- Василиј НЕБЕНЗЈА: Данас смо били сведоци тужне странице у историји Генералне скупштине УН. Један број делегација предвођених Немачком одлучио је да злоупотреби овлашћења Генералне скупштине и, под плаштом резолуције о успостављању дана сећања, усвоји политичку декларацију, чија је сврха, упркос изјавама иницијатора о супротном, да се демонизује један од народа бивше Југославије, да се поткопа Дејтонски мировни споразум и резолуцију Савета безбедности УН 1031 (1995) која га је утврдила
- Једно је очигледно: иницијатори данашње одлуке делују са предумишљајем, гурајући Босну и Херцеговину ка конфронтацији, без обзира на цену коју је платила током грађанског рата 90-их година. А тада је погинуло 100 хиљада људи и много је крвавих трагедија тог рата, не само против Бошњака, него и Срба и Хрвата. Стиче се утисак да се то ради зато да се босански народи никада не помире
- Хашке пресуде имају хиљаде страница, али субјективни елемент злочина геноцида настао је на основу сведоковог препричавања садржаја једног телефонског разговора (и то само са једне стране линије)
Извор: srbratstvo.ru
СТАЛНИ представник Русије у УН Василиј Небензја говорио је на седници Генералне скупштине УН после гласања о резолуцији о Сребреници.
Ево његовог излагања у целини:
Господине председавајући,
Поштоване колеге,
Данас смо били сведоци тужне странице у историји Генералне скупштине УН.
Један број делегација предвођених Немачком одлучио је да злоупотреби овлашћења Генералне скупштине и, под плаштом резолуције о успостављању дана сећања, усвоји политичку декларацију, чија је сврха, упркос изјавама иницијатора о супротном, да се демонизује један од народа бивше Југославије, да се поткопа Дејтонски мировни споразум и резолуцију Савета безбедности УН 1031 (1995) која га је утврдила.
Није изненађујуће да резолуција прихваћена без консензуса не само да не позива на пуну имплементацију слова Дејтона, већ га чак и не помиње. Та резолуција без консензуса усвојена је резултатом који уопште није онај на који су рачунали организатори. Погледајте бројке: резолуцију није подржало више чланица УН него што је било оних који су је подржали.
Међу иницијаторима пројекта је и Стални представник Босне и Херцеговине, који је прекорачио своја овлашћења у овој ствари. Према Уставу Босне и Херцеговине, који је део Дејтонског споразума, предлагање данас усвојене резолуције морали су да одобре сви чланови Председништва те земље.
У томе видимо још једну потврду доследне линије дела бошњачких елита и њихових западних ментора да поткопавају улогу Председништва као највишег експонента консензусне позиције мултинационалног босанскохерцеговачког друштва о кључним питањима за државу. Подсетимо, систем баланса интереса три конститутивна народа и два ентитета представља „срце“ Дејтонског мировног споразума, којим је окончан крвави грађански рат у Југославији.
Аутори иницијативе су од почетка доводили у заблуду чланове Скупштине. Прокламовали су да резолуција води помирењу и истовремено крили да јој недостаје главни елемент – сагласност свих народа и ентитета у земљи. Већ сама чињеница подношења и разматрање предлога довела је до повећања тензија у Босни и Херцеговини и на целом Балкану. То потврђују демонстрације у Бањалуци са више хиљада учесника, писма и иступања српског члана Председништва БиХ Жељке Цвијановић и представника Србије на седницама СБ УН 30. априла и 15. маја.
Да питање о коме се данас расправља, има директну правну димензију, сведочи и изјава Народне скупштине Републике Српске од 22. маја.
Скрећемо пажњу на апсолутну неприкладност паралела које се наводе имеђу резолуције о геноциду у Руанди и данашње одлуке о Сребреници. Предлог резолуције ГС о Руанди, пре разматрања у Генералној скупштини, усаглашен је унутар земље, затим у регионалној групи – Афричкој унији. У случају ове резолуције нисмо видели ни изблиза било какав покушај договора око заједничких приступа. Уместо тога, поменута „група пријатеља“ је припремила и представила пројекат као готов производ по принципу „узми или остави“, прикривајући се иза пар рунди формалних консултација.
Сви позиви представника одговорних чланица УН, укључујући Русију и Србију, да се питање дана сећања на жртве босанског рата врате на национални ниво на расправу сва три државотворна народа БиХ, као и за постизање заједничког става у региону, одбијени су. Али зато су на списку коспонзора Немачка, САД, Француска, Велика Британија, Финска, Ирска, Италија, Лихтенштајн, па чак и Нови Зеланд. Коспонзорима није оклевала да се придружи ни Холандија, чији је такозвани мировни батаљон одиграо срамну улогу у сребреничкој трагедији 1995. године.
Једно је очигледно: иницијатори данашње одлуке делују са предумишљајем, гурајући Босну и Херцеговину ка конфронтацији, без обзира на цену коју је платила током грађанског рата 90-их година. А тада је погинуло 100 хиљада људи и много је крвавих трагедија тог рата, не само против Бошњака, него и Срба и Хрвата. Стиче се утисак да се то ради зато да се босански народи никада не помире. Ове акције видимо као претњу миру и безбедности у земљи и региону у целини.
Све је то цинично и лицемерно, али још више чуди да је Немачка одлучила да буде главни покровитељ ове резолуције. Држава која је у 20. веку изазвала два светска рата, убила милионе људи у концентрационим логорима, одговорна је за масовне злочине у Африци и активно је учествовала у разбијању Југославије и бомбардовању Сарајева 1995, сада покушава да са говорнице Генералне скупштине подучава остале о значају националног помирења. Убеђени смо да Немачка нема никакво морално право да чак и да спомиње термин „геноцид“ у вези са било чим другим осим са својим чудовишним злочинима.
Подсетимо се да су саме УН, у чијим се салама данас налазимо, створене због злочина нацистичке Немачке и са циљем да једном и заувек спрече слични злочини против човечности.
Желимо да нагласимо и да су на овај начин аутори пројекта ликвидирали својеврсни статус кво, заснован на резолуцији Генералне скупштине – 69/323 о проглашењу 9. децембра Међународним даном свих геноцида и отворили Пандорину кутију.
Подсетимо да није било одлука Генералне скупштине УН о геноциду и другим злочинима нацистичке Немачке над народима Совјетског Савеза током Великог Отаџбинског рата 1941-1945. А ти злочини нацистичког режима однели су животе 27 милиона совјетских грађана. Страдали су и многи европски народи, међу којима веома тешко – Срби.
Ми то нисмо заборавили. И нећемо заборавити. Нико није заборављен и ништа није заборављено!
Господине председавајући,
Не можемо да занемаримо изјаве једног броја делегација о важности поштовања пресуда Међународног трибунала за бившу Југославију (МКТЈ) и Међународног суда правде.
МКТЈ и његов наследник, Резидуални механизам, који су створени да обезбеде непристрасну правду, потпуно су подбацили у том задатку. Њихове пристрасне и политизоване пресуде нису нимало допринеле трајном помирењу на Балкану.
МКТЈ и Резидуални механизам само су допринели продубљивању подела на Балкану. Одговорност за догађаје из 1990-их свалили су готово искључиво на Србе, игноришући бројне злочине других страна у сукобу. Као резултат тога, гласови српских жртава никада се нису чули и они нису добили никакву правду. За МКТЈ и Механизам српских жртава злочина, као да није ни било. Истинско правосуђе тако не функционише.
И да не помињемо чињеницу да је база доказа МКТЈ-а у великој мери изграђена на спорним правним концептима, које је измислио сам Трибунал. Његове пресуде имају хиљаде страница, али субјективни елемент злочина геноцида настао је на основу сведоковог препричавања садржаја једног телефонског разговора (и то само са једне стране линије).
Међународни суд правде није улазио у детаље и просто је на веру прихватио све налазе МКТЈ. У својим издвојеним мишљењима о пресуди од 26. фебруара 2007. године, један број судија је на то директно указао.
Господине председавајући,
Више пута смо чули да представљена резолуција само треба да попуни празнину, да потврди одлуке међународних судова и допринесе дугорочном националном помирењу. Међутим, горка је иронија што је данашње гласање јасно показало колико је светска заједница подељена и око Сребренице и око горе поменутих пресуда.
Усвајање ове резолуције је Пирова победа за њене иницијаторе. Шта су постигли? Ако је ауторима био циљ да створе поделу у Генералној скупштини, на шта смо их ми унапред упозоравали, онда су у томе сјајно успели.
Хвала на пажњи.
Додај коментар