- Данашња, дејтонска и постратна Босна и Херцеговина, на ону БиХ с краја 20. стољећа, сличи мало више него на Босну Твртка Котроманића. Тигрова кожа – како је називана мапа из које је била видљива етничка измијешаност становништва – је одерана, они што немају сјећање на неку другу БиХ осим садашње већ су доспјели за пушку и војску
- Не постоји мјесто на којему би се повијест могла поновити јер оне БиХ у којој су се запосједнута подручја могла контролирати само ако се темељито етнички очисте – више нема. Не значи то, наравно, да нема ни могућности рата, али он не може наликовати на онај некадашњи
- Оружане снаге БиХ би се у случају примјене украјинског сценарија распале, док би катастрофални односи бошњачких и хрватских лидера, а и то у најбољем случају, онемогућили било какав полицијски одговор из Федерације
- МУП-а Републике Српске је само у прошлој години опремљен с додатних 4000 аутоматских пушака и, што је непотврђено, али је лако могуће – протуавионским ракетама Игла 1-В, прилагођеним за монтирање на полицијске хеликоптере
- Додику то је недовољно за проширивање граница РС-а, али је достатно за њихово претварање у непрелазне и за њега те неколико држава које би признале неовисну Републику Српску, међународне. То што ту, самосталну, силом одвојену РС не би признавали, рецимо, САД, Њемачка или Велика Британија, за БиХ би значило онолико колико Украјини значи непризнавање Крима
МОГУЋНОСТ избијања рата на неком подручју пропорционална је броју заговорника мира на истом томе мјесту.
Прије 26 година Сарајево је било пријестолницом миротворства: тко год је на простору између Ђевђелије и Триглава имао рећи нешто у прилог миру, био је у Сарајеву или се преко тамошњих медија оглашавао, праћен збором такозваних обичних грађана, упорних у игнорирању чињенице да одређени низ инцидената, ипак, чини правило. Рат у БиХ започео је, наиме, у години раније, гранатирањем села Равно, да би се ширио у наизглед неправилним временским размацима и на, једнако наизглед, неповезаним мјестима.
Све по плану који је имао кодни назив „Рам” и, што је један у низу апсурда, био објављен у листу Слободна Босна.
Колико су ефикасне биле поруке против рата говори и судбина Сарајева, града који је био под опсадом 1425 дана!
Искуство једног проживљеног и преживљеног рата темељно је за очекивања од будућег. Но репризе повијесних догађаја могуће су само у контексту премијерних збивања, оних које управо рат најефикасније и неповратно мијења.
Данашња, дејтонска и постратна Босна и Херцеговина, на ону БиХ с краја 20. стољећа, сличи мало више него на Босну Твртка Котроманића.
Тигрова кожа – како је називана мапа из које је била видљива етничка измијешаност становништва – је одерана, они што немају сјећање на неку другу БиХ осим садашње већ су доспјели за пушку и војску, проблеми који су спречавали избијање мира нису нимало друкчији и ништа мањи… Идеје непоражене на бојним пољима преживјеле су дуље него што је очекивано, док су њихови чувари добили моћну потпору у глобалној игри моћи.
Јесу ли отклоњени проблеми због којих су избили ратови на Балкану? Нису. Ово је само интермецо између неких нових сукоба, не због Срба, него због неријешених питања на Балкану”, рекао је крајем прошле године министар вањских послова Србије Ивица Дачић. Њему, као и ваљда свима што су у протеклим мјесецима пријетили ратовима, а има их, хвала на питању, одговара се, баш као оног прољећа 1992. године, пацифистичким порукама које се, уз минимална одступања, своде на исто: да нитко нема ни воље, ни жеље, ни снаге за понављањем збивања од 1992. до 1995. године.
Заборавља се, међутим, како не постоји мјесто на којему би се повијест могла поновити јер, да поновимо, оне БиХ у којој су се запосједнута подручја могла контролирати само ако се темељито етнички очисте – више нема. Не значи то, наравно, како нема ни могућности рата, али он не може наликовати на онај некадашњи, што је утјешно колико и спознаја да од неизљечивих болести не могу обољети они што су годинама доказано мртви.
„Наш интерес је Република Српска и српски народ, а не БиХ и ту нема компромиса. На Дрини не може бити НАТО граница”, рекао је предсједник мањег ентитета у БиХ и кандидат за члана Предсједништва државе Милорад Додик.
Ријечи јесу његове, али мисао, посебице она о граници, дошла је из Москве, која Републику Српску види као своју караулу пред вратима мрског непријатеља.
Још 2014., уочи тадашњих опћих избора – а нови се одржавају у листопаду ове године – 90 бивших и активних припадника руског ФСБ-а боравило је у Бањој Луци. Они, не можда исти људи, али њихове колеге, обучават ће припаднике специјалне полиције МУП-а Републике Српске који је само у прошлој години опремљен с додатних 4000 аутоматских пушака и, што је непотврђено, али је лако могуће, протуавионским ракетама Игла 1-В, прилагођенима за монтирање на полицијске хеликоптере.
Милораду Додику то је недовољно за проширивање граница РС-а, али је достатно за њихово претварање у непрелазне и за њега те неколико држава које би признале неовисну Републику Српску, међународне.
То што ту, самосталну, силом одвојену РС не би признавали, рецимо, САД, Њемачка или Велика Британија, за БиХ би значило онолико колико Украјини значи непризнавање Крима, а Грузији и Молдавији дијелова њихова територија на које представници средишње власти могу ступити као и Вучићеви изасланици на Косово.
Одлучи ли Москва испалити хитац у НАТО, учинит ће то даљинским, преко Милорада Додика и његове полиције којој се, заправо, и нема тко супротставити.
Оружане снаге БиХ би се у случају примјене украјинског сценарија распале, док би катастрофални односи бошњачких и хрватских лидера, а и то у најбољем случају, онемогућили било какав полицијски одговор из Федерације.
У горем и извјеснијем, Вашингтонског споразума би се сјетили у, можда, Вашингтону. Бошњака и Хрвата у РС-у, гдје увијек могу дијелити заједнички осјећај угрожености, има довољно тек да се сви скупа иселе за једно послијеподне.
Осим што не може наликовати на прошли, нови рат не може ни једнако дуго трајати.
Склепана мировна иницијатива зауставила би борбе у старту и заледила затечено стање у којем РС за остатак БиХ неће бити самостална држава, БиХ за РС неће постојати, као што неће бити никакве могућности да се ширење Европске уније и НАТО-а настави источније од Хрватске и, то посебице, преко ријеке Дрине.
Такав је расплет сасвим повољан за Русију која губитак Црне Горе можда не може компензирати Републиком Српском, али преко ње може још активније дјеловати у регији ионако премреженој крупним капиталом и још крупнијим сигурносно-политичким операцијама чији крајњи циљ није радикално националистичка, ксенофобна, изолационистичка и марионетска власт само у Бањој Луци, него иста таква и у Загребу.
То што у њој не било Срба, Путину је битно колико и чињеница да је његов одани и, уз све остало, хомофобни и примитвни намјесник у Чеченији, Рамзан Кадyров, муслиман. Довољно је што је властољубив и на сваки начин овисан о Кремљу.
https://www.24sata.hr/news/odluci-li-se-moskva-za-hitac-to-ce-biti-preko-dodika-i-njegovih-567242
Додај коментар