Каран: Пресуде Европског суда за људска права дио су континуиране политике напада на Српску

• Мултикултуралност Европског суда има прикривене намјере, а то су стварање централистичке и унитаристичке БиХ, као и одузимање права српском и хрватском народу, као конситутивним и државотворним народима, да учествују у стварању институција по приципу паритета и доношењу одлука по принципу консензуса, те одузимању етничке и родне вриједности конститутивних народа
• Покушај да се пресудама БиХ претвори у грађанску, унитарну и фолклорно мултикултуралну без контитутивности и федералног етно-терироријалног представљања заснованог на Уставу БиХ, представљао би највећи и директан удар на Устав БиХ и сам Дејтонски споразум
• Прогон, искључиво политичке природе против предсједника Републике Српске има исти циљ и дио је укупних насртаја на Српску и распакивање Дејтонског споразума

ПРЕСУДЕ Европског суда за људска права дио су континуиране политике напада на Републику Српску и тежње ка стварању унитарне БиХ, кроз процес унитаризације и мајоризације, коју спроводи политика окупљена око бошњачке структуре, Уставног суда БиХ и дијела међународне заједнице, указао је професор уставног права Синиша Каран.

Колумну професора Карана за новинску агенцију Срна преносимо у цијелости:

Европски суд за људска права, након пресуда „Сејдић – Финци“, „Зорнић“, „Пилав“ и „Пударић“, како се чини, планира да донесе још једну пресуду по апелацији Славена Ковачевића, савјетника „хрватског“ члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића, а са примјеном ових пресуда БиХ би морала извршити измјене Устава БиХ и распакивање Дејтонског мировног споразума, који је по њима постао „неодговарајући“.

Овим пресудама се утврђује да је БиХ дискриминисала свог грађанина на основу националне припадности и пребивалишта, у контексту кандидовања на општим изборима за чланове Предсједништва БиХ и делегате у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. Према њиховом мишљењу, они се морају бирати на подручју цијеле БиХ, као једне изборне јединице, а не из ентитета.

С доношењем ових пресуда, поново су актуелизована питања измјене Изборног закона БиХ, као и самог Устава БиХ.

Подсјећамо, у БиХ је од 2006. године актуелна тема у вези са кандидатуром за члана Предсједништва БиХ, када су Сејдић и Финци као припадници националних мањина поднијели апелацију Европском суду за људска права будући да су били онемогућени да се кандидују за чланове Предсједништва БиХ.

Након овога, и 2016. године Европски суд за људска права донио је пресуду у предмету „Пилав“, гдје се подносилац жалио да је као Бошњак дискриминисан зато што се није могао кандидовати на изборима за члана Предсједништва БиХ будући да живи на територији Републике Српске.

У предмету „Пударић“, 2018. године, Европски суд за људска права је утврдио да је БиХ дискриминисала Светозара Пударића у вези с правом на кандидатуру за члана Предсједништва БиХ из реда српског народа с територије ФБиХ.

Рат у БиХ је окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума који је донио мир и баланс између три зараћене стране, и дао оквир за формирање федералних институција које би функционисале на систему контроле и балансирања између три (тада зараћене) етничке групе.

Јасно је да договор који је тада постигнут и који је довео до проналажења рјешења које би било прихватљиво за све три стране није оптимално рјешење, али како тада и данас након толико година од престанка рата – представља најбоље и једино могуће рјешење у БиХ.

Правни основ за доношење свих ових пресуда је настао када су Представнички и Дом народа Парламентаране скупштине БиХ у априлу 2003. године ратификовали допунски Протокол број 12 Европске конвенције о људским правима. Овим протоколом се омогућава свим грађанима уживање свих права утврђених законом без дискриминације на било којој основи. Брзоплето, БиХ је ратификовала овај споразум, а чак половина држава које су чланице Савјета Европе нису ни ратификовале овај протокол, док га дио земаља није ни потписао.

Ратификацијом Протокола број 12 БиХ је сама себи ставила омчу око врата. Европски суд за људска права је примијенио чисто право, не постављајући питање да ли су његове одлуке примјењиве у оваквој БиХ, када се узму у обзир разлози и начин доношења Дејтонског мировног споразума.

Дејтонским мировним споразумом је конституисана БиХ која се састоји од два ентитета и три конститутивна народа – Срба, Бошњака и Хрвата, док се права свих осталих морају уважити и поштовати, при чему се права једног од три конститутивна народа не смију никако нарушавати у систему представљања у институцијама. Било каква одлука или промјена која би нарушила равнотежу између три народа би била опасна по саму БиХ.

БиХ није зрела за распакивање Дејтонског мировног споразума који је постигнут дуготрајним и упорним преговарањем. Само је дјеловање такве пажљиво избалансиране конструкције угасило пожар пакла који је представљала БиХ и то можда није била најбоља конструкција, али је била једина која је натјерала супарничке стране да оружје замијене дијалогом.

Оваква мултикултуралност има прикривене намјере, а то су стварање централистичке и унитаристичке БиХ, као и одузимање права српском и хрватском народу, као конситутивним и државотворним народима, да учествују у стварању институција по приципу паритета и доношењу одлука по принципу консензуса, те одузимању етничке и родне вриједности конститутивних народа, као и територијалну одредницу.

Коначно, пресуде Европског суда за људска права су дио континуиране политике напада на Републику Српску и тежње ка стварању унитарне БиХ, кроз процес унитаризације и мајоризације, коју спроводи политика окупљена око бошњачке структуре, Уставног суда БиХ и дијела међународне заједнице.

Мировним споразумом је установљена асиметрична федерална сложена државна заједница, високоаутономних, на етницитету базираних ентитета и са централним институцијама ограниченог капацитета. Исто тако, ни улазак у европске интеграције не може и не смије бити повод да се иде на уставна рјешења која су супротна бићу државе, која би нарушила унутрашњи баланс заснован на етно-територијалном основу, колективним правима и равноправности конститутивних народа и грађана.

Нема идеално најбољег облика унутрашње државне организације, државног уређења БиХ, али постоји реална друштвена подлога опредмећена у дејтонском Уставу која омогућава да ниједан конститутивни народ не живи потлачено, денационализовано, штитећи људска права сваког појединца.

Коначно, покушај да се пресудама БиХ претвори у грађанску, унитарну и фолклорно мултикултуралну без контитутивности и федералног етно-терироријалног представљања заснованог на Уставу БиХ, представљао би највећи и директан удар на Устав БиХ и сам Дејтонски споразум.

Прогон, искључиво политичке природе против предсједника Републике Српске има исти циљ и дио је укупних насртаја на Српску и распакивање Дејтонског споразума.

Пресуде имају лажну функцију опште демократизације друштва и позивање на демократију омеђену општим принципом „један човјек један глас“, позивање на заштиту људских права и слобода, усаглашавање са релевантним конвенцијама о људским правима, одлукама међународних тијела која штите људска права, олакшање европског пута, јачање „државних“ компетенција, посебно њеног међународног субјективитета, биле су аргументи, искључиво грађански опредијељених политичких снага, које представљају „алтернативу“ етничко-ентитетској демократији.

Распакивање Дејтонске структуре и уставне позиције Српске се константно врши већ пуних 28 година. Предводници тог процеса су сада неуставне правосудне институције БиХ потпомогнуте Европским судом за људска права.

У издвојеном мишљењу у предмету „Сејдић и Финци“ наводи се да се овим пресудама „распакује један међународни споразума, да ли Суд има право да, пружајући помоћ једном грађанину у остварењу људских права може бити узрок рата прије него преносилац мира? Јесу ли права апликаната да се кандидују на изборима тако неограничена и приморавајућа да пониште мир, сигурност и јавни ред уведен за цијелу нацију – укључујући и њих саме?“.

Наметање државног јединства (под паролом потреба за улазак у ЕУ, демократије, људских права и слично), мора се негирати потребом и правом самоопредјељења, укључиво на право отцјепљења и уједињења. Унитаристичким идејама се треба супротстављати „искреним“ федерализмом, као изразом јединства разноликости.

Централизам, унитаризам и државно насиље нису способни ријешити национално питање, игноришући стварност и реалне односе, промовишући нереално јединство, стварајући имагинарни субјективни фактор који није способан на дуже вријеме одржати систем.