Ишћенко: Украјина не може и не треба да постоји као самостална држава – најбоља формула за договор

• Украјинци гину за дегенерисану Европу, као што су варвари гинули за касни Рим, с једином разликом што су они који умиру за Европу, за разлику од варвара из Велике сеобе, сами дегенерици, неспособни да створе своје „варварско краљевство“. Уместо тога, они сањају да се коначно дегенеришу у „праве Европљане“
• Они се боре за Европу какву замишљају – за рај за лумпене, који имају бесплатан хлеб и циркусе, а то је све што им треба. И не треба им Украјина. Они су сами потрошни материјал за Американце, који су их намамили Европом, али Украјина као држава је такође потрошни материјал и за саме Украјинце – средство за улазак у Европу
• Украјинску државност је немогуће обновити јер локално становништво то не жели, а спољне силе, чак и оне које су спремне да плате за такву обнову, нису спремне да заувек плаћају постојање њене паразитске државности
• Украјина може бити руска Малорусија, може бити пољска или аустријска Галиција, може бити и мађарско Закарпатје. Али, чим та територија остане без царског надзора, а становништво се прогласи „независним Украјинцима“, почиње његова омиљена забава – рат за туђе интересе против било кога, уз потпуно негирање своје прошлости

Извор: Факти

Аутор: Ростислав ИШЋЕНКО

ОСИМ Велике Британије и балтичких државица, сви су за окончање украјинске кризе, али нико нема предлог који би бар могао да постане основа за почетак преговарачког процеса.

Да би се дошло до таквог предлога, потребно је ухватити се бар за један сегмент објективне стварности који сви препознају или ће га сигурно сви препознати у блиској будућности.

Верујем да би таква додирна тачка могла да буде признање од стране свих учесника у процесу неспорне чињенице да Украјина као суверена држава не може и неће постојати.

И не ради се о војним губицима и разарањима. Зона уништења обухвата само део Донбаса. Узимајући у обзир очекивани колапс фронта и губитак способности украјинских оружаних снага да пружају отпор, већи део Украјине ће остати нетакнут. А 1941-45, територија Украјинске ССР је била потпуно уништена.

По најпесимистичкијим проценама, Украјина већ има до милион погинулих.

Тако је СССР током рата изгубио отприлике сваког седмог грађанина, а с обзиром да је страдало више мушкараца, губици мушке популације износили су између трећине и четвртине предратног броја. У границама Украјинске ССР изгубљен је сваки пети предратни грађанин (у Белорусији сваки четврти, у Лењинграду сваки други), а губици мушког становништва износили су не мање од половине предратног броја.

Савремени Украјинци су живели много горе него у Русији или Европи, али много боље него у послератном СССР-у, а желели су да живе још боље. Зато су се и опекли: хтели су да живе као у Европи, а никако да не раде. За то се и боре и умиру.

Они гину за дегенерисану Европу, као што су варвари гинули за касни Рим, с једином разликом што су они који умиру за Европу, за разлику од варвара из Велике сеобе, сами дегенерици, неспособни да створе своје „варварско краљевство“. Уместо тога, они сањају да се коначно дегенеришу у „праве Европљане“.

Због тога је око 60 одсто оних који су живели у Украјини 2014. године земљу напустило, а међу онима који су остали сања да оде сваки трећи.

Ако не рачунамо старије, онда сваки други.

Они се боре за Европу какву замишљају – за рај за лумпене, који имају бесплатан хлеб и циркусе, а то је све што им треба. И не треба им Украјина. Они су сами потрошни материјал за Американце, који су их намамили Европом, али Украјина као држава је такође потрошни материјал и за саме Украјинце – средство за улазак у Европу.

Украјинска државност им је вредна само ако је неко плаћа и докле год је други плаћају. Дакле, основно питање које треба разјаснити пре него што се расправља о томе да ли треба сачувати неку врсту Украјине, ако да – коју, јесте – ко ће то плаћати, колико и колико дуго?

Међу руским политичарима и бизнисменима који су раније радили са Украјином има људи који верују да се тамо може успоставити нормална власт. Они су чак спремни да у томе лично учествују и да у томе учествују, као и неки од бивших украјинских политичара који такође верују да пројекат „Украјина-2” може да функционише.

Нису у праву. На тој територији нема и неће бити ни становништва које је тамо било после распада СССР-а, а ни ресурсне базе.

Сви који могу отићи учиниће то чим се граница мало отвори, а отвориће се широм па ће је претрчати и поражена војска, полиција, припадници државне безбедности, људолови који хватају несрећнике за фронт по улицама, граничари, цариници, дипломате и највиша бирократија. Сви ће бежати испред руских трупа у надирању.

Њима ће се придружити 30-35% преосталих становника Украјине који још сањају о „европском рају“. Било би их и више, али ће већина старих и инвалида бити принуђена да остане.

Украјинску државност је немогуће обновити јер локално становништво то не жели, а спољне силе, чак и оне које су спремне да плате за такву обнову, нису спремне да заувек плаћају постојање њене паразитске државности.

Они који желе да управљају „новом Украјином“ биће принуђени да крену стопама Зеленског и да испружене руке путују светом, сваке године молећи државни буџет, уцењујући своје суседе хуманитарном катастрофом.

Дакле, сви суседи Украјине и све државе укључене у украјинску кризу треба да буду објективно заинтересоване за њену што је могуће безболнији и кориснију по себе ликвидацију.

Украјина мора бити ликвидирана не зато што нема других опција, већ због органске неспособности и неспремности њеног становништва да ради на стварању и очувању сопствене државности. То осуђује сваки украјински пројекат на изумирање.

Свака Украјина, у покушају да одржи спољно финансирање, без којег не може да живи, неизбежно и врло брзо ће почети да сукобљава своје суседе једне са другима како би се поново борила за новац и„европску будућност“.

То је таква „професија“, таква специјализација.

У Аргентини пасу стоку, у југоисточној Азији гаје пиринач, у Русији жито, у Европи семе уљане репице, у САД кукуруз, а Украјина се специјализовала за ратовање за туђе интересе.

Сагајдачни се борио за пољског краља против Москве и Турака, Хмељницки се борио за руског цара против Пољака, Дорошенко се борио за турског султана против Руса и Пољака. Сва тројица у периоду од 50-60 година, између 1618. и 1665-76.

Традиционално, таква „независност“ завршава као Руина, услед чега су суседи Украјине немирни, а становништво у веома лошем стању (добро је ако остане половина).

Украјина може бити руска Малорусија, може бити пољска или аустријска Галиција, може бити и мађарско Закарпатје. Али, чим та територија остане без царског надзора, а становништво се прогласи „независним Украјинцима“, почиње његова омиљена забава – рат за туђе интересе против било кога, уз потпуно негирање своје прошлости.

Зато је ликвидација Украјине корисна за све, па и за саме Украјинце, који ће поново постати нормални Руси, Пољаци, Мађари, чак и Немци, Португалци и Швеђани, и престати да распирују ратове у центру Европе.