За БиХ су најопаснији удари на Дејтонски споразум и бошњачки национализам

• Млађан ЦИЦОВИЋ: Босна и Херцеговина је једино могућа држава у стриктном поштовању и досљедној имплементацији Дејтонског мировног споразума „какав је потписан у Дејтону и потврђен у Паризу
• Слободан АНТОНИЋ: Бошњачки национализам Србе и Хрвате у БиХ доживљава као страно тело које у првој погодној историјској прилици треба избацити из државе или асимиловати. Посeбено је то изражено према Србима, као потенцијалним жртвама бошњачког ресантимана који врхуни у тежњи к `реваншистичком геноциду`. Што је јачи овакав бошњачки национализам, то је БиХ нестабилнија и дисфункционалнија
• Александар ВУЈОВИЋ: Судбина Републике Српске, а тиме и Босне, великим дијелом одређена карактером најдоминантније политичке фигуре, Милорада Додика. Његова бескомпромисност да следи српске интересе држи читав дејтонски систем у равнотежи. Босна је могућа као државна заједница искључиво у Дејтонском оквиру
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Откако се фактички одрекла изворног Дејтона, „међународна заједница“ је охрабрила сваки од три народа у БиХ да се окрену својим пријевашингтонским и приједејтонским опцијама, али јој то можда и добро дође као алиби за продужење протектората у недоглед
• Александар ПАВИЋ: Шта је рецепт за српску страну у условима када сарајевска страна хоће да са нама разговара само преко стране силе? То је јачање Републике Српске и државности српског народа у БиХ и да јачамо свест да смо са обе стране Дрине исти народ и исти државни простор, а да Дрина није граница него кичма
• Душан ПРОРОКОВИЋ: Инсистирање на прозападном, евроатлантистичком дискурсу више није део решења, већ део проблема за Босну и Херцеговину
• Дарко ТАНАСКОВИЋ: Једино Дејтонски споразум, ако се примењује у свом изворном смислу, гарантује спољне границе БиХ, без обзира на разне мистификације о њиховој наводној историјској стабилности и вишевековном континуитету

ТРИБИНА „Шта БиХ чини (не)могућом државом?„одржана је данас у београдском прес центру УНСа, у организацији информативног портала „Све о Српској” и представништва Републике Српске у Београду.

На скупу је оцијењено да је једини начин да БиХ остане онај који је одређен Дејтонским споразумом, док би сваки покушај другачијег рјешења, нарочито оног које је засновано на максималистичким захтјевима Бошњака, водио у нове отворене сукобе.

На трибни су говорили професор Филозофског факултета БУ др Слободан Антонић, уредник портала Нови Стандард Александар Вујовић, професор емеритус и сенатор Републике Српске др Ненад Кецмановић, политиколог и колумниста портала Све о Српској Александар Павић, проф. др Душан Пророковић са Института за међународну плитику и привреду и академик Дарко Танасковић.

Модератор Ђуро Билбија, уредник портала Све о Српској на почетку је указао да се БиХ налази у фази када је главно питање да ли ће свијет дозволити БиХ да се развије по мери и вољи свих њених народа. Цитирајући азијску изреку која каже да онај ко се нађе у рупи, прво мора престати да копа даље, Билбија је указао да је БиХ управо налик на рупу, али Бошњаци још не схватају да тиме што и даље поткопавају Дејтон, не поткопавају само Републику Српску, него цијелу Босну и Херцеговину.

Уводну ријеч  је дао шеф Представништва РС у Србији Млађен Цицовић .

Он је оцијенио да je Босна и Херцеговина је једино могућа држава у стриктном поштовању и досљедној имплементацији Дејтонског мировног споразума „какав је потписан у Дејтону и потврђен у Паризу, a који је толико јасан да му није био потребан ни један Високи представник као помоћ у његовом тумачењу и спровођењу”.

„Правним насиљем у дугом континуитету Босна и Херцеговина је постала простор бесправља и нелегитимитета и земља правне несигурности у скоро свим областима, посебно на нивоу заједничких органа Босне и Херцеговине, гдје се уз подршку Високог представника и одређених кругова тзв. Међународне заједнице одузимају и отимају надлежности Републици Српској”, упозорио je Цицоцић и као главни разлог зашто је БиХ немогућа држава означио проблем правног насиља.

– Опредјељујући се да укажем на правно насиље као највећи разлог у низу многих који Босну и Херцеговину чине немогућом државом, изражавам увјерење – додао је Цицовић – да ће учесници ове трибине дати добре одговоре, како на све друге, тако и на овај разлог о којем сам ја говорио, те да ћемо сви заједно дати допринос формирању праве слике о Босни и Херцеговини данас и могућим правцима њене одрживости.

Први говорник, др Антонић, указао је да је главни фактор дезинтеграције БиХ бошњачка аквизиција државе и њихов циљ да БиХ конституишу као унитарну државу.

Он је упозорио да националистичка реторика, која се чује са бошњачке стране, није само реторика, јер је већ јако дубоко продрла у бошњачки народ. У, како је рекао, „твитер орбити”, прихваћена је логика бошњачког национализма са тежњом да се Република Српска потпуно укине.

– Друга страна медаље је унитаризам који треба да наступи после укидања РС, рекао је Антонић.

Он је подсетио да је Бакир Изетбеговић недавно у Зеници рекао да се неће поновити деведесете и да ради тога у школе треба увести предвојничку обуку, прихватити МАП и јачати наменску индустрију.

– То је претња, закључио је Антонић.

Он је оцијенио да бошњачки национализам Србе и Хрвате у БиХ доживљава као страно тијело које у првој погодној историјској прилици треба избацити из државе или асимиловати.

„Посeбено је то изражено према Србима, као потенцијалним жртвама бошњачког ресантимана који врхуни у тежњи к `реваншистичком геноциду`. Што је јачи овакав бошњачки национализам, то је БиХ нестабилнија и дисфункционалнија”, рекао је Антонић.

Александар Вујовић је оцијенио да Босна и Херцеговина није и не може бити класична национална држава, али не може бити ни либерално-грађанска држава „какву замишља Жељко Комшић”. Стога је, према његовој оцјени, једини оквир за опстанак БиХ онај који је дао Дејтонски мировни споразум. 

Он је указао да је БиХ творевина која има три народа са три различита колективна идентитета, што значи да би за њен опстанак био потребан договор око најширег могућег идентитетског оквира, односно „најмањег заједничког садржаоца који би био прихватљив за сва три народа”. То је у БиХ, међутим, немогуће, а овакву процјену Вујовић је аргументовао и чињеницом да се у оквиру заједничког идентитета подразумијева и изналажење договора о државним празницима и симболима.

– На примеру 9.јануара смо видели да то није могуће, подсјетио је Вујовић.

Поводом питања идентитета, он је истакао да БиХ функционише као протекторат у коме страни чинилац има водећу улогу у стварању идентитетских матрица.

У таквим околностима, Вујовић процјењује да је судбина Републике  Српске, а тиме и Босне, великим дијелом одређена карактером најдоминантније политичке фигуре, Милорада Додика.

„Његова бескомпромисност да следи српске интересе држи читав дејтонски систем у равнотежи.

– Босна је могућа као државна заједница искључиво у Дејтонском оквиру, који би могао бити унапређен само оним анексима или споразумима на које пристану сва три народа: српски, хрватски и бошњачки. Све друго би било чист политики авантуризам, потенцијално са трагичним последицама”, закључио је Вујовић.

Ненад Кецмановић је оцијенио да се БиХ налази у фази дезинтеграције, јер се три народа међусобно удаљавају. Говорећи о томе каква је будућност тих процеса и уопште БиХ као државе, Кецмановић је скренуо пажњу на то да неки можда нису научили лекцију из геополитике.

– Споља често кажу да је БиХ нужност да Србија не би постала велика и да не би била медијатор руског малигног утицаја, рекао је Кецмановић.

Он је додао дас у креатори дејтонске БиХ пројектовали да ће једна деценија бити довољно да уз обуздавање етнонациолних разлика генеришу државну нацију и босански патриотизам „па су и полупротекторат са бројним међународним агентима орочили на 10 година”.

– Ништа од тога! Странци су остали у БиХ, прекрајали устав, наметали законе, мијењали надлежности, смјењивали политичаре и опет без планираног ефекта, рекао је Кецмановић.

Он је указао да се сада, послије четврт вијека, западни аналитичари дијеле на оне који мисле да треба наставити по старом само агресивније, енергичније, робусније, милом или силом, затим на оне који сматрају да је БиХ пропала, недовршена, безнадежна и оне који мисле да треба признати самосталност Српској, Херцег Босни и Бошњачким кантонима, као функционално интегрисаним дијеловима.

– Занимљиво је да никоме од њих ни послије четврт вијека надзираног мира не пада на памет да би о томе требало упитати саме Бошњаке, Србе и Хрвате. Откако се фактички одрекла изворног Дејтона, „међународна заједница“ је охрабрила сваки од три народа у БиХ да се окрену својим пријевашингтонским и приједејтонским опцијама, али јој то можда и добро дође као алиби за продужење протектората у недоглед, закључио је Кецмановић, указујући на то да Република Српска и данас брани Дејтон, али да је изгубила повјерење у тзв. међународну заједницу.

Александар Павић је скуп окарактерисао као конзилијум који је „болеснику БиХ” неопходан 24 сата дневно „јер је пацијенту све горе”, те да Срби, који нису зачели то дијете, сада морају њиме да се стално баве . Он је оцијенио да БиХ није незацисна и да не може опстати уз овакав менталитет власти у Сарајеву, а да ће као пацијент бити на апаратима све док у потпуности не пукне униполарни свијет.

– Шта је рецепт за српску страну у условима када сарајевска страна хоће да са нама разговара само преко стране силе? То је јачање Републике Српске и државности српског народа у БиХ и да јачамо свест да смо са обе стране Дрине исти народ и исти државни простор, а да Дрина није граница него кичма, рекао је Павић.

Он је додао да је Сарајево први пут у својој историји постало главни град једне суверене државе – макар она то била само на папиру – у јединствено вријеме у свјетској историји, које ће се тешко поновити. Добило је „суверенитет”, привилегије и привид важности у вријеме „једнополаризма”, тј. неприкоснове ненадмоћи једне једине државе, САД, над цијелом планетом.

– Али, историјски моменат једнополаризма већ пролази, указао је Павић.

Душан Пророковић је рекао да се у анализама са Запада готово увијек подвлачи како је кривица за лоше сценарије у БиХ на локалним елитама и босанско-херцеговачким народима, али да је прави узрок кризе заправо непостојање развојне парадигме.

– При томе, када говоримо о развоју, важно је подвући да се ту не ради само о економском, већ пре свега о политичком пољу. Постојећи оквир јесте производ комплексних преговора, али је он ипак дефинисан у ери једнополарности, када је Западни свет предвођен Сједињеним Државама диктирао правила игре. Иако је, посматрано са становишта уставног устројства и институционалног заокруживања у и око Босне и Херцеговине постигнут баланс, када посматрамо карактеристике са становишта визија и стратегија, може се закључити да је прозападни дискурс доминантан. Мислим да је у овоме један од најважнијих узрока опстајања „немогуће државе“.

– Прво, из разлога што потенцијали моћи, политичке, војне и економске и Вашингтона, а поготово Брисела континуално опадају од 2008. године. Друго, овакво „слепо праћење“ једног центра моћи, чија се улога у савременим међународним односима сагледава потпуно нереално, може увести Босну и Херцеговину у нову етапу сукобљавања. Треће, такав приступ води ка додатној политичкој и друштвеној трауматизацији, рекао је Пророковић.

Узроци раста унутрашњих напетости нису само историјске природе, они се не тичу само неких неизмирених рачуна из рата или послератних разочарења, већ и непостајања јасне визије о будућности. Инсистирање на прозападном, евроатлантистичком дискурсу, ма шта под тим подразумевали, више није део решења, већ део проблема за Босну и Херцеговину, закључио је Пророковић

Дарко Танасковић је говорио о дејтонским границама БиХ и још једном упозорио да би Бошњацима било паметније да не руше Дејтон јер је он и њихова судбина.

– Међу стандардне елементе бошњачког идеолошког наратива о Босни (и Херцеговини) као старој историјској држави са непрекинутим дубинским континуитетом од раног Средњег века до данас спада и тврдња о њеним давно успостављеним и стабилним границама. Реалност је сасвим супротна од тога. Области које сачињавају Босну и Херцеговину имају стабилну, јасно дефинисану границу тек од 1918. године, односно од слома Аустроугарске и настанка Краљевине СХС–Југославије. Све чињенице из прошлости упућују на то је Босна и Херцеговина могла постојати као релативно повезана територијална целина једино у саставу већих државних организама (Османског царства, Аустроугарске, Краљевине Југославије и ФНРЈ–СФРЈ), као неке врсте „спољашњег скелета“. – Њене променљиве границе утврђиване су (мировним) споразумима између великих сила. Последњи такав споразум је Дејтонски и нису га случајно потписали лидер Муслимана–Бошњака и председници Србије и Хрватске, уз гарантујуће присуство највиших званичника великих сила. Нема сумње да једино Дејтонски споразум, ако се примењује у свом изворном смислу, гарантује спољне границе БиХ, без обзира на разне мистификације о њиховој наводној историјској стабилности и вишевековном континуитету”, рекао је Танасковић.

Портал „Све о Српској” наредних дана ће објавити интегрални текст свих излагања на трибини. Излагања ће бити укључена и у зборник који ће бити објављен.

Диана Милошевић