Коме ће гласове одузети Дарко Матијашевић и Драшко Аћимовић?

• Дарко Матијашевић – бивши министар полиције у влади Пере Букејловића – био јечлан Михајличине СРС, а одједном долази на чело Једиствене напредне странке
• СДП, који би да има и кандидате за чланове Предсједништва сва три народа. За српског члана најизгледнији кандидат могао би бити Драшко Аћимовић, кога безочно промовише дио медија као спасиоца који долази из иностранства, са све подршком западних и домаћих удружења за лобирање, притисак и слично
• Могуће је да ће обојица одузети гласове противницима кандидата СНСД

Пише Младен БОРОЈЕВИЋ

ДИО политичких субјеката жалио се на то да је велик износ који треба уплатити да би се пријавила кандидатура, што је само великим странкама омогућило да учествују у изборима за тај ниво власти. Новац је потребан и за кандидатуру за предсједника Српске, али се на њу пријављује више субјеката и појединаца, најчешће да би се омогућио већи број чланова изборних комисија за поједине странке.

Међутим, у избору за Предсједништво сваки кандидат који не припада једном од два блока, а био је само по један на сваким изборима, доживљен је као неко ко је ту да помогне кандидату СНСД и њихових партнера.

За ову годину кандидатуру најављују бар двојица „трећих”.

Један је Дарко Матијашевић, бивши министар полиције у влади Пере Букејловића, потом члан Михајличине СРС. Он, иако нисмо запазили кад, долази на чело извјесне Једиствене напредне странке. Исти правни субјекат окупља пар странака са именом „напредно” (а ниједну не предводи ни Горан Ђорђић ни Јован Митровић), те их уједињује под именом Српска напредна странка Републике Српске, уз одобрење Винка Перића, који је прије Николића и Вучића реанимирао „напредно” у имену неке странке у Срба.

Кандидата најављује СДП, који би да има и кандидате за чланове Предсједништва сва три народа. За српског члана најизгледнији кандидат могао би бити Драшко Аћимовић, кога безочно промовише дио медија као спасиоца који долази из иностранства, са све подршком западних и домаћих удружења за лобирање, притисак и слично.

Поједини логику ове двије кандидатуре виде као помоћ Додику. Матијашевић би умјереним критикама власти откинуо неки глас кандидату СЗП, док би Аћимовић као први човјек СДП у Српској, те коалиције која се окупља око њега, одвукао гласове Муслимана, који би гласали за Иванића.

Историја „трећих“

Прије него се упустимо у анализу да ли је то оправдана тактика, треба погледати како је све изгледало на прошлим изборима.

Рајко Паповић је 2010. освојио 22.790 (3,77%) на изборима на којим је Радмановић побиједио Иванића са око 10.000 гласова предности. Паповићева, тачније Калинићева странка СЗДС освојила је 7.004 гласова. Ако прихватимо да су сви они гласали за свог кандидата Паповића, он је добио додатних 15.786. Опозиција је дала објашњење да би ти гласачи гласали за опозиционог кандидата, те да му је ускраћена побједа Паповићевим учешћем. Међутим, број неважеђих гласова на тим изборима био је 66. 147, што је скоро 30.000 више него што их је било на изборима за предсједника Српске и НСРС.

Када је за четири године Иванић побиједио Жељку Цвијановић са мање од 7.000 гласова, нико није спомињао да је Горан Змијанац украо побједу Жељке Цвијановић. Његових око 8.000 гласова (од укупно 23.936) освојених у Бањој Луци и Приједору, могли би навести као гласове који би великом већином припали кандидату СНСД, будући да у тим градовима СНСД и ДНС имају власт и већу базу бирача.

Међутим, узимајући и то да на овом нивоу имамо највише поништених листића, скоро 54.000, од којих је 32.268 убачено празно у кутију, говори да велики број људи не жели да гласа ни за кандидата власти, ни опозиције. Дакле, поново је око 15.000 гласова (разлика између гласова за СПП и Змијанца, који је освојио три пута више од странке), што је вјероватно нека врста протестног гласа, креативнији начин поништавања.

Могућности „трећих“

Било би најједноставније закључити да је Жељка Цвијановић очајан кандидат, али то опозиција није урадила, јер би тиме омаловажила једну од својих ријетких побједа, док је СНСД почео да форсира причу о томе да су Иванићу побједу донијели муслимански гласови, јер ни њима не иде у прилог да тврде да су имали очајног кандидата.

Када се говори о тим гласовима, вриједи поменути да је управо на бирачким мјестима на којима гласају Муслимани највише неважећих гласова. Такође, у мјестима гдје СНСД има власт, попут Зворника, на мјестима гдје је је највише гласова освојила коалиција Домовина, побјеђивала је и Жељка Цвијановић. Будући да је управо у Зворнику дошло до значајнијег лома СДА, а да је фракција предвођена Недимом Чивићем приступила блоку СДП, у том случају овај блок на микроплану улази у бирачко тијело СНСД.

Дакле, врло је незахвално говорити о томе да ли је нечија кандидатура, поготово политичких маргиналаца, помогла једној страни. Онај ко гласа за њих, у случају да их нема на листи, могли би поништити листић, што симболички и ради гласајући за аутсајдера.

Озбиљније од овога би требало анализирати дјеловање Аћимовића и СДП, странке која кандидатуром за сва три члана предсједништва истиче своју мултиетничност и вјероватно побољшава свој имиџ на међународном плану, одакле очекује подршку и новац. Други аспект је то да ли се сарадњом са европеизираним СДП и сам СНСД не враћа у токове јасне сарадње на европском путу и пуне кооперативности са западним фактором.

На крају, не мање занимљиво је и то што нико није примијетио да је политичка сцена Српске добила свој еквивалент ЛДП – федералну странку која са Аћимовићем пуца и на српске гласаче, и то потпуним отклоном од питања која су заједничка свим српским странкама.

https://frontal.rs/predizborna-analiza-4-uloga-treceg-u-izboru-za-srpskog-clana-predsjednistva-bih/