Komentari

Oslobađanje Nasera Orića – novi ekser u sanduku „multietničke“ BiH

REPUBLIKA SRPSKA MORA I DALJE PRIKUPLJATI DOKAZE O NJEGOVIM ZLOČINIMA
  • Kako je Orić proglašen nevinim? Najpre, najvažniji svedoci su, nekako misteriozno, promenili iskaz ili su nestali. Objavljen je zapis telefonskog razgovora u kome Samir Avdić traži novac od Orića da „razvali predmet“, nakon čega se ovaj svedok jednostavno iselio u SAD. Drugi muslimanski svedoci, pak, bili su zastrašivani kako bi odustali od svedočenja – poput Fahrudina Alića, a srpski svedoci najčešće su potkupljivani – za šta je, prema Aliću, bilo potrošeno nekih 150.000 evra
  •  Licemerno je što za Orića nije važilo načelo „komandne odgovornosti“ za smrt zarobljenika i 387 civila. To je bilo stoga što je Haški „tribunal utvrdio da Orić nije imao efektivnu kontrolu nad svojim potčinjenim, naoružanim grupama ili civilima koji su ih pratili“. Taj alibi Srbima nikada, ali baš nikada nije prihvaćen – s obrazloženjem da je njihova dužnost bila da imaju kontrolu
  • Oriću je poverovano na reč da on „tu ništa nije mogao“, i uzeto kao aksiom za poštedu za sve zločine koje su njegove jedinice izvršile nad srpskim civilima. Ali, ako Orić nije imao komandnu odgovornost u i oko Srebrenice, postavlja se pitanje – a ko ju je onda imao? Ako niko u „armiji BiH“ nije imao „efektivnu kontrolu“ oko Srebrenice, gde je pobijeno 387 žena, dece i staraca, to znači da je reč o najobičnijoj bandi, a ne o regularnoj vojsci. Stoga sve njene pripadnike – uključiv i one streljane posle zauzimanja Srebrenice – jednostavno treba tako i tretirati
  • I sada, Srbi u BiH, posle proglašenja osvedočenog zločinca kakav je Orić za „nevinog“, treba da veruju u institucije BiH, u jednakost Srba i Bošnjaka pred BiH zakonima, te u „građansku“ i „multikulturnu“ BiH?

Piše: Slobodan ANTONIĆ

VEĆ je dobro primećeno da „poslije slučaja Orić, svako ko priča o pomirenju, jednakim pravima za sve, multietničkoj zemlji (BiH), pravdi, istini, integracijama, međunarodnoj zajednici – ili je glupan, ili pokvarenjak“ (ovde).

Naser Orić je, najpre, 2008. godine, pred Haškim tribunalom pravosnažno oslobođen svake krivice za zločine nad Srbima (1992-1995; ovde). Deset godina docnije, 30. novembra 2018. godine, Orić je i na sudu BiH – pred tzv. Malim Hagom – oslobođen krivice za ratne zločine nad srpskim stanovništvom (ovde).

Kako je to moguće? Zar nije Orić nesumnjivi zločinac i to po više osnova?

Jer, kao prvo, u zoni njegove komandne odgovornosti ubijeno je 2.385 Srba, od čega su 387 njih nesumnjivo bili civili (24 „nepoznatog statusa“; ovde). Neki od ratnih zločina prema civilnom stanovništvu, po svojoj čudovišnosti i svireposti – poput mučenja i ubistva jedanaestogodišnjeg Slobodana Stojanovića (ovde), ne zaostaju previše ni za ustaškim „podvizima“ 1941-1945.

Kao drugo, Orić se lično hvalio zločinima koje je počinio – poput ubistva Slobodana Ilića, o kome je Ibrahimu Mustafiću ispripovedao ovo: „Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni riječi. Izvadio sam bajunetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrteo nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da vjerujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah poslije toga preklao!“ (ovde).

I treće, postoje svedoci koji su lično videli Orića na delu. Samir Avdić, recimo, tvrdio je da je bio svedok kada je „Naser u Lozničkoj rijeci jednoj zarobljenoj Srpkinji-trudnici zabo nož u stomak i to otprilike na mjestu gdje je želudac, a zatim je nož svukao niz stomak, rasjekavši je cijelu, uslijed čega je iz nje ispalo sve, pa i kesa, tako bih je ja nazvao, u kojoj se dijete nalazilo u utrobi majke“, a „rasporena žena je ostavljena da izdahne“ (ovde).

Kako je, onda, Orić proglašen nevinim? Najpre, najvažniji svedoci su, nekako misteriozno, promenili iskaz ili su nestali. Objavljen je zapis telefonskog razgovora u kome pomenuti Samir Avdić traži novac od Orića da „razvali predmet“, nakon čega se ovaj svedok jednostavno iselio u SAD (ovde i ovde). Drugi muslimanski svedoci, pak, bili su zastrašivani kako bi odustali od svedočenja – poput Fahrudina Alića, a srpski svedoci najčešće su potkupljivani – za šta je, prema Aliću, bilo potrošeno nekih 150.000 evra (ovde i ovde).

Zahvaljujući promeni iskaza pre svega srpskih svedoka, haški i bosanski sudovi su mogli da se drže „načela“ da uvek, u kontradiktornim situacijama, uzimaju kao tačno ono što ide u korist optuženog Orića. Recimo, supruga Mitra Savića, koga je, prema iskazu zaštićenog svedoka „O1″, Orić ubio pištoljem, hicima u grudi i glavu (ovde), počela je na suđenju da tvrdi kako je „čula od nekog Zorana“, da je Savić „ubijen u borbi“. Taj „Zoran“ je, navodno, takođe istog dana i sam poginuo (ovde).

Sud se uhvatio ovog iskaza Savićeve udovice i odbacio ne samo svedočenje „O1“, već i činjenicu da je „Mitar Savić ekshumiran vezanih ruku“ (ovde).

Učestvovao u „borbi“ vezanih ruku?

„Naser Orić posle oslobađanja: hvala Srbima koji su svedočili u moju korist!“, glasio je, posle čitanja presude, naslov u jednim novinama (ovde); a i sam Orić je tom prilikom „zahvalio i čestitao porodicama ubijenih (Srba) što su smogli snage da na sudu kažu istinu da su njihovi najvoljeniji poginuli u borbama“ (isto).

Kakvo licemerje!

Takođe je i prilično licemerno da za Orića nije važilo načelo „komandne odgovornosti“ za smrt zarobljenika i 387 civila – uključiv i nesrećnog jedanaestogodišnjeg Stojanovića, kome su, prilikom mučenja, izbijeni svi prednji zubi a na grudima urezan krst (ovde). To je bilo stoga što je „Tribunal utvrdio da on (Orić) nije imao efektivnu kontrolu nad svojim potčinjenim, naoružanim grupama ili civilima koji su ih pratili“ (ovde).

Taj alibi Srbima nikada, ali baš nikada nije prihvaćen – s obrazloženjem da je njihova dužnost bila da imaju kontrolu. S druge pak strane, Oriću je poverovano na reč da on „tu ništa nije mogao“, i uzeto kao aksiom za poštedu za sve zločine koje su njegove jedinice izvršile nad srpskim civilima.

Takođe, ako Orić nije imao komandnu odgovornost u i oko Srebrenice, postavlja se pitanje – a ko ju je onda imao?

Ako niko u „armiji BiH“ nije imao „efektivnu kontrolu“ oko Srebrenice, gde je pobijeno 387 žena, dece i staraca, to znači da je reč o najobičnijoj bandi, a ne o regularnoj vojsci. Stoga sve njene pripadnike – uključiv i one streljane posle zauzimanja Srebrenice – jednostavno treba tako i tretirati.

Posebna priča bile su sudije koje su u BiH bile angažovane da podele pravdu Oriću. Recimo, sudija Šaban Maksumić koji je najpre prebacio slučaj Orić iz Bijeljine u Srebrenicu, navodno zato što je „štetno da se u Bijeljini vodi postupak zbog bošnjačkih porodica koje su pretrpele genocid u Srebrenici“, a zatim kao predsedavajući suda jednostavno oslobodio Orića (u prvostepenom postupku), i sam je tokom rata, prema nekim svedočenjima, učestvovao u mučenju srpskih zatočenika u sarajevskoj kasarni „Viktor Bubanj“ (ovde i ovde).

I sada, Srbi u BiH, posle proglašenja osvedočenog zločinca kakav je Orić za „nevinog“, treba da veruju u institucije BiH, u jednakost Srba i Bošnjaka pred BiH zakonima, te u „građansku“ i „multikulturnu“ BiH?

Svako zlo ima i svoje dobro, pa tako sada Srbi na još jednom primeru mogu da vide kakva je „država“ BiH i od kolike je egzistencijalne važnosti da očuvaju svoju Republiku Srpsku.

Iako ovoga puta zločinca nije sustigla pravda, ovde se ne bi smelo stati. Moralo bi se nastaviti prikupljanje dokaza protiv Orića, ako ne za neki novi sudski postupak (jer, Orić je oslobođen optužbe tek za tri ubistva), a ono za punu istorijsku istinu o događajima oko Srebrenice.

Takođe, i dostojno obeležavanje svih žrtava Orićevih kaznenih ekspedicija po srpskim selima mora biti zadatak institucija i organizacija srpskog naroda u BiH – pre svih Republike Srpske.

Jer, nije tek tako rečeno da je narod koji je zaboravio svoje žrtve osuđen da ih ponovi. Srbima zapadno od Drine, Kravica (1993), Skelani (1993), Blječava (1992), Gniona (1992), Loznička Rijeka (1992), Sase (1992), Zalazje (1992), Zagoni (1992), Bjelovac (1992)… naprosto se više nikada ne smeju desiti.

Nikada!

 

4 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar