- Прошле године су косовска и српска влада разматрале размену територија која би омогућила да Срби остану у Србији док би се Прешевска долина са већинским албанским становништвом припојила Косову. Слична корекција граница у Босни – која би подразумевала и распад невољене државе – могла би нормализовати односе у условима непремостивог непријатељства
- Брисел и Вашингтон су наизглед подржали косовску иницијативу, али је Немачка учинила све што може како би блокирала било какву територијалну размену. Малигна улога Берлина сеже до 1991. године, када је он убрзао распад Југославије, охрабрујући талас насиља.
- Након уништавања (Југославије) и стварања нових држава потпомагањем дивљачког разлаза, Берлин се сада жали на преседан „промене граница“
- САД немају никакав улог који би могао да оправда њихово даље мешање у ово гробље добрих намера. Нити Вашингтон има било какву идеју како да реши проблеме у региону
- Геополитички социјални инжењеринг никада није успео на Балкану. Присиљавање антагонистички настројених народа да живе заједно ствара неред, хаос, насиље и покољ. Ако Европљани имају бољу идеју, нека покушају. Балкан би требало да буде у њиховој надлежности
Пише: Даг БАНДОУ*
БАЛКАН је повратио репутацију геополитичке црне рупе.
Косово је недавно распоредило оклопна возила за хапшење етничких Срба на северу због наводног кријумчарења. У међувремену, полиција сачињена од етничких Албанаца се сукобила са српским цивилима, што је званичник српске владе Марко Ђурић назвао претњом стабилности и миру.
Београд је подигао борбену готовост својих војних снага. Русија, савезник Србије, критиковала је „провокацију“ Косова.
Чувени немачки канцелар Ото фон Бизмарк једном је упозорио да ће рат у Европи изазвати „нека проклета глупост на Балкану“. Показало се да је био у праву три деценије касније, када се континент сурвао у провалију Првог светског рата.
Као исход тог сукоба настају оно што Немци зову Saisonstaaten, или „сезонске државе“: мале, недемократске и углавном етноцентричне државе које су се показале рањивим у контексту растуће претње тоталитарних сила. Већина њих била је унутар или близу Балкана.
Хладни рат је у великој мери замрзнуо ове националне сукобе. Али кад се Совјетски Савез распао, мултиетничка Југославија му се придужила на ђубришту историје, а Балкан је поново постао извор сукоба.
Међутим, дуготрајне борбе и спољне интервенције које су потом уследиле нису биле неизбежне.
Алија Изетбеговић, босанскохерцеговачки лидер, 1992. године је прихватио Лисабонски споразум, који би Србима и Хрватима гарантовао једнака права на сецесију каква је и његова доминантно муслиманска заједница тражила од Југославије. Онда је на захтев америчког амбасадора у Југославији, Ворена Цимермана, Изетбеговић променио мишљење и одлучио се за рат.
Уследиле су три године бруталних сукоба у којима су живот изгубиле десетине хиљада људи. Срби су починили велике злочине, али исто вaжи и за босанске Муслимане и Хрвате.
АНТИСРПСКИ РЕФЛЕКС
Вашингтон је рефлексно заузео антисрпску позицију, подржавајући свакога ко је покушао да напусти власт у којој су доминирали Срби (мисли се на централну владу СФРЈ; прим. прев), док је Србима ускратио то исто право да се отцепе од других режима.
Клинтонова администрација чак ни протеривање 150 до 200 хиљада Срба из својих вековних огњишта у хрватској Крајини није назвала етничким чишћењем. Штавише, САД су сматрале великим достигнућем бомбардовање босанских Срба што је довело до Дејтонског мировног споразума 1995. године, који је сачувао мултиетичност Босне упркос вољи већине Срба и Хрвата.
Шта је са вашингтонским чедом данас?
Бошњачки новнар Александар Брезар пожалио се да је „овај мултикултурални, мултиетнички пројекат под озбиљним ударом“. Али, зашто уопште уз помоћ међународне изолир траке и селотејпа одржавати земљу коју толики број људи који у њој живе одбацује? (Иронично, Босна није признала Косово, по свој прилици због страха од охрабривања сецесије Републике Српске у којој доминирају Срби, а која, заједно са муслиманско-хрватском Федерацијом, сачињава Босну.)
Босна није модел за изградњу државе.
Фридом хаус је оцењује као само „делимично слободну“ и напомиње: „Политику карактерише жесток партијски застој између националистичких лидера бошњачке, српске и хрватске заједнице. Корупција остаје озбиљан проблем“. Слобода изражавања је „у пракси ограничена“. Као и религијске слободе. Правосуђе је слабо, а „гаранције правичног судског поступка нису увек доследно подржане“.
У најновијем извештају о људским правима Стејт департмента наводе се „тешки затворски услови; ограниченост слободе окупљања, изражавања и штампе; распрострањена корупција у влади; (и) злочини који укључују насиље према мањинама“ и ЛГБТ особама. Хјуман рајтс воч извештава о сличним проблемима.
Амерички званичници заузели су сличан и једнако пристрасан став према Косову, које је пре саставни део Србије него одвојена држава. Састав тамошњег становништва се годинама мењао захваљујући антисрпској политици вођеној од стране поратног југословенског диктатора Јосипа Броза Тита и огромној већини етничких Албанаца која је дискриминисала Србе. Онда је Милошевић одиграо на етничку карту како би се домогао врха власти у Београду након Титове смрти.
КОСОВСКА ЕПИЗОДА
Када је централна влада преузела контролу, Ослободилача војска Косова се побунила и почела да киднапује и убија српске званичнике и албанске „колаборационисте“ и да бомбардује полицијске станице и кафиће. Група се сама финансирала захваљујући кријумчарењу дроге и другим криминалним радњама, као и доприносима од стране албанске дијаспоре, укључујући и ону у Америци.
Специјални изасланик Клинтонове администрације за Балкан, Роберт Гелбард, описао је ОВК као „без икакве сумње, терористичку групу“.
Југословенска влада је одговорила истом мером, распламсавши отпор.
На конференцији у Рамбујеу, Вашингтон је покушавао да натера Београд да се одрекне своје независности и да одобри слободан транзит НАТО трупама кроз читаву земљу како би заузеле Косово. Када је Милошевић то одбио, САД су покренуле кампању бомбардовања, након чега су српске трупе приморале стотине хиљада етничких Албанаца да напусте своје домове и починиле друге злочине.
Југославија је на крају пристала да се повуче са Косова, које су потом окупирале НАТО снаге. Предвођени победничком ОВК, Албанци су протерали више од 200.000 Срба, Рома и других мањина, док су савезничке снаге све то посматрале са стране.
Хјуман рајтс воч извештава: „ОВК је одговорна за озбиљна злостављања… укључујући отмице и убиства Срба и Албанаца које су сматрали колаборационистима. Делови ОВК су такође одговорни за постконфликтне нападе на Србе, Роме и друге неалбанце, као и на албанске политичке ривале“. ХРВ је такође приметио да је „распрострањено и системско спаљивање и пљачкање домова који припадају Србима, Ромима и другим мањинама, као и уништавање православних цркава и манастира… скупа са малтретирањем и застрашивањем осмишљено тако да присили људе да напусте своје куће и заједнице… и да су делови ОВК очигледно одговорни за многе од тих злочина“.
Сијан Џоунс из Амнести интернешенела известио је о неуспеху савезника у истрази о отмицама и убиствима Срба на крају сукоба. Ова дела „представљају распрострањене и систематске нападе на цивилно становништво и, потенцијално, злочин против човечности“ који је „допринео стварању климе некажњивости која преовлађује на Косову“.
Други круг религијског и етничког чишћења десио се 2004. такође наочиглед савезника. Убијено је на десетине људи; уништене су хиљаде кућа и продавница; уништено је на десетине цркава и манастира. Хиљаде етничких Срба је било повређено, а више хиљада њих је било присиљено да напусти свој домове.
Фридом хаус оцењује Косово као тек „делимично слободно“. ФХ напомиње да су институције овог политичког ентитета „и даље слабе, а бујање корупције довело је дубоког неповерења јавности у владу. Новинари се суочавају са озбиљним притисцима и ризикују да буду нападнути због свог извештавања. Владавина права је онемогућена због уплитања извршне власти у правосуђе“. Штавише, за многе Србе је „отежано кретање“, а власничка права се „неадекватно примењују у пракси“.
Стејт департмент указује на проблеме људских права укључујући протеривање; ендемску корупцију у влади; злочине који укључују насиље или претње насиљем над новинарима; и нападе на припаднике етничких мањина или других маргинализованих заједница, укључујући и оне извршене од стране безбедносних снага“. Остала питања укључују недостатак адекватног судског поступка и лоше затворске услове. Штавише, „многи у влади, опозицији, цивилном друштву и медијима верују да се високи званичници баве коруптивним делатностима и да пролазе некажњено“.
БАЛКАН ПРЕПУСТИТИ ЕВРОПИ
Ипак, Американци и Европљани су инсистирали на независности Косова, а Србима концентрисаним у Косовској Митровици, северно од реке Ибар, забрањивали су самоопредељење.
Косово је 2008. године прогласило независност упркос противљењу Србије. Само је вето Русије блокирао чланство Приштине у Уједињеним нацијама.
Србија и Косово од тада воде хладни рат, док се Срби на северу Косова опиру владавини Приштине. Европска унија је настојала да изнуди признање од стране Београда обећањем чланства у ЕУ ако то учини, али су Срби одбили да продају територију за евре па ни велики број рунди разговора није успео да донесе напредак. Прошлог новембра, Косово је наметнуло царине од 100 одсто на српску робу.
Прошлог месеца, у покушају да осигура своје законске границе са Србијом, Приштина је ухапсила наводне кријумчаре који су деловали на северу Косова. Влада Србије одговорила је имплицитном претњом употребе силе.
Буде ли активних непријатељстава, то ће призвати интервенцију НАТО-а и Русије.
Србија има својих проблема са питањем људских права и нико не може замислити да она поново успостави власт над Косовом. Заиста, председник Србије Александар Вучић недавно је признао да његова земља мора да прихвати чињеницу да је изгубила контролу над Косовом. Ипак, он је предвидео да је за постизање компромисног решења потребно још доста година.
Постоје алтернативе за овај ћорсокак.
Прошле године, косовска и српска влада разматрале су размену територија која би омогућила да Срби остану у Србији док би се Прешевска долина са већинским албанским становништвом припојила Косову. Слична корекција граница у Босни – која би подразумевала и распад невољене државе – могла би нормализовати односе у условима непремостивог непријатељства.
Брисел и Вашингтон су наизглед подржали косовску иницијативу, али је Немачка учинила све што може како би блокирала било какву територијалну размену. Малигна улога Берлина сеже до 1991. године, када је он убрзао распад Југославије, охрабрујући талас насиља.
Након уништавања (Југославије) и стварања нових држава потпомагањем дивљачког разлаза, Берлин се сада жали на преседан „промене граница“.
САД би требало да остану изван најновијег балканског лудила.
Едвард П. Џозеф из Школе за напредне међународне студије при Универзитету Џон Хопкинс недавно је предложио да Трампова администрација „захтева“ да Косово и Србија „прекину циклус провокација“; да се „створи детаљан оквирни споразум“ за кривична гоњења због ратних злочина; „затражи дугорочно стационирање америчких трупа“ у Србији; „Београду понуди значајно унапређење војних и цивилних односа, потенцијално до нивоа стратешког партнерства“; и да се „Србији и Косову обезбеди великодушан развојни пакет“.
Ове идеје су потпуно сумануте. САД немају никакав улог који би могао да оправда њихово даље мешање у ово гробље добрих намера. Нити Вашингтон има било какву идеју како да реши проблеме у региону.
Геополитички социјални инжењеринг никада није успео на Балкану. Присиљавање антагонистички настројених народа да живе заједно ствара неред, хаос, насиље и покољ.
Ако Европљани имају бољу идеју, нека покушају. Балкан би требало да буде у њиховој надлежности.
Даг Бандоу је виши сарадник у Кејто институту. Он је бивши специјални саветник председника Роналда Регана и аутор књиге „Спољне бесмислице: Нова америчка глобална империја”.
Превео Радомир Јовановић
https://www.standard.rs/2019/06/07/vasington-mora-da-se-povuce-sa-balkana/
Додај коментар