Антонић: Долази време да се Срби угледају на хероје свог Отаџбинског рата а не на Жене у црном

• Српски Отаџбински рат – који се у РС тако и назива –  није почео 6. априла 1992. године некаквом „опсадом Сарајева”, већ 1. марта, другог дана противуставног референдума о сецесији („независности” БиХ), када је припадник Зелених беретки Рамиз Делалић пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и убио младожењиног оца Николу Гардовића
•  Дакле, нико није из чиста мира дошао, опколио Сарајево и запуцао, већ је Сарајево, разгоревањем ратног пожара, подељено између својих становника. И није нека војска са околних брда три године тукла по „ненаоружаним цивилима” − јер, да је тако било, та војска би, ваљда, у једном тренутку ушла и заузела град − него су са обе стране барикада биле наоружане формације
•  Али, у Србији се ништа не зна о подвизима Зорана Боровине, Вељка Миланковића, Раденка Галинца и Бошка Перића, нити о другим српским херојима. О њима РТС није снимио филм, улице с њиховим именима у Београду и Новом Саду не постоје, њихове очеве или мајке на годишњицу њихових погибија нико не пита како им је, њихова војничка, јуначка, смрт је, ваљда, мање важна од смрти Срђана Алексића. Зашто? 
•  Одговор, разуме се, лежи управо у карактеру рата и у карактеру јавности у Србији. Тај рат је водила Империја − зато нико ко се  борио против ње не може бити херој. Наша јавност је (ауто)колонијална − зато не смемо да памтимо хероје нашег Отаџбинског рата

Пише: Слободан АНТОНИЋ

И ОВЕ године, 6. априла, телевизија N1 обавестила нас је да „Сарајево обележава дан када је почела његова опсада у рату 1992. године, која је трајала 1.425 дана” (овде). У исто време, „у центру Београда, Жене у црном обележиле су 26 година од почетка сукоба у БиХ” (овде).

Када се у великим медијима у Србији данас помене „рат у БиХ деведесетих”, публика је већ навикнута да одмах уз то иду две асоцијације: „опсада Сарајева” и „Срђан Алексић”. Тако смо и ове године читали изјаву Алексићевог оца о трагичном догађају − „данас би моје унуче имало 24 године” (овде).

Но, бојим се да има нечег дубоко погрешног у начину на који наши велики медији перципирају „ратове деведесетих” и издвајају догађаје-маркере.

Најпре, приметна је непрестана парцијализација ратних збивања с краја 20. века, која се одвајају у: „рат у Словенији (1991)”, „рат у Хрватској (1991−1995)”, „рат у БиХ (1992−1995)”, „сукоби на Косову (1998−1999)” и „НАТО бомбардовање (1999)”. Међутим, свако ко има мало историјске свести разуме да је ипак реч о истоврсном дешавању, једном историјском догађају – тзв. српском рату Империје.

„Ако `ратове деведесетих` посматрамо са становишта Вашингтона, видјећемо да је у ствари Атлантска империја водила рат против Срба, један рат, који је у етапама трајао од првих сукоба у Словенији до закључења Кумановске капитулације. Империја је водила рат, а Хрвати, Бошњаци, Шиптари били су њени сателити. Империја је водила свој рат, у интересу ширења, а само је стратегију и копнену подршку мијењала према потреби и околностима. Пробој Посавског коридора, пад Книна, битка на Кошарама – само су различити бојеви унутар једног истог рата” (овде).

Друго, са српског становишта то је био одбрамбени рат, а за Србе из Републике Српске то је био победнички, Отаџбински рат (како се званично и именује у РС; видети овде и овде).

Треће, Отаџбински рат није почео 6. априла 1992. године некаквом „опсадом Сарајева”, већ 1. марта, другог дана противуставног референдума о сецесији („независности” БиХ), када је припадник Зелених беретки Рамиз Делалић пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и убио младожењиног оца Николу Гардовића. Као одговор на ово убиство, Срби су подигли барикаде по Сарајеву и у наредних пет дана Сарајево је подељено на српски и муслимански део.

Велики оружани сукоби посебно су се распламсали након што је, у ноћи између 26. и 27. марта, Војска Републике Хрватске прешла Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама у Сијековцу, код Босанског Брода, побила 60 српских цивила.

Дакле, нико није из чиста мира дошао, опколио Сарајево и запуцао, већ је Сарајево, разгоревањем ратног пожара, подељено између својих становника. И није нека војска са околних брда три године тукла по „ненаоружаним цивилима” − јер, да је тако било, та војска би, ваљда, у једном тренутку ушла и заузела град − него су са обе стране барикада биле наоружане формације, а цивилне и војне жртве падале су како на муслиманској, тако и на српској страни (видети овде).

И четврто, чин Срђана Алексића свакако је за поштовање, а његово убиство мора се осудити. Али, Срђан Алексић не може за Србе бити симбол Отаџбинског рата. Кроз типичну и дугогодишњу колонијалну пропаганду (видети овде и овде), јавности у Србији је, наиме, „препариран мозак”, тако да ми знамо за Срђана Алексића, али не знамо ниједног истинског хероја Отаџбинског рата по имену и презимену.

О Алексићу је РТС снимио филм („Срђо”), председник Тадић га је одликовао постхумно медаљом Обилића за храброст, улице у Београду, Панчеву и Новом Саду носе његово име, направљен је о њему и играни филм Срдана Голубовића „Кругови”, итд. (видети овде и овде).

Ко, међутим, у Србији зна за пуковника Зорана Боровину, који је у борбама за Отесу (1992), штитећи своје војнике, желео да на непријатељску страну врати бачену ручну бомбу и погинуо? Улица у Источној Илиџи и у српској Власеници носе његово име (овде и овде), али у Србији нема обележја за Боровину нити у њој неко за њега зна.

Ту је и поручник Вељко Миланковић, који је са својом јединицом имао „пресудну улогу у пробијању Коридора живота и извео класичан јуриш „на нож” током борби за Јакеш, а погинуо током уличних борби у Кашићу. Посмртно је одликован орденом Милоша Обилића, а у Прокупљу је, деведесетих, добио улицу, да би петооктобарске власти са друге стране улице истакле таблу „Насеље Сокићев булевар” (овде).

Раденко Галинац нема своју улицу ни у Србији, ни у Српској (бар судећи по резултатима претраге на интернету). Припадник III Сарајевске бригаде ВРС, борио се на сарајевском ратишту, а погинуо у НАТО бомбардовању Републике Српске, када је страдала и Раденкова сестра. И његов брат је преминуо као борац ВРС. Двојица Раденкових синова данас су незапослени и живе од дедине пензије (овде).

Ни поручник Бошко Перић нема улицу. Био је командант специјалне јединице Прве посавске бригаде ВРС, јунак Посавине, одликован медаљом Обилића, погинуо приликом ослобађања групе од седамдесет српских бораца из обруча на Лисачи.

Али, о Боровини, Миланковићу, Галинцу, Перићу или неком другом српском хероју РТС није снимио филм, улице с њиховим именима у Београду и Новом Саду на постоје, њихове очеве или мајке на годишњицу њихових погибија нико не пита како им је, њихова војничка, јуначка, смрт је, ваљда, мање важна од смрти Алексића. Зашто?

Одговор, разуме се, лежи управо у назначеном карактеру рата и у карактеру јавности у Србији. Тај рат је водила Империја − зато нико ко се  борио против ње не може бити херој. Наша јавност је (ауто)колонијална − зато не смемо да памтимо хероје нашег Отаџбинског рата.

Јер, Срби би се могли угледати на Боровину, Миланковића, Галинца и Перића, а не на Жене у црном. И, шта онда?