- Непријатељ мора да зна да смо спремни за превентивни удар у знак одмазде за све његове текуће и претходне чинове агресије, како бисмо спречили исклизнуће у светски термонуклеарни рат
- Морамо се попети уз ескалаторно-одвраћајућу лествицу довољно брзо. Имајући у виду вектор кретања Запада – упорну деградацију већине његових елита – свака следећа њихова одлука биће још мање компетентна и све више идеолошки вођена од претходне. Тешко да можемо очекивати да тамо на власт дођу одговорнији и разумнији лидери у блиској будућности. То се може догодити тек након катарзе, након што дигну руке од својих амбиција
- Четврт века нисмо слушали оне који су упозоравали да ће нас експанзија НАТО-а довести до рата. Покушавали смо да одлажемо и „преговарамо”. Последица је да имамо озбиљан оружани сукоб. Цена неодлучности сада биће вишеструко већа
- Али, шта ако не одступе? Шта уколико су потпуно изгубили инстинкт самоодржања? У том случају мораћемо да погодимо гомилу мета у одређеном броју земаља како бисмо уразумили оне који су изгубили разум
- Морално гледано, то је ужасан избор пошто ћемо употребити Божије оружје, осуђујући себе тако на велики духовни губитак. Али, уколико ово не учинимо, не само да ће Русија можда умрети, него ће вероватно и читава људска цивилизација престати да постоји. Мораћемо сами да направимо овај избор
Аутор: Сергеј КАРАГАНОВ, почасни председник руског Савета за спољну и одбрамбену политику
НЕПРИЈАТЕЉ мора да зна да смо спремни да изручимо превентивни удар у знак одмазде за све његове текуће и претходне чинове агресије, како бисмо спречили исклизнуће у светски термонуклеарни рат.
Много пута сам говорио и писао да уколико правилно изградимо стратегију застрашивања и одвраћања, па чак и уколико употребимо нуклеарно оружје, ризик „узвратног” нуклеарног или било каквог другог напада на нашу територију биће сведен на апсолутни минимум.
Само лудак који изнад свега мрзи Америку имаће петље да узврати удар како би „одбранио” Европљане, стављајући тако своју државу у опасност и жртвујући хипотетички Бостон за хипотетички Познањ. И Америка и Европа знају ово веома добро, али преферирају да просто не размишаљју о томе. А ми смо сами охрабрили ову безумност сопственом мирољубивом реториком.
Из проучавања историје америчке нуклеарне стратегије, знам да Вашингон није озбиљно разматрао могућност употребе нуклеарног оружја против совјетске територије након што је СССР стекао уверљиву способност одговора на нуклеарни напад, иако је јавно блефирао о томе. Уколико су икада разматрали такву могућност, то се тицало једино супростављања „надирућим” совјетским трупама у самој Западној Европи. Знам да су канцелари Кол и Шмит напуштали бункере чим би се питање такве ескалације поставило током војних вежби.
Морамо се попети уз ескалаторно-одвраћајућу лествицу довољно брзо. Имајући у виду вектор кретања Запада – упорну деградацију већине његових елита – свака следећа њихова одлука биће још мање компетентна и све више идеолошки вођена од претходне. Тешко да можемо очекивати да тамо на власт дођу одговорнији и разумнији лидери у блиској будућности. То се може догодити тек након катарзе, након што дигну руке од својих амбиција.
Не смемо поновити „украјински сценарио”. Четврт века нисмо слушали оне који су упозоравали да ће нас експанзија НАТО-а довести до рата. Покушавали смо да одлажемо и „преговарамо”. Последица је да имамо озбиљан оружани сукоб. Цена неодлучности сада биће вишеструко већа.
Али шта ако не одступе? Шта уколико су потпуно изгубили инстинкт самоодржања? У том случају мораћемо да погодимо гомилу мета у одређеном броју земаља како бисмо уразумили оне који су изгубили разум.
Морално гледано, ово је ужасан избор пошто ћемо употребити Божије оружје, осуђујући себе тако на велики духовни губитак. Али уколико ово не учинимо, не само да ће Русија можда умрети, него ће вероватно и читава људска цивилизација престати да постоји. Мораћемо сами да направимо овај избор.
Чак ни пријатељи и симпатизери нас у почетку неће подржати.
Да сам Кинез, не бих желео да се актуелни конфликт оконча превише брзо и превише нагло, јер одвлачи америчке снаге и даје Кини прилику да ојача пред одлучујућу битку – ону директну или, у складу са најбољим учењима Лао Цуа, приморавајући непријатеља да се повуче без борбе. Такође бих се противио употреби нуклеарног оружја јер подизање конфронтације до нуклеарног нивоа значи прелазак у зону у којој је моја држава (Кина) још увек слаба.
Војници америчке војске и Народноослободилачке армије Кине током церемоније затварања вежбе за управљање катастрофама у близини Нанђинга (Кина), 17. новембар 2018. (Фото: Reuters/Aly Song)
Уз то, одлучна акција не уклапа се у кинеску спољнополитичку филозофију, која апострофира економске факторе (током изградње војне моћи) и избегава директну конфронтацију. Подржавам савезника, чувам му леђа, али се кријем иза њега без мешања у саму борбу. Но, можда ја не разумем ову филозофију довољно добро, па приписујем погрешне мотиве нашим кинеским пријатељима. Ако би Русија извела нуклеарни удар, Кинези би га осудили, али би им приватно било драго што је репутацији и позицији САД у свету задат тако моћан ударац.
Уосталом, каква би била наша реакција уколико (не дао Бог) Пакистан удари Индију или обрнуто? Реаговали бисмо изражавајући тугу што је нуклеарни табу разбијен. Онда бисмо почели да помажемо онима који су погођени и да уводимо потребне измене у нашу нуклеарну доктрину.
За Индију и друге земље глобалне већине, укључујући оне нуклеарне (Пакистан, Израел), употреба нуклеарног оружја је такође неприхватљива, како из моралних, тако и из геостратешких разлога. Уколико се ова оружја користе, и то успешно, то ће сломити нуклеарни табу, тј. идеју да се не смеју користити у било којим околностима, односно да ће њихова употреба довести до глобалног нуклеарног Армагедона. Тешко да можемо рачунати на брзу подршку, чак и уколико би многе земље глобалног Југа осећале задовољство услед пораза њихових некадашњих угњетача који су их пљачкали, истребљивали у геноцидима и наметали им страну културу.
Али, на крају, победницима се не суди. А спасиоцима се захваљује. Европска политичка култура не памти добре ствари. Али остатак света захвално памти како смо помогли Кинезима да се ослободе од бруталне јапанске окупације и како смо помагали колонијама да се ослободе од колонијалног јарма. Уколико не будемо схваћени у први мах, биће то подстицај да се посветимо сопственом усавршавању.
Но, ипак је прилично извесно да ћемо бити у стању да победимо, уразумимо своје непријатеље и натерамо их да одступе без прибегавања екстремним мерама, па ћемо за пар година заузети позицију иза Кине, исто онако као што она сада стоји иза нас, подржавајући је у њеној борби против САД. У том случају, биће могуће избећи велики рат. Заједно ћемо победити за добробит свих, укључујући и људе који живе у западним земљама.
Тада ће Русија и човечанство одолети тешкоћама и закорачити у нови свет, који изгледа светло, мултиполарно, мултикултурално, мултирасно и који пружа државама и народима могућност да граде сопствену и заједничку будућност.
Превод Владан Мирковић/Нови Стандард
Извор Russia in global affairs
Додај коментар