- Можемо се запитати – да ли Лондон, Берлин и Брисел уопште више виде БиХ као будућу чланицу ЕУ или просто траже модалитет да кроз ЕУ интеграције створе један нови облик њихове супервизије, без Савјета безбједности, САД, Русије, Кине, који би се условно назвао ”бриселска супервизија”?
- ЕУ инсистира на селективном поштовању владавине права у БиХ. Зато се лажни високи представник може мијешати у правосуђе злоупотребљавајући га за политичке обрачуне, само уколико је ријеч о лидерима из Српске, који онда морају поштовати те монтиране процесе да би то ЕУ оцијенила као владавину права. То у преводу значи да се Додикова монтирана пресуда мора поштовати и да тројица предсједника из Српске морају бити приведени по Шмитовом кривичном дјелу ”напад на уставни поредак”
- Европска комисија је у свом Мишљењу о напретку БиХ из 2019. године осуђивала употребу тзв. ”бонских овлашћења”, док данас ова диктаторска овлашћења не само поштује него њихову примјену категорише као услов за даљи напредак БиХ ка Европској унији
- Сценарио са ”бриселскоом супервизијом” опозицији из Републике Српске потпуно је прихватљив. Спремна је да направи све уступке, да обезбиједи проходност одлучивања од Савјета министара до оба дома Парламентарне скупштине по захтјевима Брисела, да прихвати све законе које ЕУ тражи, само да види политички колапс Милорада Додика и СНСД. А како се то не дешава, њена нервоза постаје све видљивија, а пробосанство све изражајније
САВЈЕТ безбједности Уједињених нација се протеклих дана три пута бавио Босном и Херцеговином. Два пута на затвореним консултацијама и једном кроз заједничко саопштење свих чланица.
На бази оног са чиме је јавност била упозната, примјетно је да Кристијан Шмит и његова неоколонијална управа у БиХ губе подршку од стране Сједињених Држава. Велика Британија и Француска су у Уједињеним нацијама наставиле да инсистирају на опстанку ОХР-а и ако томе додамо подршку коју лажни високи представник ужива у властитој држави, јасно је ко данас једино још подржава страну неоколонијалну управу у БиХ.
Томе треба придодати и Шмитову скорашњу изјаву да ће се ОХР затворити тек кад БиХ постане пуноправна чланица ЕУ, односно никада, те се на крају можемо запитати – да ли Лондон, Берлин и Брисел уопште више виде БиХ као будућу чланицу ЕУ или просто траже модалитет да кроз ЕУ интеграције створе један нови облик њихове супервизије, без Савјета безбједности, САД, Русије, Кине, који би се условно назвао ”бриселска супервизија”.
Тиме би се створио нови модел наметања и преконфигурације БиХ кроз ЕУ реформе под палицом тројке из наслова. Ако тестирамо ову хипотезу кроз сљедеће побројане чињенице, добићемо занимљив сценарио.
Европска унија инсистира на селективном поштовању владавине права у БиХ. То значи да се према њиховом схватању лажни високи представник може мијешати у правосуђе злоупотребљавајући га за политичке обрачуне, само уколико је ријеч о лидерима из Републике Српске, који онда морају поштовати те монтиране процесе да би то ЕУ оцијенила као владавину права.
То у преводу значи да се Додикова монтирана пресуда мора поштовати и да тројица предсједника из Републике Српске морају бити приведени по Шмитовом кривичном дјелу ”напад на уставни поредак”.
Европска комисија је у свом Мишљењу о напретку БиХ из 2019. године осуђивала употребу тзв. ”бонских овлашћења”, док данас ова диктаторска овлашћења не само поштује него њихову примјену категорише као услов за даљи напредак БиХ ка Европској унији.
Наравно не експлиците, више кроз избјегавање контекста, непомињање Шмитових наметања и поличких процеса, симплификујући комплексну политичку ситуацију на сецесионизам и непоштовање владавине права.
Њемачка је отишла корак и даље и у одговору Савезне владе на посланичка питања АФД, наводећи да је Шмит унаприједио владавину права у БиХ.
Наравно, свакоме иоле објективном посматрачу јасно је да је западна супервизија претворила БиХ у колонију и да ту нема нити владавине права нити оних европских демократских достигнућа за које се тројка из наслова декларативно залаже.
Оно што је интерес и званичног Брисела, Њемачке и Британије јесте да се по сваку цијену манифестује да је БиХ институционално способна да ријеши тренутну политичку кризу, како би то био аргумент за отварање поглавља за преговоре. Уколико криза потраје, БиХ ће показати не само неспособност, него ће конкретно довести у питање свој кандидатски статус, што квари планове за успостављање новог модела стране супервизије у БиХ.
Да би ово спријечила, тројка из наслова се ангажовала око преконфигурације власти на нивоу БиХ, не би ли направила нову проевропску коалицију за потребе нове ”бриселске супервизије”.
Бошњачке партије на власти није требало много убјеђивати у овај сценарио. Разочаране тренутним односом САД према БиХ, све су очи усмјериле према Лондону, Берлину и Бриселу који их увјеравају да су они ослонац будуће централизације БиХ кроз реформе на европском путу посредством којих ће се наставити развлашћивање Републике Српске и пренос надлежности на централни ниво власти.
Од опозиције из РС очекују кооперативност на плану европских интеграција и дистанцирање од Додикове суверенистичке политике, како би се тиме квалификовали за улазак у власт на нивоу БиХ.
И бошњачке партије на власти и опозиција из Републике Српске једнако виде наредних дванаест мјесеци као кључне за своју политичку будућност и опстанак, те су пожуриле да што прије направе нову коалицију.
Оно што је отежало реализацију сценарија јесте позиција ХДЗ-а и Драгана Човића. Без обзира што они слиједе упутства на линији Брисел-Загреб-Мостар, постојеће искуство их учи да нема више много теоретисања, него се њихово учешће мора конкретно платити усвајањем измјена Изборног закона. На тој препреци је овај сценарио озбиљно запео.
Колико год се декларативно представници бошњачке Тројке изјашњавали о праведности легитимног представљања сва три конститутивна народа, у исто вријеме су свјесни да би тиме себе исписали из политичког и друштвеног живота Бошњака.
Колико год га Берлин, Брисел и Лондон увјеравали да ће испратити процес измјене Изборног закона, чак када је ријеч и о контроли страних судија у Уставном суду БиХ, Човић није показао спремност да направи уступак на вересију. Тек оног момента када нови Изборни закон обезбиједи легитимно хрватско представљање, ХДЗ би размотрио поновно везивање застава у ФБиХ.
Опозиција из Републике Српске, која у овом сценарију има најнижу цијену у преговорима за улазак у коалицију, била би задовољна само да Додику види леђа.
Њени покушаји условљавања коалиције са интегритетом изборног процеса, дигитализацијом гласачког поступка, убрзањем евроинтеграција и борбом против корупције, довели су њихове бошњаче партнере вјероватно до смијеха. Никада јефтиније нису преговарали са неким партијама из Републике Српске које су, огрезле у мржњу према Додику, спремне да потпишу шта год треба само њему лично да нанесу штету.
Зато је сценарио о ”бриселској супервизији” из перспективе опозиције из Републике Српске потпуно прихватљив.
Иако има вишак воље, оно што мучи Лондон, Брисел и Берлин је мањак политичког капацитета опозиције из РС. Јасно је да трендови не иду у прилог ни СДС-у ни ПДП-у, јер са овим политичким курсом немају шта да траже на изборима 2026. године. С друге стране, оне су све карте ставили на хапшење Додика, распад владајуће коалиције у Републици Српској гдје би се појавиле као ”нужно зло”.
Зато и њима, као и политичком Сарајеву, једнако смета неспособност државне заједнице и чињеница да институције БиХ не функционишу на територији Републике Српске.
Опозиција је спремна да направи све уступке, да обезбиједи проходност одлучивања од Савјета министара до оба дома Парламентарне скупштине по захтјевима Брисела, да прихвати све законе које ЕУ тражи, само да види политички колапс Милорада Додика и СНСД-а. И, како се то не дешава, њена нервоза постаје све видљивија, а пробосанство све изражајније.
Зато јој и не смета што би овај сценарио довео до новог таласа унитаризације под обландом ЕУ интеграција и додатног умањивања аутономије Републике Српске. И, већ сада је дала гаранције, уколико се избори у Републици Српској 2026. године буду одвијали под српским изборним законом и Републичком изборном комисијом, да ће остати вјерни БиХ и ЦИК-у.
На крају, без обзира колико Лондон, Берлин и Брисел кују нове планове и сањају нове супервизије у БиХ ,којим би додатно умањили позицију српског народа, овај сценарио има гомилу мањкавости.
Прво су олако отписали позицију САД и чињеницу да је та држава толико дубоко пенетрирала у систем доношења одлука у БиХ током посљедње три деценије да је тешко замислити да би се тога свега одрекла зарад политичких интереса ове тројке.
Сценарио занемарује и позицију Савјета безбједности УН-а као и Русије и Кине сталних чланица, које некако олако отписују из перспективе њиховог утицаја на процесе на Западном Балкану.
Прелази се и преко воље српског народа, која већ сад наговјештава да ће пробосанска опозиција Републике Српске бити политички кажњена на наредним изборима.
Наишли су на ”тврд орах” када је ријеч о интересима хрватског народа и још увијек нису нашли рјешење како да удовоље ХДЗ-у и тиме дефинитивно не потопе бошњачке партије на власти.
Што је најважније, уопште не рачунају да Република Српска можда већ има спреман одговор на овај сценарио, на мешетарење Лондона, Брисела и Берлина као и издају српске опозиције.
Тај одговор им се свакако неће допасти.
(Трибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар