Танасковић: Српска је сада на путу употпуњавања и заокруживања своје државности

• Постојање помно сачињеног устава Републике Српске може бити јак одбрамбени адут, али само ако ствари на политичком плану за њу повољно крену, а то је за сада крајње неизвесно, као и у некој каснијој фази тока процеса, кад буде уобличавана нова политичка географија простора тзв. „Западног Балкана“
• Има подједнако разложних мотива и за песимизам и за оптимизам, премда се тренутно чини да Бања Лука, спољнополитички гледано, постепено излази из наметнуте дефанзиве
• Оно што је њена највећа и најопаснија слабост јесте непостојање унутарсрпског јединства, штавише опредељивање дела српских политичких снага за колаборацију са онима који теже елиминисању највеће странке српског народа из политичког живота и одлучивања на нивоу БиХ, а ту Устав Републике Српске сам по себи није ни од какве помоћи

СВАКИ ентитет који себе доживљава и жели да са стране буде перципиран као држава, неизоставно мора имати темељни акт, односно правну основу свога постојања и уређења – устав.

Зато не може бити спорно да Република Српска, на путу употпуњавања и заокруживања своје државности, чему несумњиво тежи, треба да донесе и Устав. Друго је, међутим, питање колико се делотворно она у садашњим околностима брани и може ли се одбранити Уставом.

У условима поремећености укупног међународног правног поретка и релативизовања односа према унутрашњем праву појединих држава, поготово оних које се не могу сматрати великим силама, постојање Устава Републике Српске објективно није пресудан чинилац успешне одбране њене државне егзистенције.

Илустрације ради, после захтева из Сарајева да Интерпол распише међународну потерницу за Милорадом Додиком и Ненадом Стевандићем, многи познаваоци ове проблематике, укључујући и министра унутрашњих послова Републике Србије, изнели су аргумент да би Генерални секретаријат Интерпола морао узети у обзир члан 3 Статута ове међународне организације, у коме стоји да су јој забрањени било каква активност или интервенција у питањима или случајевима који имају политичку, војну, верску или расну позадину.

То је формално тачно, а случај прогона Додика и Стeвандића је еминентно политички. Међутим, одлучујућа чињеница јесте да je одлука Интерпола, поготово у овако значајним предметима, превасходно политички мотивисана, тако да све зависи од политичког односа снага оних који одлучују. Тако је, упркос свим могућим привидима, и у осталим међународним организацијама.

После интервенције Србије, чији су Додик и Стевандић такође држављани, а свакако и других утицајних залагања са разних страна, Генерални секретаријат Интерпола одлучио је да не удовољи захтеву „крње“ БиХ за расписивање црвене потернице, што је свакако охрабрујући знак. Истовремено, овакав развој догађаја потврђује превасходност обезбеђивања делотворних савезништава у међународној заједници, на чема ваља плански и истрајно радити, уз осмишљавање аргументације да подршка Републици Српској, поред заснованости на демократским начелима и на међународном праву, чији је елеменат и Дејтонски споразум, представља и суштински интерес стране којој се за подршку обраћа.

Данас су могућности да се у том смислу спољнополитички успешно делује повећане у односу на период од пре десетак година, чему доприносе актуални процеси политичког прекомпоновања конфигурације и престројавања у међународној заједници на глобалном и макрорегионалном плану.

Дакле, постојање помно сачињеног устава Републике Српске може бити јак одбрамбени адут, али само ако ствари на политичком плану за њу повољно крену, а то је за сада крајње неизвесно, као и у некој каснијој фази тока процеса, кад буде уобличавана нова политичка географија простора тзв. „Западног Балкана“.

Има подједнако разложних мотива и за песимизам и за оптимизам, премда се тренутно чини да Бања Лука, спољнополитички гледано, постепено излази из наметнуте дефанзиве.

Оно што је њена највећа и најопаснија слабост јесте непостојање унутарсрпског јединства, штавише опредељивање дела српских политичких снага за колаборацију са онима који теже елиминисању највеће странке српског народа из политичког живота и одлучивања на нивоу БиХ, а ту Устав Републике Српске сам по себи није ни од какве помоћи.
(Tрибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)