телеолошког симулакрума почела губити свест о постојању стварне, животне реалности која се плански поништавала.

Било је много случајева у којима су и поштени, југословенски опредељени, па чак и национално свесни појединци и групације грађана, под снажним пропагандним притиском и указивањем на измењену „ситуацију на терену“, поверовали да се обрачун са доскорашњом реалношћу спроводи услед њене анахроности и неусклађености са измењеним „духом времена“, симболички представљаном рушењем Берлинског зида и наводним престанком „хладног рата“, као да је он био једини raison d’être југословенске федерације.

3. Институционални политички отпор деловању на линији паралелне реалности, које је од почетка имала инхерентно антисрпско обележје и усмерење, амортизован је наметнутим, произвољним „правилима“ на којима је оно почивало и којима је оправдавано са позиција ауторитета и утицајности његових протагониста у међународној заједници. Тим „правилима“ је систематски и селективно замењивано, а заправо кршено међународно право.

Аd hoc формирана Бадинтерова комисија, тело без међународноправног упоришта и системског ауторитета, али са пресудним утицајем на ток разбијања Југославије, које је проглашено „растакањем“ (дисолуцијом), институционални је пример тих нових, паралелних и обавезујућих међународноправних координата заснованих на диктату „правила“ моћних и безобзирних.

4. Показало се да је једини делотворан начин отпора извршној моћи паралелне реалности, пре него што она коначно и трајно смени стварну реалност, одлучно разобличавање њене фиктивности одговарајуће ефикасним наступом политичким и, ако је нужно, ванполитичким средствима. Тако је, уосталом, и настала Република Српска, јер се српски народ у БиХ није помирио са „паралелном реалношћу“ независности Босне и Херцеговине, засноване, по рецепту Бадинтерове комисије, на квазиреферендумском изјашњавању наводне „већине грађана“, а у ствари прегласавању целог једног конститутивног народа у политички, национално и верски дубоко подељеној земљи.

Још један пример безочне и неосетљиве манифестације извршне моћи „паралалне реалности“.

5. Одлучан отпор ароганцији архитеката и извршилаца пројекта паралелне антисрпске реалности подразумева рационално и свеобухватно узимање у обзир актуалне констелације у међународним и регионалним односима, али и спремност да се не устукне пред ризицима које такав самоодбрамбени избор неминовно носи. Јер, и ризик је неизбежно фактор двосмерног дејства у свакој конфликтној узајамности, укључујући и ову између стварне, животне, и паралелне, октроисане реалности.

Одлучним правним и институционалним отпором Републике Српске даљем току већ узнапредовалог процеса стварања паралелне реалности БиХ постепеним одступањем од одредаба Дејтонског споразума, кроз захтев за враћање његовом изворном слову и смислу, постављена је, можда и у последњем тренутку, препрека коначном тријумфу те реалности и њене извршне моћи над друштвеном, политичком и животном реалношћу једне  национално и у многом другом погледу сложене земље.

Отуда и оштрина реаговања архитеката и извођача радова на пројекту једне немогуће државе, лебдеће на темељима годинама стваране „паралелне реалности“ и њене извршне моћи.

Истовремено врхунски циничан и гротескан чин, а уједно и до сада најозбиљнији тест извршне моћи умишљених, али и упаничених заступника „паралелне реалности“ представља подизање оптужнице против демократски изабраног председника реално постојеће Републике Српске због непоштовања одлука особе која се нелегално и нелегитимно представља као високи представник међународне заједнице у БиХ, а заправо је инкарнација и карикатурална чиновничка парадигма „паралелне реалности“ која је озбиљно запретила да замени место са стварношћу. Међутим, привид, ма колико уверљив и свестрано подржан био, никада у људским стварима не може трајно заменити стварност живота, али може нанети велику штету.

(Неколико начелних теза за трибину одржану 5. октобра у Прес-центру УНС, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)