- Чувени бивши амерички амбасадор у Москви, Џорџ Ф Кенан, упозорио је 1987. године: „Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војни индустријски комплекс би морао да остане суштински непромјењен док се не измисли неки други противник. Било шта друго би било неприхватљив шок за америчку економију.” Како се испоставило, Американци нису морали да пронађу новог противника, већ су наставили да се претварају да је Русија још увијек стари Совјетски Савез
- Недавање гаранција Путину да Украјина неће постати чланица НАТО било је окидач који је убједио руског лидера да мора да реагује. Међутим, то је био само још један разлог, међу многима, који је увјерио Русију да НАТО, под вођством Американаца, не само да се не може вјеровати, већ да је НАТО одлучан да изнуди промјену режима у Русији, као што је то учинио у низу других земаља
- У марту 1999, током бомбардовања Србије, на прослави 50. рођендана НАТО-а у Вашингтону, Клинтон је најавио нови „стратешки концепт“ за НАТО. Нови „концепт“ је увео нове функције као што су: „превенција сукоба“, „управљање кризом” и „операције одговора на кризу”. У ствари, овај нови концепт је трансформисао НАТО из чисто одбрамбеног тијела у инструмент америчке спољне политике и војне моћи. Сада је НАТО могао да интервенише гдје год и када год пожели
- Запад је наставио да приказује Русију као озбиљну пријетњу свјетском миру и безбједности и као непријатеља који захтјева будност НАТО-а. Прилика за нови „Амерички вијек“ који доноси „Амерички мир” (Pax America) је изгубљена. То ће историчари видјети као једну од најозбиљнијих спољнополитичких грешака 20. вијека
Аутор: Џејмс БИСЕТ, бивши канадски амбасадор у Југославији
ПРИЈЕ десет година, књига британског историчара Кристофера Кларка, “Мјесечари”, описала је како је руководство европских сила низом грешака довело до почетка Првог свјетског рата, проузрокујући смрт преко 15 милиона људи. Данас смо свједоци још једне „мјесечарске“ трагедије док рат који изазива смрт и разарања бјесни широм Украјине и пријети могућношћу нуклеарне катастрофе.
Као и у Сарајеву 1914. године, сукоб у Украјини данас је непотребан, а узрокован је неспособношћу НАТО сила које предводе САД. На изглед, чинило се да се проблем може лако ријешити. Радило се о очекивању да би Украјина могла постати чланица НАТО, чему се Русија противи.
Немогуће је повјеровати да Американци и други лидери НАТО-а нису предвидјели да ће такав чин Руси протумачити као повод за рат.
Државни удар у Кијеву 2014. године, који су осмислили Американци, који је подијелио земљу и довео до осмогодишњег грађанског рата између проруског источног региона Донбаса и остатка земље, Русија је видјела као напад на саму Русију.
Током наредних година Украјина је од Сједињених Држава добила модерну војну опрему вриједну милијарде долара, као и обуку украјинских трупа. Заузврат, проруска страна је добила војну помоћ од Русије.
У ствари, ово дуготрајно надметање је било увод у оно што се данас дешава у Украјини.
Непостизањем било каквог компромиса који би произашао из споразума из Минска и одбијањем НАТО да испуни захтјев Русије за гаранцијом да Украјина неће постати чланица НАТО и да се уклоне ракетне базе НАТО у Пољској и Румунији, створена је сцена за могући велики оружани сукоб.
Вјероватноћа да се то догоди, уз чињеницу да је Русија повукла црту у пјеску, наглашена је гомилањем преко сто хиљада руских војника дуж украјинске границе.
Баш у том периоду, лидери НАТО, предвођени САД, имали су прилику да спријече ужасе рата ширих размјера који се данас одвија у Украјини и смање ризик од ширења сукоба и његовог прерастања у нуклеарну катастрофу.
Прихватање руских захтјева било би сасвим у складу са циљевима НАТО, као што је то утврђено у првом члану НАТО уговора – да је НАТО чисто одбрамбена организација и да никада неће користити силу или пријетити употребом силе у рјешавању међународних спорова, и да ће увијек дјеловати у складу са Повељом Уједињених нација.
Међутим, као што ће историја забиљежити, земље НАТО предвођене САД су игнорисале захтјеве Русије и, као што се догодило 1914. године, лидери 2022. су „успавани“ ушли у рат.
Недавање гаранција предсједнику Путину да Украјина неће постати чланица НАТО било је окидач који је убједио руског лидера да мора да реагује. Међутим, то је био само још један разлог, међу многима, који је увјерио Русију да НАТО, под вођством Американаца, не само да се не може вјеровати, већ да је НАТО одлучан да изнуди промјену режима у Русији као што је то учинио у низу других земаља.
Русију је посебно бринуло то што је НАТО већ прекршио сопствени уговор својим илегалним бомбардовањем Србије 1999.
Бомбардовање, које је трајало 78 дана и ноћи, западни медији су најавили као хуманитарни чин за спрјечавање геноцида на Косову.
Све земље НАТО, са изузетком Грчке, учествовале су у овом незаконитом чину, који је прекршио међународно право и Повељу Уједињених нација.
Након бомбардовања услиједило је признање независности Косова, чак и без референдума.
Да је овим незаконитим чином нарушен суверенитет Србије – једноставно је игнорисано.
Једини израз забринутости дошао је од предсједника Путина који је упозорио да би и он једног дана могао да слиједи ове изузетне преседане.
У марту 1999, током бомбардовања Србије, на прослави 50. рођендана НАТО-а у Вашингтону, предсједник Клинтон је најавио нови „стратешки концепт“ за НАТО. Нови „концепт“ је био да се НАТО модернизује и да буде спреман за нови вијек.
То се односило на нове функције као што су: „превенција сукоба“, „управљање кризом” и „операције одговора на кризу”.
У ствари, овај нови концепт је трансформисао НАТО из чисто одбрамбеног тијела у инструмент америчке спољне политике и војне моћи. Сада је НАТО могао да интервенише гдје год и када год пожели.
На истој рођенданској забави, Предсједник Клинтон је такође најавио да ће Мађарска, Пољска и Чешка постати чланице НАТО. Тиме је прекршено обећање за које Руси вјерују да га је дао амерички предсједник Џорџ Х. Буш да ако Русија дозволи уједињеној Немачкој да уђе у НАТО, онда се НАТО никада неће ширити на исток.
Данас, када је Русија окружена државама НАТО, да ли је чудно што предсједник Путин сматра да је вријеме да подвуче црту када је у питању позивање Грузије и Украјине у клуб?
Чувени бивши амерички амбасадор у Москви, Џорџ Ф Кенан, упозорио је 1987. године: „Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војни индустријски комплекс би морао да остане суштински непромјењен док се не измисли неки други противник. Било шта друго би било неприхватљив шок за америчку економију.”
Како се испоставило, Американци нису морали да пронађу новог противника, већ су наставили да се претварају да је Русија још увијек стари Совјетски Савез.
Од пада Берлинског зида, америчка спољна политика се заснива на свјетској доминацији („доминацији пуног спектра“.).
Пентагон је 1992. године издао „Водич за планирање одбране“ и стратегија која је наведена у овом документу објашњава већину циљева спољне политике САД у прве двије деценије овог новог вијека.
Ево релевантног цитата из тог документа: „Настојимо да спријечимо било коју непријатељску силу да доминира регионом чији би ресурси били довољни за стварање глобалне моћи“… и „да спријечимо настајање новог ривала, било на територији бившег Совјетског Савеза или негдје другдје, који би представљао пријетњу равну пријетњи бившег Совјетског Савеза.”
Када је пао зид и кад се урушио Совјетски Савез, свијет се радовао са очекивањем да су се завршили и Хладни рат и пријетња нуклеарним Армагедоном. Авај, није било тако.
Није било покушаја да се нова Русија прими у породицу слободних нација, није било Маршаловог плана за те бивше совјетске државе.
Запад је наставио да приказује Русију као озбиљну пријетњу свјетском миру и безбједности и као непријатеља који захтјева будност НАТО-а.
Прилика за нови „Амерички вијек“ који доноси „Амерички мир” (Pax America) је изгубљена. То ће историчари видјети као једну од најозбиљнијих спољнополитичких грешака 20. вијека.
Последња реченица књиге Кристофера Кларка гласи: „…протагонисти 1914. били су мјесечари, будни а нису видјели, прогањани сновима, а ипак слијепи за стварност ужаса који ће донети свијету. Дозволили смо нашим мјесечарима да нас поново увуку у глупи и непотребни рат.
Као и 1914. године, подржавају их ратнохушкачки медији и масе које мало знају о чињеницама, али се не усуђују да доведу у питање популарни наратив.
Додај коментар