- Болна је истина да Путина не би требало само обуздавати и морално осуђивати, већ се са њим мора и сарађивати, будући да су шансе да његов режим заличи на западне ништа веће од шансе коју смо пропустили током 90-их, односно ништа веће од шанси Наполеона и Хитлера да анектирају Русију у своје империје
- Русија неће пропасти нити бити доведена у колонијални положај. Путин ће наставити да нас тестира где год осети могућност
- Генерално, руска стратегија је да у неком облику поврати границе старог Совјетског Савеза и његове зоне утицаја. Циљ Запада је да то одврати. Али, будући да ће ово бити дуг процес без јасног победника, дипломатија и компромис морају имати своју улогу
- Сједињене Државе не могу наставити да се супротстављају Кини и Русији на свим нивоима … без да то резултује јачањем кинеско-руског савеза који траје дуги низ година и који ће, сам по себи, довести до опадања америчке моћи
- Оно што су Никсон и Кисинџер постигли сада је немогуће. То је било време када су Русија и Кина практично биле у рату, што је отворило могућност за америчку манипулацију. Али умерено раздвајање руско-кинеског савеза током времена је можда још увек изводљиво. Пуко кажњавање Русије за њене потезе није политика
Аутор: Роберт КАПЛАН
ГОДИНЕ 1812., док је његова војска исцрпљена марширала руским степама, гледајући Московљане како напуштају и спаљују свој град уместо да га предају његовим трупама, Наполеон је, наводно, у очају узвикнуо следеће о Русима: „Какви људи! Они су Скити!“
То се односило на номадске коњанике из античких времена које нико није могао да освоји, уразуми или на њих изврши било какву врсту притиска. Заправо, на преласку у 20. век, историчар Хенри Адамс приметио је да је нерешиви руски проблем одувек био кључ за модерну Европу и да би, према томе, „последњи и највиши тријумф историје… био довођење Русије у атлантски блок“.
Другим речима, борбе, фрустрације, неуспеси и снови Запада у вези Русије део су старе приче, која ће се наставити и у будућности.
Способност Русије да обликује глобалну геополитику није новост. Управо је руски пораз од стране немачког царства био догађај који је убрзао Руску револуцију, која је, заузврат, драматично изменила двадесети век.
Победа Совјетског Савеза у Стаљинграду 1943. године довела је до Хитлеровог пораза и хладноратовске поделе Европе.
У погледу цене плаћене људским животима, улога Совјетског Савеза – а не Сједињених Држава – пресудно је утицала на исход Другог светског рата.
Унутрашњи колапс Совјетског Савеза довео је до тријумфа Запада у Хладном рату. А неуспех Запада да током деведесетих агресивно преобликује – у политичком и економском смислу – поражену Русију је неуспех по размерама једнак Наполеоновом – пропаст тог подухвата је директно довела до успона реваншистичког и ауторитарног режима Владимира Путина.
Увек се испостављало да је Русија недокучива за дизајн модерног Запада. И то је чињеница коју, нажалост, морамо прихватити.
Осудити Путина због кршења људских права представља пуку пристојност. Али, то нас неће приближити решењу вечите руске енигме. Јер, постоји нешто неспорно руско – заправо, настало право из пера Достојевског и Солжењицина – у начину на који се Путин опходи према дисиденту Алексеју Наваљном; прогнавши га у злогласни затвор изван Москве, где затвореници обављају физички рад, присиљени да сатима ћуте са рукама склопљеним иза леђа.
У међувремену, сам Путин је доброг здравља и могао би остати на власти у годинама које долазе. А у аморалном свету геополитике, с дуговечношћу долази и легитимитет.
Сурова истина
Болна истина је да Путина не би требало само обуздавати и морално осуђивати, већ се са њим мора и сарађивати, будући да су шансе да његов режим заличи на западне ништа веће од шансе коју смо пропустили током 90-их, односно ништа веће од шанси Наполеона и Хитлера да анектирају Русију у своје империје.
Русија је увезана са свим великим геополитичким актерима. Пресудна је за Немачку, најмоћнију државу Европске уније. Немци желе да доврше изградњу гасовода Северни ток 2 не зато што је то нужно критично за немачку економију – Немци би могли да набављају гас и из нове медитеранске гасоводне мреже, или из Северне Америке путем терминала за конверзију природног гаса.
Уместо тога, Немци инсистирају на Северном току 2 зато што њиме добијају релативно јефтин и директан приступ енергентима, али и стабилизацију политичког односа са Русијом, земљом коју сматрају сувише великом и моћном да би могли да је промене или поразе.
Брод за полагање цеви Академик Черски у Гдањском заливу у Балтичком мору, 04. мај 2020. (Фото: Vitaly Nevar/TASS via Getty Images)
Другим речима, Немци су прихватили Русију такву каква јесте. Учинили су све што могу да подрже Наваљног против Путина, изузев обуставе изградње Северног тока 2. А то је стратегија коју Путин може да толерише.
Немци знају да постоје границе по питању односа са Русијом, иако су свесни да им од ње не прети никаква директна војна опасност. (Што се тиче судбине балтичких земаља и Пољске, Немци знају да су Американци једини који могу да одбране њихове источне суседе.)
Немачко понашање одражава тужну реалност међународне геополитике: јавно залагање за људска права није неспојиво са прећутном и хладном реалполитичком логиком. Американци, који су за разлику од Немаца заштићени океанима, тек треба да прихвате ту сурову истину.
Наравно, информационо доба умањује заштиту коју пружају океани, успут демонстрирајући опасност руске агресије. Умањивање значаја географије, које смањује и америчку маргину грешке, захтева не само енергичан одговор од стране Сједињених Држава, већ и потребу за ангажовањем у вези с Русијом.
Америчко самозаваравање
Американци се самозаваравају да је Русија сила у опадању и да зато не морају са њом да сарађују на начин на који то чине Немци. У овој америчкој хипотези има довољно истине да је учини уверљивом, али је она у суштини ипак погрешна.
Руска моћ не сме бити занемарена. Поред показане способности да покреће масовне сајбер нападе, да се меша у амерички изборни процес и да снабдева већи део света нафтом и гасом, Русија је такође највећи светски извозник житарица. Осим тога, Русија продаје нуклеарне електране, грађевински материјал, никл, дијаманте, напредну рударску опрему и високотехнолошко наоружање, примећује Кетрин Е. Стоунер, стручњак за Русију и заменик директора стенфордског института Фримен Спогли.
Улазак Русије на Блиски исток је потез растуће, а не опадајуће светске силе. Американци су претпостављали да ће Русија зажалити због војног ангажмана у Сирији на исти начин на који су САД зажалиле због уласка у Ирак. Али, Руси су научили лекцију. Научили су да уколико у интервенцији не учествује велики број копнених трупа, цена војног авантуризма данас је заправо прилично ниска, док је истовремено вредност борбеног искуства за оружане снаге несразмерно висока, јер може бити примењена на будуће интервенције.
Руске трупе током праћења конвоја сиријских цивила који напуштају град Тал Тамр, 10. јануар 2021. (Фото: Delil Souleiman/AFP via Getty Images)
Русија неће пропасти нити бити доведена у колонијални положај. Путин ће наставити да нас тестира где год осети могућност. Чак и ако би се Путин разболео или напустио власт, опасно је претпоставити да би га наследио режим који је нужно бољи од његовог. Русија би могла да се дезинтегрише или да дође под власт ватрених националиста који ће бити мање одговорни од тренутног лидера. Путин је реалност.
Ситуација између Сједињених Држава и Русије сада је посебно нестабилна: мање због тога што је Запад проширио Северноатлантснки савез (НАТО) у читавом бившем Варшавском пакту, а више због тога што је проширио чланство на три балтичке државе које су раније биле у самом Совјетском Савезу, а чије су границе опасно близу Санкт Петербурга и Москве. То је у Путиновим очима историјска и географска провокација коју мора непрекидно покушавати да поткопа.
Учимо од Наполеона
Затим је ту ситуација у региону Украјине-Крима-Црног мора, где замрзнути конфликт инициран од стране Русије потенцијално доводи до појачаног поморског присуства НАТО-а.
Генерално, руска стратегија је да у неком облику поврати границе старог Совјетског Савеза и његове зоне утицаја. Циљ Запада је да то одврати. Али, будући да ће ово бити дуг процес без јасног победника, дипломатија и компромис морају имати своју улогу. Јер чак и са либералнијим руским режимом, Москва би и даље имала интерес да прошири утицај изван својих пограничних подручја. Русију су током историје нападали не само Француска и Немачка, већ и Швеђани, Литванци, Пољаци и тевтонски витезови. Зато ће Русија заувек бити подозрива и нервозна сила, склона агресији.
Заиста, на овој сложеној геополитичкој шаховској табли нема чисте победе; неће бити промене режима изазване подршком руским опозиционарима, који су слаби и међусобно завађени, без обзира што се свако од њих засебно бори против Путинове власти.
И не заборавимо на другу велику силу, Кину, чији однос са Русијом је сада вероватно ближи и боље координисан него у било ком тренутку у историји. То Пекингу омогућује да профитира од организовања заједничких војних вежби са Русијом и од куповине руског природног гаса.
Сједињене Државе не могу наставити да се супротстављају Кини и Русији на свим нивоима – и то моралним оспоравањем, а не изнијансираном стратегијом која комбинује дипломатски и економски притисак – без да то резултује јачањем кинеско-руског савеза који траје дуги низ година и који ће, сам по себи, довести до опадања америчке моћи.
Када су председник Ричард Никсон и саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер успоставили везе са Кином како би успоставили равнотежу у односима са Русијом, да би затим успоставили политику детанта и са самом Москвом, у Кини је још увек трајала Културна револуција, а у Русији још увек није била затворен огромни гулаг. Али, то није одвратило Никсонову администрацију.
У овом чину није било ничег срамотног или контрадикторног, једноставно тако је функционисао свет у том тренутку. Данас, зрела политика ангажмана са обема ауторитарним силама почеће оног тренутка када дође до такве спознаје.
Руски председник Владимир Путин током састанка са кинеским председником Сијем Ђинпингом у Кремљу, Москва, 05. јун 2019. (Фото: kremlin.ru)
Ангажман није попуштање, већ комбиновање различитих облика притиска и дипломатије како би се истражиле области у којима Русија и Сједињене Државе могу да сарађују на смањењу тензија, и како би се Русији дао подстицај да се удаљи од једностраног савезништва са Кином. И сама Русија би имала користи од играња на карту зближавања са Сједињеним Државама у својем односу са Кином. И ми бисмо. Буквално, било какав исход би представљао побољшање, узевши у обзир суморно и потпуно непријатељско стање односа Сједињених Држава и Русије данас.
Оно што су Никсон и Кисинџер постигли сада је немогуће.
То је било време када су Русија и Кина практично биле у рату, што је отворило могућност за америчку манипулацију. Али умерено раздвајање руско-кинеског савеза током времена је можда још увек изводљиво. Или је барем то правац у ком би требало да се крећемо.
Пуко кажњавање Русије за њене потезе није политика. Требало би да учимо од Наполеона.
Роберт Д. Каплан је професор на катедри за геополитику Роберт Штраус-Хупе Института за спољнополитичке студије. Аутор је многих књига, укључујући „Освета географије“, „У европској сенци“ и „Добар Американац“.
Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард
Извор The National Interest
https://www.standard.rs/2021/03/26/sad-moraju-progutati-gorku-pilulu-saradnje-sa-rusijom/
Додај коментар