Венди Шерман и Ванг Ји
- Вашингтон послао у Пекинг Венди Шерман да „опипа“ колико је реалан скори сусрет Џоа Бајдена са Си Ђинпингом. Кина, међутим, одавно више нема илузија о могућности постизања споразума са Сједињеним Државама о мирном суживоту. Још пре више од десет година одбила је лукаву понуду за формирање „Велике двојке“
- Могуће је да ће се лидери САД и Кине прво срести на самиту Г-20 најесен у Риму. Ванг је Американцима – пред сусрет са Шерман – прву лекцију већ очитао: „САД увек желе да својом моћи изврше притисак на друге земље, верујући да су боље од других. Међутим, желео бих да јасно кажем америчкој страни да ниједна земља на овом свету није супериорнија од других и да не би требало да буде таква. Кина неће прихватити ниједну земљу која тврди да је супериорнија од других“
- Проблем Американаца је у томе што још увек живе у другом свету. У свету који више није модеран, а још мање је – свет будућности. Због тога ни Руси ни Кинези, а ни остали народи и силе које располажу суверенитетом, не могу да нађу заједнички језик са изасланицима света на амерички начин који је остао у прошлости
Аутор: Петaр АКОПОВ, РИА Новости
„АКО Сједињене Државе сада не науче да равноправно живе са другим земљама, ми, скупа са међународном заједницом, имамо одговорност да САД дамо добру лекцију у том погледу“ – овако је у Пекингу дочекана америчка делегација која је дошла на преговоре.
Очито, тон изјава кинеских лидера на рачун САД постаје све оштрији, а наведене речи припадају кинеском министру спољних послова Ванг Јију.
Изговорио их је уочи сусрета са заменицом америчког државног секретара Венди Шерман.
Она је била први представник нове америчке администрације у Кини након састанка у Енкориџу, на Аљасци, током којег су Ванг Ји и његов шеф у Политбироу, Јанг Ђиечи, оштрим тоном упозорили Американце да са Кинезима не разговарају са позиције силе.
Бајден је послао Шерман у Пекинг да `опипа` расположење кинеских другова и да разјасни изгледе за његов сусрет са Си Ђинпингом.
Тај сусрет је Американцима заиста потребан, јер Бајден, у свакој згодној и незгодној прилици, говори о томе колико добро познаје Си Ђинпинга, наглашава да је с њим провео више времена од било ког од страних лидера (то, наравно, није тако – ипак постоји Путин, али су Бајден и Си заиста провели много сати путујући по Кини, када су обојица били потпредседници), У сваком случају, ако неко од Американаца зна зна како градити односе са НР Кином – онда је то Бајден. Само, за танго је потребно двоје.
Другим речима: саговорник, односно – кинески лидер. А он уопште не жури да се сретне са старим познаником. Упркос томе што је летео на Флориду да се види са Доналдом Трампом – буквално два и по месеца након што је милијардер ступио на дужност.
Тада Кинези нису знали шта могу да очекују од Трампа, који се неочекивано нашао у Белој кућу и обећао да ће започети трговински рат.
Бајдена Кинези – не само Си – знају добро. Зато Сијева посета Вашингтону – а на њега је ред јер је у јесен 2017-те боравио у Пекингу – не долази у обзир. А Бајден, који позив није добио, неће на своју иницијативу у Кину.
Преостала је само једна могућност: састанак на маргинама неког међународног самита.
Следећи се, међутим, очекује тек крајем октобра у Риму. Американци управо и предлажу да Бајден и Си разговарају „на маргинама самита Г-20“.
То је и био главни задатак због којег је Шерман допутовала у Пекинг.
А да ли га је обавила?
Кинези ће пре или касније пристати на сусрет Си-Бајден. Они ће се ионако видети у Риму, па зашто не би и званично разговарали.
А цитиране Јиеве речи сведоче да ће Кинези Американцима дотад „тренирати живце“.
Јер, Ји је уочи доласка Шерман одржао још једну лекцију Американцима:
„Сједињене Државе увек желе да својом моћи изврше притисак на друге земље, верујући да су боље од других. Међутим, желео бих да јасно кажем америчкој страни да ниједна земља на овом свету није супериорнија од других и да не би требало да буде таква. Кина неће прихватити ниједну земљу која тврди да је супериорнија од других“.
После овога је – након првог дана посете Шерман – портпарол кинеског Министарства спољних послова рекао да је Кина током консултација „недвосмислено говорила против мешања Сједињених Држава у унутрашњу политику наше земље, јер подрива националне интересе НР Кине“ и да је захтевала „да Вашингтон исправи грешке“.
А у чему су „грешке“, објаснио је Јиев заменик Ксие Фенг:
„Читава америчка влада је мобилисана да обузда Кину, као да само треба да обузда развој Кине па да сви најтежи проблеми Сједињених Држава буду решени, па да Сједињене Државе поново постану велике и да се њихова хегемонија настави. САД се каче за Кину у свакој прилици, демонизују је и проглашавају за замишљеног противника, као да – да није Кине – уопште нису способни да разговарају ни о чему. Позивамо Сједињене Државе да промене ову крајње погрешну и веома опасну политику према Кини“.
Као што се види, Американцима се у лице говори да не разумеју Кину и да је намерно демонизују, иако њихови унутрашњи и спољни проблеми нису повезани са кинеском моћи.
Ово је апсолутно тачно: свет на амерички начин се руши пре свега због чињенице да су се САД пренапрегле и на унутрашњем и на глобалном нивоу а да то није примарно због отпора Кине и Русије и других силе. Међутим, да ли су Сједињене Државе у стању да то разумеју? Не, глобалистички настројени део америчке елите апсолутно је уверен у своје право и моћ да влада светом.
Кина захтева од САД да се ману њеног демонизовања и претварања у непријатеља, али Пекинг од Вашингтона тражи – немогуће.
САД раније нису могле да живе без непријатеља јер су морале да оправдају своје ширење а да притом не изгледају као освајач, већ као ослободилац и бранилац.
Отуда Перл Харбур, после којег су САД започеле пут ка светској доминацији, и демонизација СССР који уопште није угрожавао постојање Америке као државе, али је ометао њену светску доминацију.
Смета ли Кина данас Американцима? Они то тврде, а у ствари САД сметају све независне силе (не само Кина и Русија, већ и Иран, Турска и Индија, па чак и изолована Северна Кореја), које дају приоритет промоцији и заштити сопствених националних интереса.
Кина, наравно, одавно више нема илузија о могућности постизања споразума са Сједињеним Државама о мирном суживоту.
Још пре више од десет година одбила је лукаву понуду за формирање „Велике двојке“.
Додуше, након доласка Трампа на власт постојала је извесна нада да ће у Сједињеним Државама превладати присталице напуштања глобалне експанзије и фокусирања на јачање националне државе. Али, те наде су убрзо нестале.
Сада – под Бајденом – Вашингтон је отворено започео формирање антикинеске коалиције.
САД не могу успети у том подухвату, али им је Пекинг одговорио променом реторике, повећавајући патос оптужујућих изјава.
Оштрина кинеског тона не значи, наравно, да ће одсад кинеско-америчка конфронтација само нарастати. Могућа су и привремена затишја, па чак и тактичка примирја.
Али, Кинези су стратешки одавно начисто да нису могући трајни свеобухватни споразуми са Сједињеним Државама.
Не верују ни уверавањима да Вашингтон „не жели да јака и отворена конкуренција (две земље) прерасте у сукоб“.
Од тога ће у Пекингу надаље полазити.
Уосталом, ево још једног цитата Ксие Фенга у којем он објашњава став Пекинга према Бајденовој кинеској политици:
„Америчка прича о тројству – конкуренција, сарадња и конфронтација – служи само за скретање пажње са притисака и обуздавања Кине. Када морате да тражите помоћ од Кине – морате да сарађујете. Међутим, у областима у којима имају предност – Сједињене Државе прекидају везе, блокирају нас санкцијама. Ради обуздавања Кине, не презају ни од сукоба и конфронтације. Вашингтон жели да реши једино проблеме Сједињених Држава и размишља само о резултату који је потребан америчкој страни јер жели једнострану корист. Где се то још може видети у савременом свету?“
Проблем Американаца је у томе што још увек живе у другом свету. У свету који више није модеран, а још мање је – свет будућности.
Због тога ни Руси ни Кинези, а ни остали народи и силе које располажу суверенитетом, не могу да нађу заједнички језик са изасланицима света на амерички начин који је остао у прошлости.
Додај коментар