- На 22. конгресу КПСС-а, одржаном у јесен 1961. године, донета одлука која је донедавно изгледала апсолутно немогућа: уклонити Стаљиново тело из Маузолеја. На иницијативуИвана Спиридонова, шеф, лењинградске партијске организације, који је тврдио да је то и „захтев радника“
- Шлаг на овој антистаљиновој „торти“ биле су ове речи делегаткиње конгреса Доре Лазуркине, чланице партије од 1902. године: „Увек носим Иљича у срцу… Јуче сам се консултовала са Иљичем, као да стоји преда мном, као да је жив. А он је рекао: Не свиђа ми се што сам поред Стаљина, који је донео толико беде Партији“
- Особље Маузолеја је, у пратњи два чекистичка официра, извадило Стаљиново тело из саркофага, положило га на кола и превезло у лабораторију испод Маузолеја. По наређењу Н.М. Шверника, шефа комисије за поновно сахрањивање, звезда Хероја социјалистичког рада је скинута са униформе „Оца народа“, а златна дугмад на његовој блузи су замењена месинганим
- У 22:30, осам кремаљских официра изнело је Стаљинов ковчег из Маузолеја кроз бочни излаз и однело га до већ припремљене гробне јаме у близини, обложене бетонским плочама дуж дна и са страна. Само неколико чланова бившег Стаљиновог руководства присуствовало је поновном сахрањивању свог вође — поред Шверника, били су ту Микојан, шеф КГБ-а Шељепин и секретар Московског градског комитета партије Демичев… Сведоци са места догађаја тврде да су сузе текле низ Шверникове образе…
- Након тајне сахране, у сали испод Маузолеја организовано је импровизовано окупљање високих званичника који су учествовали у тој специјалној операцији. Попили су по вотку (неки високи званичници су одбили учествују) попили су за душу Јосифа Висарионовича
Извор: Факти
ПРЕ више од 60 година, у СССР се догодила права револуција. Антистаљинска револуција.
У земљи која је деценијама практично обожавала Јосифа Висарионовича, некадашњи идол милиона је постхумно свргнут. Стаљиново балсамовано тело, реликвија света милионима совјетских грађана, уклоњено је из Маузолеја на Црвеном тргу у ноћи између 31. октобра и 1. новембра 1961. године и сахрањено у скромној гробници уз зидине Кремља.
На 22. конгресу КПСС-а, одржаном у јесен 1961. године, на дневном реду била је расправа о судбини посмртних остатака Јосифа Висарионовича, питање које је многе делегате изненадило. На крају је донета одлука која је донедавно изгледала апсолутно немогућа: уклонити Стаљиново тело из Маузолеја.
Међутим, тај преокрет није ни на који начин изненадио „режисере“ тог партијског форума. Тако значајан политички догађај унапред је испланирало руководство Кремља на челу са Никитом Хрушчовом.
Судећи по записнику са конгреса, Никита Сергејевич и његови помагачи формално нису били иницијатори „чишћења маузолеја од непотребних тела“.
Први који је на конгресу говорио о том питању био је Иван Спиридонов, шеф лењинградске партијске организације. Са говорнице је рекао:
„Лењинградска делегација је примила одлуке радника Кировског завода и Невског машинског завода „Лењин“… У име лењинградске партијске организације и радника Лењинграда, подносим на разматрање 22. конгресу предлог да се Стаљинови посмртни остаци из Лењиновог маузолеја што пре премести на другу локацију.“
Спиридонова је подржао шеф московских комуниста, Пјотр Демичев:
„Московска делегација, у име комуниста престонице, у потпуности подржава предлог лењинградске делегације да се саркофаг са телом Стаљина уклони из Маузолеја… На 20. и 22. конгресу, у потпуности су нам откривена груба кршења социјалистичке законитости почињена током култа личности Стаљина.“
Шлаг на овој антистаљиновој „торти“ био је говор делегаткиње конгреса, Доре Лазуркине, чланице партије од 1902. године. Угледна бољшевичка ветеранка, која је у младости сарађивала и са Лењином и са Стаљином, а касније, током владавине „Оца народа“, пала под ваљак репресије и провела 18 година у затворима ГУЛАГ-а, одржала је говор који није био само емотиван већ чак и обојен мистицизмом. Ево шта су стенографи забележили из њеног монолога:
„Увек носим Иљича у срцу, и увек сам, другови, у најтежим тренуцима, успевала да преживим само зато што је Иљич био у мом срцу, и консултовала сам се са њим шта да радим… Јуче сам се консултовала са Иљичем, као да стоји преда мном, као да је жив. А он је рекао: Не свиђа ми се што сам поред Стаљина, који је донео толико беде Партији.“
Укупно је око петнаест људи говорило о „Стаљиновом питању“. Резултат је, највероватније, био унапред изрежиран јер је уследило једногласно „Одобравамо!“.
Тако је на највишем партијском форуму КПСС донета резолуција: „22. конгрес Комунистичке партије Совјетског Савеза одлучује: да једаље чување саркофага са телом И. В. Стаљина у Маузолеју непримерено, будући да Стаљинова озбиљна кршења Лењинових заповести, злоупотребе власти, масовне репресије против поштених совјетских грађана и друге акције током култа личности чине немогућим остављање ковчега са његовим телом у Лењиновом маузолеју.“
Нема сумње да је завера била унапред смишљена. Али иницијатори ове политичке акције су ипак негде погрешили. Информација о предстојећем уклањању тела генералисимуса процурела је ван зидина Кремља. Неки грађани у Москви, па чак и ван ње, сазнали су за то.
Ево шта је једном московском новинару рекао историчар и историчар уметности др Алфред Мирек:
„Чак и дан раније, 30. октобра, лојални стаљинисти су почели да се окупљају у близини Црвеног трга (неки од њих, верује се, чак су успели да стигну у Москву из Грузије). До вечери се окупило око 50.000 људи. Да би се спречио могући јуриш на Маузолеј, по наређењу команданта Кремља, генерала Ведењина, две чете митраљезаца из пука Кремаљске гарде биле су постављене са обе његове стране испод трибина за госте.“
Одлучено је да се генералисимус уклони из Маузолеја, како је захтевао „иницијатор“ Спиридонов, што је пре могуће. Али, где треба преместити Стаљинов ковчег? Мирек је овако објаснио наредне поступке власти:
„Након кратких састанака, стигла су наређења одозго: ископајте гроб иза Маузолеја. Тако је и било, а ниједном радозналом погледу није било дозвољено да то гледа.
Црвени трг је 31. октобра затворен за јавност у 18:00 часова и окружен војним кордоном. Формални изговор била је проба за традиционалну војну параду, која је требало да се одржи за неколико дана у част годишњице Октобарске револуције. Поред тога, цео простор иза Маузолеја био је ограђен шперплочама. Тек тада је неколико војника из Кремаљског пука почело да копа гроб. У међувремену, у столарској радионици команданта Кремља направљен је ковчег од боровине.“
Мирек тврди да је даље све ишло овако:
„До поднева, особље Маузолеја, у пратњи два чекистичка официра, извадило је Стаљиново тело из саркофага, положило га на кола и превезло у лабораторију испод Маузолеја. По наређењу Н.М. Шверника, шефа комисије за поновно сахрањивање, звезда Хероја социјалистичког рада је скинута са униформе „Оца народа“, а златна дугмад на његовој блузи су замењена месинганим.
– Постоје подаци и да су танки гумирани комбинезони, навучени преко Стаљиновог доњег веша, како би се спречило испаравање редовно наношеног раствора за балсамовање, такође уклоњени са тела.“
У 22:30, осам кремаљских официра изнело је Стаљинов ковчег из Маузолеја кроз бочни излаз и однело га до већ припремљене гробне јаме у близини, обложене бетонским плочама дуж дна и са страна. Само неколико чланова бившег Стаљиновог руководства присуствовало је поновном сахрањивању свог бившег вође — поред Шверника, били су ту Микојан, шеф КГБ-а Шељепин и секретар Московског градског комитета партије Демичев…
У последњем тренутку пре сахране, дошло је до проблема. Одједном су схватили да немају ексере да закуцају поклопац ковчега. Док су војници трчали по опрему, морали су да чекају. Партијски ветерани који су стајали поред ковчега изгубили су живце.
Сведоци са места догађаја тврде да су сузе текле низ Шверникове образе…
Након што је тајна церемонија поновног сахрањивања завршена и мермерна плоча постављена на свеже ископану хумку, у сали испод Маузолеја организовано је импровизовано окупљање високих званичника који су учествовали у овој специјалној операцији.
Попили су по вотку (неки високи званичници су одбили учествују) попили су за душу Јосифа Висарионовича.
Уследили су спонтани митинзи подршке Стаљину, посебно у Грузији. Упркос чињеници да се тадашње званичне власти Грузијске ССР нису придружиле редовима „опозиције“ у вези са „случајем Стаљиновог тела“. Чак су и формално одобриле одлуку конгреса. Међутим, није био сагласан лидер Грузије Мжаванадзе, већ само премијер Џавахишвили.
Ситуација је била напета и у грузијској дијаспори у Москви. Постојала је реална опасност да ће најодлучнији стаљинисти покушати да дођу до гроба, ископају тело и пребаце га у Грузију.
Мирек о овоме сведочи: „Био сам сведок следеће сцене: у једној од уличица близу улице Горког, прилично велика група људи, како се сада говори, „кавкаске националности“, изненада се ниоткуда појавила и почела да се креће ка центру. Живо су нешто разговарали међу собом, носећи некакве штапове – можда за плакате, или су можда то биле дршке од лопате. Нисам успео да разазнам. Гомила је прошла Булеварски прстен и изашла на Пушкинску улицу…
Зачула се бука аутомобилских мотора. Из споредних улица појавило се неколико полицијских комбија и камиона, превозећи људе са појасевима преко рамена – највероватније војнике из Министарства унутрашњих послова. Брзо су скочили на земљу, формирали ланац и, окруживши ту групу. Почели су да их хватају и гурају у камионе са платненим кровом. Операција је трајала буквално неколико минута.
Након што су сви били савладани, аутомобили са војницима, полицајцима и притвореницима су се удаљили. Не знам каснију судбину тих ухапшених стаљиниста. Морао сам да се држим подаље од места инцидента. У супротном, и ја сам могао бити међу ухапшенима“.
Додај коментар