- Папа Фрања је 4. фебруара говорио пред међуверским скупом који је организовао Муслимански савет мудраца, тело основано у Емиратима у циљу „супротстављања верском фанатизму и заговарања умереног ислама”. Последњег дана свог боравка (уторак, 5. фебруар) папа је служио мису под отвореним небом пред око 135.000 католика који раде у Емиратима. Међутим, његово обраћање међуверском састанку претходне вечери по много чему је било проблематично
- Папа је током посете Емиратима пропустио још једну прилику – нажалост не по први пут – да се јасно и одлучно заузме за заштиту просталих хришћана на Блиском истоку, чији је масовни егзодус уследио после америчке инвазије Ирака и који је настављен услед грађанског рата у Сирији. Папино непомињање прогона хришћана у муслиманском свету утолико је чудније што је реч о најдрастичнијем примеру кршења људских права у савременом свету. Јер, 330 милиона хришћана у већински муслиманским земљама и данас бива подвргнуто насиљу, што хришћанство чини најпрогоњенијом религијом на свету
- Донекле је разумљиво да Фрања, као и безбројни други западни либерали попут њега, желе да имају реформисани, пријатељски настројен ислам као свог глобалног суседа. Међутим, способност ислама да се реформише – неизвесна и слаба од самог почетка – само је додатно поткопана улагивањем и удварањем тврдом и непокајаном исламском традиционализму. Ове чињенице Срби на обе стране Дрине треба да буду свесни приликом сваког дијалога са Светом столицом
- Наш егзистенцијални спор са светом вере пророкове, започет пре скоро седам векова, још ни изблиза није окончан. Неизвесно је да ли у папи Фрањи могу рачунати на ма какву подршку уколико од садашњег, латентног, тај сукоб поново пређе у акутну фазу
Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ Председништва БиХ Милорад Додик разговарао је 6. фебруара са апостолским нунцијем у Босни и Херцеговини, монсињором Луиђијем Пецутом.
Додик је рекао да су Председништво БиХ и он лично опредељени за добру сарадњу са Ватиканом и поздравио могућност да ускоро посети папу Фрању. Додао је да ће се заложити да се у што скорије време примени Основни уговор између Свете Столице и БиХ.
Што се Срба и Српске тиче, постоје два разлога – које Додик није поменуо, премда их је несумњиво свестан – за одређене симпатије према аргентинском понтифексу.
Папа и Срби – Први разлог је непризнавање самопроглашене независности Косова од стране Ватикана. По том питању постоји континуитет става садашњег папе са политиком његовог претходника Бенедикта XVI, који је утемељен на вишедеценијском принципу Свете столице да не признаје промене међународноправног статуса држава или њихових делова који су изнуђени ратом и насиљем. Из тог разлога Ватикан није признао ни НДХ и наставио је да одржава дипломатске односе са југословенском краљевском владом у избеглиштву, премда је у пракси однос папе Пија XII према усташкој држави био најблаже речено проблематичан.
Други разлог је прећутно али очигледно кочење канонизације Алојзија Степинца од стране папе Фрање, чина који се у Хрватској самоуверено очекивао после беатификације спорног хрватског надбискупа од папе Јована Павла II у Марији Бистрици октобра 1998. Како се вајка загребачки Вечерњи лист од 6. фебруара, ни овогодишња годишњица смрти Степинца неће проћи без горчине која не јењава посљедњих година, откако је очито да Црква са својега највишег врха, из Ватикана, оклијева закључити већ довршену каузу за проглашење светим хрватског блаженика:
Отезање с проглашењем светим кардинала Степинца извор је, признајмо искрено, снажних фрустрација за домаћу Цркву. Они који су се надали да би се нешто могло догодити за лањског бискупског похода “Ad limina apostolorum” Ватикану и Светоме Оцу, остали су зацијело без текста, јер је папа Фрањо, на питање хрватских бискупа хоћемо ли ускоро имати новога свеца, лаконски одговорио с – надам се… Ако се папа, који одлучује о томе, тек нада, што ли је преостало свима осталима, ух…
Премда ово јесу значајни разлози за благонаклон однос Срба према римском понтифексу, постоји и један проблем који је посебно значајан за Републику Српску. Реч је о упорним, вишегодишњим покушајима папе Фрање да успостави блиске односе поверења и сарадње са исламским светом.
Ти покушаји били би били сваке хвале вредни да са собом не носе и терет папине изразите, на моменте несхватљиве спремности да прећуткује трагичан положај преосталих хришћанских заједница у већински исламским земљама (на Блиском истоку пре свега); да стање верских слобода у тим земљама не приказује у улепшаном светлу независно од стварног стања; и да не позива хришћане у Европи да широм отворе врата старог континента милионима нових миграната из Азије и Африке, пре свега муслимана. Све наведено указује да му у датом тренутку не би била страна ни помисао да подржи унитаризацију БиХ.
Папина управо завршена посета Емиратима снажно указује да такве бриге нису без основа.
Папа у Арабији – Папа Фрања је стигао у Уједињене Арапске Емирате у недељу 3. фебруара у тродневну посету која је истог часа у медијима била описана као „историјска”. Током 48 сати у Абу Дабију папа је имао богат програм. Он је 4. фебруара говорио пред међуверским скупом који је организовао Муслимански савет мудраца, тело основано у Емиратима у циљу „супротстављања верском фанатизму и заговарања умереног ислама”. Последњег дана свог боравка (уторак, 5. фебруар) папа је служио мису под отвореним небом пред око 135.000 католика који раде у Емиратима. Његова проповед на Зајидовом спортском стадиону била је неконтроверзна, чисто духовног карактера. Његово обраћање међуверском састанку претходне вечери, међутим, по много чему је било проблематично.
„Савет муслиманских мудраца” (Council of Muslim Elders) настао је на иницијативу шеика Ахмеда eл-Тајеба, главног имама велике џамије и универзитета Ал-Азхар у Каиру, водеће образовне институције сунитског ислама. Овај сусрет Фрање и ел-Тајиба, пети у протекле три године, означио је коначно отопљавање односа између Ал-Азхара као најугледније теолошке школе у исламском свету са Светом столицом. До раскида је дошло након предавања папе Бенедикта XVI о вези ислама и насиља на Универзитету у Регензбургу септембра 2006. Теолози на Ал Асхару додатно су са гневом реаговали на захтев папе Бенедикта 2010. да се обезбеди заштита хришћана у Египту након што су коптске цркве биле изложене таласу напада.
Садашње побољшање односа постало је могуће услед јасног заокрета у Ватикану по доласку садашњег папе 2013. Тај заокрет се своди на имплицитно признање Рима да Бенедиктов наследник не дели његове ставове. Тако је 2016. папа Фрања после састанка са ел-Тајибом у Ватикану, који је завршен загрљајем, изјавио да њихов сусрет доказује „да муслимани желе мир и сусретање”. С друге стране, током целе протекле деценије сам шеик ел-Таиб је остао непопустљив у својој осуди Бенедиктове наводне исламофобије и увредљиве нетолерантности. (На страну чињеница да су изјаве папе Бенедикта у Регензбургу извађене ван сваког контекста и да он том приликом није рекао ништа неосновано или увредљиво… али то је друга тема).
Снисходљив папин говор у Абу Дабију – Већ на самом почетку свог излагања 4. фебруара папа Фрања је покушао да испољи добру вољу према домаћинима исламским поздравом ас–саламу алејкум. Ово је неприкладна фраза за једног хришћанина под ма којим околностима, међутим, а поготово за најистакнутијег хришћанског клирика на свету. Наиме, неспорна је чињеница да „ас саламу алајкум” (мир с вама) представља стриктно верски исламски поздрав који муслимани користе само међу собом.
Ауторитативни исламски извори кажу да уколико немуслиман упути такав поздрав правовернику, на њега муслиман не сме да одговори у регуларном облику. Допуштено је да муслиман прихвати салам од неверника, али да му није допуштено да одговори ва алајкум салам (и нека је мир с тобом такође), отпоздрав који је резервисан само за муслимане. За куфра, неверника као Фрању, допуштени одговор је само ва алајкум (и теби такође), ни реч више. Било би занимљиво сазнати да ли су муслимани у емиратском аудиторијуму одговорили на Фрањин исламски поздрав и у којој прецизној форми.
На почетку свог излагања папа је изразио „свесрдну захвалност др Ахмаду Ал Таибу, великом имаму Ал Азхара” на његовим љубазним речима које су претходиле папином наступу. Међутим, шеик ал-Тајеб нипошто није „водећи исламски умерењак”, као што га описују папа и западни медији. Он је ортодоксни сунитски лирик.
Као што је приметио колумниста Вашингтон поста 5. фебруара, „одлука заливске државе да шеика ал-Тајеба представи свету као личност упоредиву са папом, овлашћену да говори у име значајног сегмента муслимана, у најмању руку је неоснована а у најгорем случају свесно срачуната да створи погрешан утисак”. Овај умерењак са одобравањем истиче да је ислам и вера и правно-политички систем владавине заснован на шеријату. Он прихвата стандардни исламски став да муслиман који се одрекне своје вере „мора или да се покаје због апостазије или у противном да буде убијен”.
Агенда папиних исламских партнера – Тајебова хипокризија подстакла је каирски Институт за људска права да оптужи Ал Азхар да има два лица, једно окренуто ка Западу а друго према муслиманским верницима. Шеик Мухамад Абдулах Наср, дипломац Ал Азхара који се разишао са Таибом, каже да је и сама Исламска држава (ИСИС) плод Ас Азхарових програма који проповедају оснивање калифата, одбојност према верским мањинама, наметање главарине „неверницима” и каменовање до смрти сексуалних преступника (што укључује превару и полне односе ван брака). Притом Тајеб игнорише нападе којима су коптски хришћани редовно изложени, тврдећи да „Египат представља најбољи могући пример јединства” између муслимана и хришћана.
Папа је затим рекао да жели да упути „најсрдачније поздраве, са пријатељством и поштовањем, свим земљама на Арабијском полуострву”. Имплицитно овај поздрав обухвата и далеко највећу, најбогатију и најнасељенију земљу тог полуострва, Саудијску Арабију. Пустињска краљевина, међутим, не заслужује ни пријатељство ни поштовање, пре свега због свог варварског односа КСА према хришћанима и другим неверницима. Напротив, један хришћански лидер – а поготову римски папа – требало би у најмању руку да се уздржи од упућивања топлих осећања према Саудијској Арабији… а по могућству и да изрази жаљење што у највећем делу Арабијског полуострва сви немуслимани и даље бивају изложени грубом угњетавању и дискриминацији.
Де факто владар Емирата, престолонаследник Мохамед бин Зајед, који је папи упутио позив и помпезно га угостио, истовремено одржава најближе могуће односе са одметничким режимом у Ријаду. Можда се папа нада да ће владар Емирата извршити утицај на саудијског де факто владара, принца Мухамеда бин Салмана, да би се допустио бар неки степен слободе вероисповести у Саудијској Арабији, аа можда и да би Ријад престао да извози фанатични вехабизам широм света. Међутим, после убиства новинара Хашогија које је наредио Бин Салман, илузорно је очекивати да би такви апели и од стране неког блиског савезника имали ефекта. Осим тога, владар Емирата далеко је слабији од свог саудијског партнера: то је као кад би папа Пије XII тражио од Мусолинија да утиче на Хитлера како би га приволио на умеренију политику.
Лице и наличје Емирата – Папа је затим изразио „поштовање према решености ове нације (тј. Уједињених Арапских Емирата) да толерише и обезбеди слободу вероисповести, да се супротстави екстремизму и мржњи”. Ово је међутим претерано оптимистичка и неоснована тврдња. Како пише Далија Хатука (иначе муслиманка) у Вашингтон посту од 5. фебруара,
„Папа је можда себи дозволио да буде пион у рукама својих заливских саговорника који су га употребили да учврсте своју фасаду као толерантно и либерално друштво, док истовремено гуше сваку разноликост и слободу и воде рат у Јемену… Критичари истичу да Уједињени Арапски Емирати имају дуг историјат верске лакировке, злоупотребе међуверског дијалога да прикрију своја груба кршења људских права, ауторитарни систем владавине и подељену одговорност за једну од најгорих глади у скорашњој историји која је однела десетине хиљада живота у Јемену”.
Ово, међутим, није био крај папиних екстравагантних похвала домаћину:
„Овде у пустињи отворен је пут плодног развоја који већ отварањем радних места нуди наду многим људима из разних земаља, култура и вера. Међу њима су и многи хришћани нашли своје шансе… поштовање и толерантност на коју наилазе и богомоље у којима се моле пружају им духовну зрелост и користи друштву у целини”.
У Емиратима, међутим, стварна слика није ни близу тако ружичаста. Извештај америчког Стејт департмента из 2017. О верским слободама у Емиратима истиче да немуслимани „могу да се у затвореном кругу моле без мешања власти, али се суочавају са ограничењима у погледу јавног испољавања својих верских осећања”. Верским мањинама није допуштено да поседују земљу. Неке од њих су добиле плацеве у привремени најам од владиних функционера, али је изградња немуслиманских богомоља строго контролисана: тренутно постоји само њих 45. Што се „наде и шанси” тиче, у УАЕ од девет милиона становника само 11% су држављани. Сви остали су странци на привременим дозволама боравка. Не постоји никакав механизам за одобравање трајног боравка, камоли држављанства – независно од година легално проведених у Емиратима.
Још једна фраза у говору папе Фрање одразила је његову жељу да угоди домаћинима независно од правог стања ствари када је поменуо „братски суживот заснован на образовању и правди, људски развој заснован на добродошлици и инклузији и права за све”. Има горке ироније да је он то изјавио у Емиратима, земљи где апостазија (одрицање од ислама) представља и даље злочин кажњив смрћу, као и у другим тврдо исламским земљама попут Саудијске Арабије. Сви закони у Емиратима морају да буду усклађени са шеријатом, укључујући и злогласни Худуд, тобожње злочине попут Алаха самог, који се кажњавају смрћу.
Политички аналитичар Амела Шелин са Рајс универзитета у САД, у обимној анализи стања у Емиратима, написала је 2017. године да је покушај УАЕ да себе представе као носиоце умереног ислама усмерен ка даљем добијању војне и финансијске подршке САД. У случном духу је колумниста Фајненшл тајмса Дејвид Гарднер прокоментарисао папин говор од 4 фебруара:
„Громогласно наговештаване промене у Заливу углавном су козметика а не стварне реформе. Тврди ауторитарни систем владавине Мохамеда бин Заједа искључује практично све облике критике. Стога је папина посета била велики пропагандни успех за Уjeдињене Арапске Емирате. Они су дочекали харизматичног аргентинског понтифекса као краљевског госта или као неку рок звезду”.
Прећуткивање трагедије блискоисточних хришћана – Папа Фрања је током посете Емиратима пропустио још једну прилику – нажалост не по први пут – да се јасно и одлучно заузме за заштиту прeосталих хришћана на Блиском истоку, чији је масовни егзодус уследио после америчке инвазије Ирака и који је настављен услед грађанског рата у Сирији. Папино непомињање прогона хришћана у муслиманском свету утолико је чудније што је реч о најдрастичнијем примеру кршења људских права у савременом свету. Прошлогодишњи Извештај о верским слободама тако упозорава да 330 милиона хришћана у већински муслиманским земљама и данас бива подвргнуто насиљу, што хришћанство чини најпрогоњенијом религијом на свету.
Папа је уместо тога понудио бројне фразе које звуче помирљиво и са којима се сви привидно слажу. Оне међутим немају стварно значење за животе стварних људи и веома су далеко од суморне стварности муслиманског света и од тврде, догматске основе исламског учења. Његова посета Арабији стога је претворена у велику победу за тобоже умерене поборнике ортодоксног ислама, победу која је омогућена чињеницом да сам папа има проблематично разумевање вере пророкове. Његова више пута поновљена тврдња да су „аутентични ислам и одговарајуће читање Курана у супротности са сваким обликом насиља” или је плод самозаваравања, или једне суштински неутемељене наде у будуће реформе Мухамедовог учења, али је у сваком случају погрешна.
Папа прича, џихад се наставља – Посета папе Фрање Емиратима није уистину историјска, како су нас убећивали западни медији и њихови београдски корифеји, јер се ништа битно неће променити. Она је пре свега тријумф шеика ел-Тајеба и његових истомишљеника, поборника исламског статуса-кво који не обећава ништа добро ни преосталим хришћанима у исламском свету ни неверницима у целини.
Донекле је разумљиво да Фрања, као и безбројни други западни либерали попут њега, желе да имају реформисани, пријатељски настројен ислам као свог глобалног суседа. Међутим, способност ислама да се реформише – неизвесна и слаба од самог почетка – само је додатно поткопана улагивањем и удварањем тврдом и непокајаном исламском традиционализму.
Ове чињенице Срби на обе стране Дрине треба да буду свесни приликом сваког дијалога са Светом столицом. Њихов егзистенцијални спор са светом вере пророкове, започет пре скоро седам векова, још ни изблиза није окончан. Неизвесно је да ли у папи Фрањи могу рачунати на ма какву подршку уколико од садашњег, латентног, тај сукоб поново пређе у акутну фазу.
Додај коментар