- Дејтонски споразум је прихватио два енитета са заокруженим територијама и правима која не узмичу много од права практично самосталних држава. То је био једини могући излаз из крвопролића које је коштало сва три народа подједнако. Због тога је врло опасно што је такозвана западна међународна заједница одмах иза тога почела да угађа Бошњацима и њиховим претензијама да као већински народ имају и већа права
- Дошло се дотле да је самоопредељење које је у основи конситутивности српског народа у Босни и Херцеговини и које је признато свим народима света почело да се претвара у неку врсту страшила. Приписује се Републици Српској зла намера да хоће да искористи разградњу Дејтонског споразума само да би добила аргументе за коначну самосталност, за реализацију саомоопредељења. То је изврнуто огледало ствари, то није истина
- За Запад је Дејтонски споразум значио не само окончање троипогодишњег рата већ и почетак његове доминације над БиХ са ослонцем на већински бошњачки народ. Сад смо дошли у ситуацију да се идеја о самоопредељењу приказује као највеће зло, а паралелно се промовише, форсира и намеће идеја самоопредељења – албанске мањине на Косову и Метохији, иако досад није забележен ниједан случај у модерној пракси света да је мањина поризведена у народ и као таква добила своју државу
Владислав ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ
МИ ОВОГА пута имамо пред собом Босну и Херцеговину онакву какву су произвели странци после закључивања мировног споразума јер су показали да су имали и друге мисли у позадини, а не само оне које су истурили напред и које су ушле у тај сопразум.
Извор главних проблема је у томе што се међународни мировни споразум не поштује, а свето правило је да су међународни споразуми недодирљиви. Производи се много опасних ситуација ако се почне са њиховим мењањем, а нарочито ако би се почело са њиховим радикалним оспоравањем. Ту долазимо до питања које се овог пута враћа као грозомора, а то је да се самоопредељење појављује у Босни и Херцеговини.
То је иначе реч која је била несвета у време када су једни на силу или оспоравањем права других излазили из оквира заједничке земље, што је и довело до несрећног међусобног сукоба.
Не заборавимо да је српски народ у Босни и Херцеговини и тада показао одговорност, био на нивоу очекивања да поступа зрело, а не непромишљено.
Имао је три избора.
Један је био да остане у заједничкој земљи, јер је изражавао лојалност Југославији уколико је то могуће без неких последица. Кад му је то оспорено од стране пре свега Европске заједнице, а касније и целог Запада, онда је пристао да буде у Босни и Херцеговини, али као признати конститутивни народ са једном целином Срба који би у добрим односима са друга два народа могли да граде заједнички живот у новој земљи. Међутим, дуго је злоупотребљавано то српско поштовање уставности и спремност да од вишег у свом очекивању сиђу на нижи ниво.
Уведен је већински систем, референдум, што је директна негација конститутивности народа.
На бази тог недемократског одлучивања на брзину је створена независна Босна и Херцеговина.
Не заборавимо да су Срби у Босни и Херцеговини показали конструктивност, иако су били свесни да је то често на рачун њихових права. Рецимо, кад је амбасадор Кутиљеро направио кантонални план независне Босне и Херцеговине, Срби су, иако су морали да поднесу велике жртве, прихватили тај план само да се избегне најгоре. Међутим, и то је саботирано од стране оних који су желели друкчији развој у Босни и Херцеговини.
Касније је међународно посредништво понудило кантонални систем за заједничку земљу, али такав да би кантони били физички раздвојени. За Србе у Босни и Херцеговини је био велики проблем да прихвате да буду физички раздвојени у три различита кантона, што је и довело до неуспеха међународних посредника током неколико година.
Етнички принцип уређења Босне и Херцеговине, који је уграђен у Дејтонски споразум и који је основа за било какав могући заједнички живот три народа у Босни и Херцеговини, дефинитивно је прихваћен од стране Америке у мају 1994. године. И, од тада па надаље Контакт група се размахала и почела да прави Босну по тим принципима.
Као резултат тога, Дејтонски споразум је прихватио два енитета са заокруженим територијама и правима која не узмичу много од права практично самосталних држава. То је био једини могући излаз из крвопролића које је коштало сва три народа подједнако.
Због тога је врло опасно што је такозвана западна међународна заједница одмах иза тога почела да угађа нерасположењу већинског народа који је одмах изражавао незадовољство таквим решењем, јер то решење није било на линији њеових претензија да као већина треба да имају и већа права у заједничкој земљи.
Можда због тога, а можда и због других мотива које Запад никад није до краја објаснио, размонтирање дејтонског процеса, односно документа, почело је скоро одмах.
Међународни посредници који су долазили, а који нису били предвиђени Дејтонским споразумом, добијали су гувернерска овлашћења и почели су да праве резове по Дејтонском споразуму одузимајући ентитетима значајан део њихових овлашћења.
За Бошњаке у Федерацији БиХ то није било сметња, јер су одувек били у уверењу да као већински народ треба да имају надмоћ над остала два. Међутим, Република Српска се осећала угроженом до мере да је у једном тренутку морала да заустави процес унакажавања свог ентитета.
Од тада почиње проблем односа Републике Српске са тзв. западним заштитницима већинског народа. Тај процес траје и даље.
Дошло се дотле да је самоопредељење које је у основи конситутивности српског народа у Босни и Херцеговини и које је признато свим народима света почело да се претвара у неку врсту страшила. Приписује се Републици Српској зла намера да хоће да искористи разградњу Дејтонског споразума само да би добила аргументе за коначну самосталност, за реализацију саомоопредељења.
То је изврнуто огледало ствари, то није истина, јер Република Српска се вратила идеји самооопредељења само у злу које је снашло, као крајња мера која треба да одврати друге од тих лоших корака и да их припреми за оно што је једино могуће у заједничкој децентрализованој земљи као што је Босна и Херцеговина.
Само међусобним договорима могло би се постићи решење да се неке надлежности уступе централним органима, али не да би се фаворизовао један или други ентитет него да то буде у јасном интересу свих.
Тај приступ није никада прихваћен, питање је да ли ће бити и убудуће.
Колико видим, руководство Републике Српске је веома истрајно у томе, јер је то једини пут за излазак из садашње кризе.
Имамо ситуацију да је Дејтонски споразум од почетка био на неки начин уклет, пре свега од представника већинског народа који су преплављивали Савет безбедности УН дописима са изражавањем незадовољства садржином Дејтонског споразума. Он је одударао од њиховох претензија да буду водећи народ.
Помало су и даље били заробљеници духа „Исламске декларације“, која се више не помиње, али је очигледно присутна у нечијим размишљањима.
Високи представници су добили ингеренције неспојиве са Дејтонским споразумом и идејом независносити једне земље и своје декрете су проглашавали законима или су их директно диктирали.
Тако је Босна и Херцеговна све више и све брже деградирана као држава ослоњена на сопствене ноге и почела је да зависи директно од страних интереса, надзора и политичке воље.
Негде је одлучено да Босна и Херцеговина таква каква је мора да буде чланица Европске уније и НАТО-а, због чега је неопходно да се функционализује, што ће рећи унитаризује, што захтева даље осиромашивање надлежности два ентитета.
Пошто је Република Српска мањи ентитет у односу на већиниски ентитет Федерације БиХ, очигледно је да Српска треба да подноси главни терет тих мера и да она јесте или треба да буде главни губитник.
За Запад је Дејтонски споразум значио не само окончање троипогодишњег рата већ и почетак његове доминације над БиХ са ослонцем на већински бошњачки народ.
Сад смо дошли у ситуацију да се идеја о самоопредељењу приказује као највеће зло, као нешто што угрожава оно што је створено и како је замишљено да треба да функционише, а паралелно с тим, промовише се, форсира и намеће јдруга идеја самоопредељења – албанске мањине на Косову и Метохији, иако мањина по свим међународним узусима, стандардима и ставовима нема право на државу. Није досад забележен ниједан случај у модерној пракси света да је једна мањина поризведена у народ и као такав добила своју државу.
Било је неколико покушаја, али су били неуспешни. Курди су после Првог светског рата за годину-две дана добили независност по вољи победника, али пошто је Ататурк подбедио, они су морали то да повуку. И не заборавимо: Курди у северном Ираку су пре десетак или петнаестак година успели да остваре пуну аутономију и прогласе независност уз подршку Америке, али после тога је Америка преиспитала своје интересе и повукла ту подршку, тако да се сада та курдска држава око Киркука свела само на једну ширу аутономију.
Као што видите, сада се озлоглашује идеја сампоопредељења када је један народ у питању, а диже на велики пиједестал идеја самоопредељења када је у питању нека фаворизована национална мањина коју Запад жели да произведе у неку независну државу.
И, ту је та неодлучност и та злоупотреба од стране западних сила које дижу громогласну вику и повику када Република Српска истиче самоопредељење, не као циљ него као меру одвраћања од свог постепеног уништавања и позивања другог ентитета на разговор и договор о остајању у заједничкој земљи, али у нивелисаним, значи – праведнијим условима, а не у условима настављања деградације Дејтонског споразума.
То је нешто што пада у очи свима и што је у суштини слаба тачка, ахилова пета западне политике овде на Балкану, јер је контрадикторна себи, а још више битним ставовима међународног јавног права.
Због тога треба одстранити као злонамерне све нападе на Републику Српску и њено руководство да наводно имају неке зле намере, да желе да исфорсирају излазак из Босне и Херцеговине зато што су по себи зли или имају неке зле намере или опције, што уопште не одговара чињеницама.
Ради се о акту самоодбране од покушаја даљег поништавања Републике Српске изнутра. И то је у суштини позив другима у Босни и Херцеговини да не слушају странце него да покушају да се на неки начин братски састану и договоре о томе под којим даљим условима могу да наставе заједнички живот и да кроз то ускрате могућност страним државама и силама да се на такав понижавајући начин даље мешају у основни живот људи који чине Босну и Херцеговину.
(Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Јовановић је говорио на тему „Главни проблем је што се Дејтонски споразум не поштује“)
Додај коментар