- За 33 године није се створио другачији амбијент или заједничка нација, попут Југословена или Американаца. Друштво није створило такве околности, јер се такве околности не стварају на причи да су Срби агресори, да су извршили геноцид, да су Срби ратни злочинци, на причи да Срби руше, а да други граде.
- Република Српска је свих ових година била угњетавана и неко је мислио да ће вјештачки створити неку унитарну грађанску државу у коју би се Српска утопила. Тај неко није рачунао на нашу стварну и видљиву снагу која се зове – народ и институције Републике Српске
Аутор: Проф. др Синиша КАРАН, ауторски текст за агенцију Срна
ИСТОРИЈКИ гледано, сви копирани устави на свијету, који нису одговарали друштвеним околностима, су пали. Дакле, само оне државе које су написале свој устав на бази историјских, културолошких, друштвених и реалних околности успјеле су да се одбране и живе.
У свијету постоји неколико аспеката кад је ријеч о мултиетничности.
„Најсрећније“ су државе у којима је један народ већински. Постоје, такође, државе у којима живи више народа и које морају по природи ствари бити унитарне, јер ниједан народ не може да доминира.
Међутим, постоје државе у којима су два или три народа доминантна и ниједан не може прегласати другог и бити доминантан над другим, а то су мултиетничке федерације. Управо федерални облик државе је једини облик ријешења функционисања таквих мултиетничких држава.
Да ли ће се развијати дубљи односи између народа у таквим државама или неће – одредиће живот, а не устав. Не може уставна норма мирити или развађати народе. Управо супротно – народи кад се мире или развађају праве уставне норме!
То значи да се не може вјештачки правити живот. Живот прави норму, а не норма живот.
Морам нагласити да је „норма“ колико год био правни израз, толико је истовремено и друштвени.
Зато и позивамо друштвену и академску заједницу, све уставноправне стручњаке, да дају свој одговор какво је ово друштво и на темељу тога дају адекватне одговоре какав нам устав треба.
Нови Устав Републике Српске, као одговор реалних друштвених околности, који има снагу и могућност да живи, има намјеру бити и статички и динамички акт. Статички, са аспекта да не дирамо основе, односно биће државе, а то су права конститутивности народа и суверенитет два ентиета, али и динамички, јер прати све реалне друштвене токове поготово у сфери економије, развоја људских права…
За 33 године није се створио другачији амбијент или заједничка нација, попут Југословена или Американаца. Друштво није створило такве околности, јер се такве околности не стварају на причи да су Срби агресори, да су извршили геноцид, да су Срби ратни злочинци, на причи да Срби руше, а да други граде.
Не смијемо заборавити да је 1995. године, када су српски представници ставили мастилом свој потпис на Дејтонски споразум, тај потпис исписан крвљу палих бораца и страдалих цивила у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Тај потпис је свјеж и данас.
Поновићу, устав је увијек одраз друштвених околности и никад не може правити друштвене околности. Не прави устав живот, него живот прави устав.
Наравно, ниједан устав није свето слово, он је промјењив, али искључиво се мијења реалним друштвеним околностима, не на силу и вјештачки.
Република Српска је свих ових година била угњетавана и неко је мислио да ће вјештачки створити неку унитарну грађанску државу у коју би се Српска утопила. Тај неко није рачунао на нашу стварну и видљиву снагу која се зове – народ и институције Републике Српске.
(Срна)
Додај коментар