Владика Јован: Литије нису нешто планско – оно су што је Коло у „Горском вијенцу“

• Литије нико није плански могао да организује, било из Црне Горе, било изван ње. У литијама су они који себе сматрају и Србима и Црногорцима; леви и десни, верујући, па и атеисти. Коначно, у њима учествује трећина становника Црне Горе, а сигурно и више. Зато би свака паметна власт требало да добро послуша глас овог Кола. А тај глас каже да је власт Црне Горе посегнула за нечим што јој не припада, за душом људском
• Када сам дошао у Црну Гору лета 1991, најснажнија и најживља слика свима нама била је слика трагичног Петровдана на Цетињу те године. Руља окупљена око манастира је камењем засипала светињу. Та идеологија, која се 1991. бацала каменом на Светог Петра Цетињског, представљана је као идеологија изоловане мањине, заосталих заслепљених комуниста, а данас је идеологија владајуће структуре независне Црне Горе
• Хапшење владике Јоаникија је у том погледу савршено илустративно: оно што би клиру православне цркве радила та руља 1991. године – хапсила, затварала, пребијала – то сада ради власт Црне Горе, у овом или оном облику
• Ловћенска капела је срушена 1971. године, али је преостала да живи у грбу СР Црне Горе све до деведесетих! Пре неку годину је Дарко Худелист разговарао са сином Ивана Мештровића, Матом, о Његошевом маузолеју и овај је испричао како је оцу било изузетно важно да ради на Маузолеју: „Да се уздигне свест црногорског народа и важност његовог идентитета!“

ВЛАСТ Црне Горе посегнула је за нечим што јој не припада – за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв. Да их има, и то је нажалост очевидно.

Овако, у ексклузивном интервју за „Вести“, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) описује актуелну ситуацију у овој земљи која је кулминирала хапшењем владике Јоаникија и још осморице свештеника из Никшића.

Владика Јован је све до епископске хиротоније у викара Његове светости патријарха српског 2011. године, у Црној Гори провео готово две деценије: од искушеника, па све до старешине манастира Морачник и професора на обновљеној цетињској Богословији. Отуда је и један од најпозванијих да оцени да ли су последњи догађаји проистекли из „здравствених или верских разлога“, али и колико се ситуација у овој држави може поредити са оном током постојања Независне Државе Хрватске.

* Да ли сте изненађени свим оним што се тренутно дешава у Црној Гори?

– Када сам дошао у Црну Гору лета 1991, најснажнија и најживља слика свима нама била је слика трагичног Петровдана на Цетињу те године. Руља окупљена око манастира је камењем засипала светињу, хлеб и тело Христово које је било изложено пошто се литургија служила у порти, и Светог Петра Цетињског. На тај начин они су се наводно борили за неку аутокефалност црногорске цркве, ваљда? Одатле гледано, ништа не може да изненади.

– Оно што је заиста ужасно јесте то да је та идеологија која се те 1991. бацала каменом на Светог Петра Цетињског, а која је представљана као идеологија изоловане мањине, идеологија заосталих заслепљених комуниста, постала данас идеологијом владајуће структуре независне Црне Горе. Хапшење владике Јоаникија је у том погледу савршено илустративно: оно што би клиру православне цркве радила та руља 1991. године – хапсила, затварала, пребијала – то сада ради власт Црне Горе, у овом или оном облику.

* Колико је реално да ће власти у Подгорици одустати од закона који је испровоцирао литије широм Црне Горе?

– Литије су се појавиле у Црној Гори као што се појављује Коло у „Горском вијенцу“ – оне су из главе целога народа и немојмо се заваравати да је њих неко плански могао да организује, било из Црне Горе, било изван ње. У литијама су они који себе сматрају и Србима и Црногорцима; леви и десни, верујући, па и атеисти; друге цркве и верске заједнице или им се не противе или их подржавају; ружна реч се из литија није чула ни према коме. Коначно, у њима учествује трећина становника Црне Горе, а сигурно и више. Зато би свака паметна власт требало да добро послуша глас овог Кола. А тај глас каже да је власт Црне Горе посегнула за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв; да их има, и то је нажалост очевидно.

* Да ли иза свега оног што се дешавало овог месеца у Црној Гори стоје „медицински“ или „верски“ разлози. Или је реч о проблему који има своју предисторију, а ово су само последице?

– Идеја промене идентитета Црне Горе – то је оно што је зачето код Црногораца који су у Другом светском рату нашли своје место код Павелића, и ту се веза данашње власти са НДХ не може порицати. Чак ни црногорски комунисти нису видели другог идентитета Црне Горе осим вертикалног, духовног и моралног, па су у грб Народне, касније Социјалистичке Републике Црне Горе ставили Ловћенску капелу – једини духовни елемент у целокупном знаковљу социјалистичке Југославије. Но, тако је Црна Гора постала ваљда једина земља на свету која је уништила мотив са свог грба за време док је грб био важећи.

– Ловћенска капела је срушена 1971. године, али је преостала да живи у грбу СР Црне Горе све до деведесетих! Пре неку годину је Дарко Худелист разговарао са сином Ивана Мештровића Матом о Његошевом маузолеју и овај је испричао како је оцу било изузетно важно да ради на Маузолеју: „Да се уздигне свест црногорског народа и важност његовог идентитета!“

– Оно што је истински тешко и јединствено наслеђе Црне Горе јесте међусобни покољ који се десио на почетку устанка 1941-1942, а онда на крају рата, 1945; па међусобни обрачун црногорских комуниста 1948. године поводом сукоба Тито-Стаљин. Највећи део како узника тако и мучитеља на Голом отоку били су Црногорци. За нас који смо живели у Црној Гори, ћутање о том међусобном злу било је заглушујуће. О њему се није још проговорило, а камоли да су ране зарасле. Зато је ово Коло које иде у одбрану светиња тако лековито јер су у њему потомци свих, који не траже ни обрачун ни освету, нити забадају прст у ране него поручују „слога бит’ ће пораз врагу“. А враг је овде управо онај истински непријатељ људског рода, пре него било која власт. А ако власт почива на томе да „завади па влада“, онда знамо од кога је та власт – истиче епископ славонско-пакрачки Јован.

(извор: Вести онлајн)