Komentari

Izmišljanja istorije u beogradskom „Danasu“ stigoše i do toga da je Milošević veći zločinac od Hitlera i Pavelića

ANTISRPSKA PROPAGANDA SE SAMONADRAŽUJE NOVIM KONSTRUKTIMA DA BI SRBI BILI VEČITI ZLOČINCI
  • Kod nas se događa jedna podvrsta konstruisanja lažne istorije. Izmišljaju se novi i sve maštovitiji „zločini Srba“, kako bi se, onda, projektovali četvrt veka unazad. Tako se, recimo, u tekstu komentatorke lista Danas, Snežane Čongradin, tvrdi da su Srbi, tokom borbi u Sarajevu (1992– 1995), „kao kukavice, najobičnije, ciljali decu dok trče od česme do česme ne bi li napunili šake i kofe sa vodom i izbegli smrt od žeđi i gubavosti po rupama skrivanja“
  • Čongradin bi pre nego što počne da izumeva priče o deci koja su trčala od česme do česme kako bi iz ruke pila vodu, kao ozbiljan novinar ozbiljnog dnevnog lista mogla da ispita i, zatim, navede neki konkretan slučaj: eto, na primer, srpski snajperista je tog-i-tog dana, na tom-i-tom mestu, ubio to-i-to sarajevsko dete dok je išlo po vodu. Upravo onako kao što znamo za slučaj bošnjačkog snajperiste Seja Piskića koji je, 11. marta 1995, ubio desetogodišnju Milicu i devetogodišnju Natašu, u Ulici Rave Jankovića 59, dok su igrale lastiš
  • Ne pada mi na pamet da branim Miloševića i njegovo doba, čiji sam kritičar bio. Ali, valja znati da „novija svetska istorija“ obuhvata period od 1918. godine do danas (neka Čongradinova pita Dubravku Stojanović ako mi ne veruje). Ali, njena tvrdnja da je Milošević „najveći politički zločinac u novijoj svetskoj istoriji“, znači da je ovaj naš političar bio gori od Hitlera, Pavelića ili Pol Pota. A takva tvrdnja je, odista – maštovita

Piše: Slobodan ANTONIĆ

SINTAGMA „izumevanje tradicije“ označava projektovanje nedavno izmišljenih znakova, rituala i društvenih praksi u prošlost – što dalje, to bolje (ovde).

Recimo, škotski kilt – kockasto prošarana muška suknja, za koju se popularno smatra da seže, navodno, daleko u prošlost – zapravo je tradicija koja je izmišljena tek negde na prelasku između 18. i 19. veka (ovde).

Kod nas se događa jedna podvrsta ove lažne istorije. Izmišljaju se novi i sve maštovitiji „zločini Srba“, kako bi se, onda, projektovali četvrt veka unazad.

Tako se, recimo, u nedavnom tekstu komentatorke lista Danas, Snežane Čongradin, tvrdi da su Srbi, tokom borbi u Sarajevu (1992– 1995), „kao kukavice, najobičnije, ciljali decu dok trče od česme do česme ne bi li napunili šake i kofe sa vodom i izbegli smrt od žeđi i gubavosti po rupama skrivanja“ (ovde).

Čongradinova je već odranije ocenjena kao „notorni glasnik samozvane građanske Srbije“, „aktivistkinja koja glumi novinarku“, „vedeta NVO novinarstva“, kao neko ko „godinama pogani javni prostor histeričnim ispadima srbomržnje“ i „beznadežno se batrga u kovitlacu nepatvorenih protivsrpskih gadosti“…

A i za ovaj njen tekst je, ne sasvim bez razloga, rečeno da „više liči na pisani trag nervnog sloma, nego na kolumnu (pojavljuju se i silovana deca koju jedu lavovi)“.

Ovako oštre ocene činodejstvovanja (Tathandlung) Čongradinove kao koluminstkinje došle su, nesumnjivo, zbog njenih neprestanih tvrdnji, paušalnih i ničim potkrepljenih, poput onih da je u Srbiji „tokom rata (u BiH – S. A) svaka žrtva, svaki zločin bio opravdavan i slavljen kao pobeda srpskog naroda“ (ovde; podvukao S. A), da je Dodik „produžena ruka genocida“ (ovde), da je Milošević ni manje ni više nego „najveći politički zločinac u novijoj svetskoj istoriji“ (ovde), da je „Kosovo nezavisna država, što je, odavno je jasno, stara vest“ (ovde), zbog čega „vest da je Kosovo dobilo pozivni broj trebalo bi za građane Srbije da bude srećna i pozitivna novost“ (ovde), i tome slično.

Ne pada mi na pamet da branim Miloševića i njegovo doba, čiji sam kritičar bio (videti ovde ili ovde). Ali, valja znati da „novija svetska istorija“ obuhvata period od 1918. godine do danas (neka Čongradinova pita Dubravku Stojanović ako mi ne veruje). Stoga, tvrdnja o Miloševiću kao nekome ko je, navodno, „najveći politički zločinac u novijoj svetskoj istoriji“, znači da je ovaj naš političar bio gori od Hitlera, Pavelića ili Pol Pota. A takva tvrdnja je, odista – maštovita.

Još maštovitije je, svakako, izmišljanje „srpskih“ zločina, kojim svoje čitaoce učestalo čašćava upravo ova zvezda lista Danas. Obratite pažnju na navedeni citat: deca u Sarajevu trče od česme do česme da iz ruku piju vodu kako ne bi umrla od žeđi, a odvratni Srbi ih, kao prave kukavice, ubijaju snajperom.

Logično pitanje glasi: a zašto bi bilo ko, tokom puškaranja u podeljenom gradu (videti ovde), trčao od jedne česme do druge kako bi se napio vode – a pogotovo: zašto bi u takav poduhvat neko slao decu?

Ali, ko mari za logiku. Važno je isplesti što fantastičniji i što srcetrogateljniji narativ. A sve sa ciljem kako bi se Srbi prikazali tim podmuklijim i odvratnijim što više vreme prolazi i što se propaganda više samonadražuje novim i maštovitijim „slučajevima“.

Uopšte ne želim da kažem da po Sarajevu nije bilo snajperom ubijene dece. Recimo, 11. marta 1995. godine „hicima ispaljenim iz snajpera iz dela Sarajeva koji je bio pod kontrolom muslimanskih snaga, ubijene su srpske devojčice Milica Lalović (10) i Nataša Učur (9). One su se igrale lastiša u Ulici Rave Janković, ispred zgrade na broju 59. Prema navodima svedoka, devojčice je ubio Sejo Piskić, pripadnik 101. brigade takozvane Armije BiH. Za taj zločin niko nikada nije odgovarao“ (ovde).

U ovom tekstu iz Blica – lista za koji se baš ne može reći da je „srpski nacionalistički glasnik“, kaže se i ovo: „Predsednik Udruženja porodica poginulih Sarajevsko-romanijske regije Milka Kokot podseća na činjenicu da je u Sarajevu delovala teroristička grupa `Ševe`, čiji su snajperisti ubijali, ne samo srpske civile, među kojima i decu, već i bošnjačke civile u delu Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, a za to su okrivljivali Srbe“ (isto).

To potvrđuje i kanadski general Dejvid Frejzer, koji je bio oficir UNPROFOR– a u Sarajevu. On je pred Haškim tribunalom izjavio „da je bilo slučajeva da su muslimanske snage iz snajpera gađale muslimanske civile, uključujući i decu, kako bi za to bili okrivljeni Srbi. `Muslimani su bili odgovorni za gađanje svojih civila i mi (UN) smo uložili zbog toga protest`“ (ovde).

Još jednom – uopšte ne želim da kažem da nijedan srpski snajperista nije ubio muslimansko dete. Postoji podatak da je od snajpera u Sarajevu stradalo 53 dece (svih nacionalnosti; ovde). Ljudska i Božja pravda neka stigne zločince!

Međutim, o tome ko je, recimo, snajperom ubio jednogodišnju Irinu Čišić, dok se uz majku Stanu pela uz stepenice, nažalost još uvek nemamo podatke (isto).

Snežana Čongradin bi, stoga, pre nego što počne da izumeva priče o deci koja su trčala od česme do česme kako bi iz ruke pila vodu, kao ozbiljan novinar ozbiljnog dnevnog lista mogla da ispita i, zatim, navede neki konkretan slučaj: eto, na primer, srpski snajperista je tog-i-tog dana, na tom-i-tom mestu, ubio to-i-to sarajevsko dete dok je išlo po vodu.

Upravo onako kao što znamo za slučaj bošnjačkog snajperiste Seja Piskića koji je, 11. marta 1995, ubio desetogodišnju Milicu i devetogodišnju Natašu, u Ulici Rave Jankovića 59, dok su igrale lastiš.

Pa tek tada Čongradinova može da pređe na sopstvenu konfabulaciju, te da pruži oduška mašti i pesničkoj slobodi, opisujući decu koja trče od česme do česme, dok ih srpski snajperisti nemilosrdno gađaju.

Kao roditelju, strašna mi je i pomisao na svako mrtvo dete. O bolu zbog izgubljenog deteta, što ga osećaju svaki otac i majka, ne usuđujem se ni da mislim. I ponovo velim: treba uraditi sve da svaki ubica svakog deteta – recimo, sve one nesrećne dečice iz filma A bili su samo djeca (ovde) – bude izveden pred lice pravde i osuđen.

Baš kao i ubice 88 dece stradale u NATO bombardovanju Srbije (o sudbini šestoro njih pisao sam ovde).

Ali, takođe ne mogu a da ne izrazim negodovanje zbog ovako neodgovornih tekstova kao što su ovi Snežane Čongradin. Ne smeju mašta i licentia poetica da idu ispred činjenica – barem ne u novinarstvu, a pogotovo ne u onom ozbiljnom.

Takvim neodgovornim konfabulacijama o zločincima koji uvek dolaze iz jednog naroda, dok žrtve uvek pripadaju drugom narodu, između ostalog, vrši se fašizacija onog naroda kome je dodeljena uloga večitog zločinca.

Dokle?

 

8 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar