Komentari

Pavić: Olbrajt dve godine pre NATO agresije dobila mandat Bele kuće za uklanjanje Miloševića

EVO KAKO SU SE AMERIKANCI MEŠALI U UNUTRAŠNJE STVARI JUGOSLAVIJE I SRBIJE
  • Autor knjige „Podrška otporu: strateška svrha i delotvornost“ nabraja 47 slučajeva američkog mešanja u tuđe poslove, od kojih je 23 ocenjeno „uspešnim”. Među njima, četiri se odnose direktno na naš prostor – Jugoslaviju/Srbiju, od kojih su tri ocenjena „uspešnim”
  • Vrlo bitan momenat: u knjizi se ukazuje da je američki general Donovan, tadašnji šef preteče CIA (OSS) sa Britancima 1942. sklopio sporazum o svetskoj podeli zadataka, o tome u kom će regionu Britanci a u kom Amerikanci rukovoditi tzv. specijalnim operacijama. Po toj podeli, Balkan je pripao Britancima
  • Takođe se jasno ističe da su SAD tajno pružale neposrednu podršku OVK u novcu, obuci i materijalnom snabdevanju, posredstvom CIA. Kraj agresije, sa usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN, kvalifikuje sekao Miloševićeva „kapitulacija” (da je tako, ne bi se od Srbije i dalje tražilo da se odrekne KiM), ali i „jasna pobeda NATO i OVK” (eto te „zajednice vrednosti” u koju bi NATO da nas uvuče)
  • U knjizi se navodi: „SAD su igrale aktivnu ulogu u svrgavanju srpskog diktatora Slobodana Miloševića u jesen 2000. To je uključivalo i podršku NATO kampanji čiji je cilj bio ohrabrivanje promene režima u Srbiji kao i program američkog Stejt departmenta za promociju demokratije u toj zemlji… Sekretarka Olbrajt je dve godine ranije (pre NATO agresije) dobila podršku Bele kuće za uklanjanje Miloševića”
  • Ovo je priznanje iz jedne institucije američkih oružanih snaga da je „humanitarna intervencija” u proleće 1999. zapravo predstavljala početak operacije promene režima u jednoj suverenoj zemlji, za šta je odluka doneta dve godine ranije
  • Posebno se ističe uloga „Otpora”i američka podrška koju je uživao,„sa jasnom strategijom forsiranja promene režima”, uz pomoć sve masovnijih okupljanja, „često pod maskom rok koncerata”
  • Za jednog pripadnika „Otpora” su organizovani sastanci u Vašingtonu, nakon kojih je „poslat nazad sa dovoljno novca za obuku i razmeštanje 30.000 izbornih posmatrača”. Posle uspešnog prevrata, Olbrajtova se potrudila da ne potkopa legitimitet novih DOS-ovskih vlasti pa nije isticala ključnu američku ulogu već su se SAD „postarale da zasluge za uspeh u celosti pripišu srpskoj opoziciji”

Piše: Aleksandar PAVIĆ

U prošloj kolumni je iznet kratak pregled nove publikacije američkog Univerziteta združenih specijalnih operacija, Podrška otporu: strateška svrha i delotvornost, koja je predstavljena kao „dubinska studija pokreta otpora” koje su SAD podržale širom sveta od 1940. godine do danas, ali i kao štivo koje treba da olakša planiranje sadašnjih i budućih akcija američkog globalnog intervencionizma.

Američki specijalista za nekonvencionalno ratovanje – mada on lično smatra da je taj termin previše neodređen – razvrstava mešanje u tuđe poslove u tri osnovne kategorije, sa više potkategorija: 1. Podrška pokretima otpora u disruptivne svrhe, kao sredstvo ometanja, podrivanja, subverzije ciljane zemlje; 2. Podrška pokretima otpora kao sredstvo prisile u cilju promene politike koja je protivna američkim interesima, podrška savezničkim vladama u borbi protiv ustanika, podrška paravojnim snagama radi primoravanja suparnika na povlačenje, ili intervencija u „humanitarne” (navodnici autora) svrhe; 3. Operacije promene neprijateljskih režima, bilo radi obuzdavanja širenja komunizma, „preventive” (navodnici autora), u odbrambene svrhe ili u cilju „promocije demokratije” (navodnici autora).

Zanimljivo je da je naglašeno da su izostavljena dva slučaja prevrata koje su SAD organizovale – Iran 1953. i Gvatemala 1954. jer, po autorovom priznanju, te akcije nisu podrazumevale podršku bilo kakvom legitimnom pokretu otpora. Takođe su izostavljene i „tekuće operacije” (npr. Ukrajina (2014) – mada je pomenuta ranija, kratka i neuspešna epizoda pokušaja ubacivanja agenata radi podrške „antikomunističkim pokretima” u SSSR 1949-54. godine – ali i Makedonija, Republika Srpska, Hong Kong, Venecuela, Iran, Sirija, Jemen…), kako se ne bi ugrozile, a i zato što je njihov ishod još uvek „neizvestan”.

Autor nabraja 47 slučajeva američkog mešanja u tuđe poslove, od kojih je 23 ocenjeno „uspešnim”. Među njima, četiri se odnose direktno na naš prostor – Jugoslaviju/Srbiju, od kojih su tri ocenjena „uspešnim”.

Prvi slučaj američkog mešanja na našim prostorima desio se tokom Drugog svetskog rata, pa se stoga ne može stavljati u istu ravan kao post-hladnoratovski američki intervencionizam. Prostor bivše Jugoslavije je tada bio samo jedan od teatara jednog istinski globalnog sukoba. Ova američka operacija je smeštena u prvu kategoriju, pod potkategorijom „disrupcije radi vezivanja neprijateljskih snaga (u ovom slučaju snaga sila Osovine – prim. aut.) radi sprečavanja njihovog raspoređivanja na druge frontove ili bojišta”.

Ističe se da je „jugoslovensko iskustvo pokazalo da gerilski rat, pod upravom i uputstvima obučenih savetnika, može da postigne velike strateške ciljeve bez klasičnog vojnog angažmana i sa ograničenim sredstvima”.

Autor konstatuje da su se u Jugoslaviji, kao i u Albaniji i Grčkoj, stvorila dva pokreta otpora, „jedan komunistički, drugi republikanski” (naravno, ovi drugi su zapravo bili – delimično u slučaju Albanije – monarhistički, ali je moguće da autor ovde misli na to da su se borili na strani predratnih legalnih vlasti, ili da su jednostavno bili anti-komunistički opredeljeni), koji su se u isto vreme borili i protiv Nemaca i jedni protiv drugih. Dodaje i vrlo bitan momenat – da je američki general Donovan, tadašnji šef preteče CIA – OSS-a – sa Britancima 1942. sklopio sporazum o svetskoj podeli zadataka, odnosno o tome u kom će regionu Britanci a u kom Amerikanci rukovoditi tzv. specijalnim operacijama. Po toj podeli, Balkan je pripao Britancima.

S tim u vezi se ističe da su rastuća američko-britanska neslaganja vezana za upravljanje jugoslovenskom operacijom došla do punog izražaja krajem 1943. i dovela do toga da je američki OSS odlučio da sredinom 1944. osnuje sopstvenu, nezavisnu komandu, čije je delovanje, međutim, bilo ograničeno na jadransku obalu i ostrva. Takođe se ističe da je Tito, smatrajući da je pobeda blizu i da pomoć zapadnih saveznika više nije neophodna, neposredno pre uključivanja Crvene armije u oslobođenje Beograda izdao naredbu o zadržavanju američkih i britanskih oficira u glavnom partizanskom štabu i da su „zapadni saveznici postepeno istisnuti iz priče”.

Ipak, uprkos tome što se Tito tada svrstao uz Sovjete, operacija je ocenjena uspešnom, s obzirom na broj neprijateljskih vojnika koji su bili vezani za jugoslovenski ratni teatar.

Samo četiri godine kasnije, Amerikanci su pokušali da isprave tu svoju grešku (sa ili bez navodnika) u Jugoslaviji. Novouspostavljeni Savet za nacionalnu bezbednost Bele kuće je 18. juna 1948. izdao Direktivu 10/2, kojom je „zvanično lansirana globalna kampanja anti-sovjetskih tajnih operacija”. Izvršno telo ove misije bio je Ured za političku koordinaciju (Office of Policy CoordinationOPC) koje je stavljen pod okrilje CIA, ali je formalno primao naredbe od Stejt departmenta i Ministarstva odbrane.

Za prvog direktora imenovan je Frenk Vizner (bivši advokat sa Volstrita koji je, između ostalog, bio čovek za vezu između OSS-a i Gelenove organizacije, ali i otac istoimenog specijalnog predstavnika SAD u neuspelim pregovorima o KiM 2005-2007, inače, između ostalog, i očuha Nikolasa Sarkozija), sa jasnim zadatkom „oslobađanja zemalja Istočne Evrope od komunističke kontrole i vraćanja granica sovjetske imperije do ruskih predratnih granica”.

U sklopu te kampanje je, krajem 1948. godine, napravljen pokušaj „oživljavanja otpora unutar Jugoslavije kroz obnavljanje starih kontakata i ubacivanje padobranom malog broja jugoslovenskih izbeglica koji su bili pripadnici antikomunističkog četničkog pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata”, koji je trebalo da procene mogućnosti obnavljanja antikomunističkog otpora. Međutim, pošto su „provaljeni” (što se dogodilo i u drugim zemljama, za šta je krivica bačena na čuvenog britanskog špijuna-krticu Kima Filbija, koji je, kao britanski čovek za vezu sa OPC, bio upoznat sa svim akcijama i „otkucao” ih Sovjetima, pre nego što je i sam prebegao u SSSR 1963), uhapšeni su čim su se spustili.

Zanimljiva je bila reakcija tadašnjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji, Kavendiša Kenona, koji je, pošto je za akciju saznao putem neformalnih kanala, „oštro kritikovao Stejt department zbog podrivanja suptilne politike ohrabrivanja Tita” u njegovom razlazu sa Moskvom.

Treći i četvrti navedeni slučajevi američkog mešanja u naše, konkretno srpske poslove su, iako su posebno tretirani, zapravo povezani. Tiču se perioda 1999-2000, odnosno bombardovanja SRJ i prevrata 5. oktobra 2000. Nedosledan prikaz ove dve odvojene-a-ipak-jedinstvene akcije nam puno toga govori – ne samo o licemernoj nedoslednosti između američkih reči i dela, već i o svojevrsnoj konfuziji samog autora – a verovatno i mnogih iz njegove branše – u vezi toga šta tačno njihova država radi, na koji način i zašto.

To inače nije ništa novo – i Vesli Klark je u par navrata svedočio o svojevrsnom strateškom „lutanju” američke vojske posle pobede u Hladnom ratu, kada više nije postojao jasan ideološki protivnik protiv kog se trebalo boriti a novi, sve do 11.9.2001. nije bio na vidiku.

Vesli Klark sa Albancima na Kosovu

Agresija na SRJ 1999. godine svrstana je u drugu kategoriju, „podrška pokretima otpora kao sredstvo prisile”, potkategorija „prisila posredstvom humanitarne intervencije”, tip operacije „kampanja podrške tajnoj paravojnoj operaciji”. Očigledno iz razloga pravdanja „humanitarnog” epiteta koji je postao svojevrsni „brend”, iznete su notorne neistine:

– da je svrha NATO kampanje bile da se Milošević natera da zaustavi kampanju etničkog čišćenja albanske populacije na Kosovu (a zapravo je NATO taj koji je uzrokovao masovni beg te populacije),

– da je 1989. „jugoslovenski diktator” Milošević započeo eliminaciju autonomije koje je Kosovu dodelio Tito 1974. godine (koji se, zanimljivo, u ovom kontekstu ne kvalifikuje kao „diktator”, iako sam Ustav iz 1974. godine jasno navodi da je zasnovan na „diktaturi proletarijata”),

– da je masakr „koji je pripisan jugoslovenskim snagama” (očigledno je reč o Račku) bio „okidač za NATO intervenciju u korist ustanika”.

Takođe se jasno ističe da su SAD tajno pružale neposrednu podršku OVK u novcu, obuci i materijalnom snabdevanju, posredstvom CIA. Bitno je takođe napomenuti i da se kraj agresije, usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN kvalifikuje kao Miloševićeva „kapitulacija” (da je tako, ne bi se od Srbije i dalje tražilo da se odrekne KiM), ali i „jasna pobeda NATO i OVK” (eto te „zajednice vrednosti” u koju bi NATO da nas uvuče).

Četvrto i poslednje navedeno američko mešanje u naša posla se, kao što je već rečeno, nadovezuje na ono prethodno, mada je svrstano posebno i pod odvojenom, trećom kategorijom – „podrška otporu radi omogućavanja promene režima”, odnosno potkategorijom „promena režima radi promovisanja demokratije”. I ovde autor već upada u ozbiljne nedoslednosti i svesnu ali verovatno i neizbežnu konfuziju.

Navedena dužina operacije promene režima u Srbiji je 19 meseci – od marta 1999. do oktobra 2000, čime se jasno potvrđuje jedinstvenost treće i četvrte operacije. Za političko okruženje se kaže da je „mirnodopsko” – iako je u prethodnom odeljku navedeno da je prvi deo operacije – „humanitarna” podrška OVK teroristima i narko-dilerima – za koju se sada ispostavlja da je u stvari samo prvi deo ove poslednje operacije, sproveden u „ratnim” uslovima.  Za razliku od Tolstoja, ovde rat i mir okupiraju isti prostor, u isto vreme. A sad vidimo i zašto:

„SAD su igrale aktivnu ulogu u svrgavanju srpskog diktatora Slobodana Miloševića u jesen 2000. To je uključivalo i podršku NATO kampanji čiji je cilj bio ohrabrivanje promene režima u Srbiji kao i program američkog Stejt departmenta za promociju demokratije u toj zemlji… Sekretarka Olbrajt je dve godine ranije (pre NATO agresije – prim. aut.) dobila podršku Bele kuće za uklanjanje Miloševića”.

Ovo je bitno priznanje, koje nepovratno potkopava sve zapadne laži o „humanitarnom” porivima koji su navodno stajali iza NATO (i albanske, i Al-kaidine, itd.) agresije na našu zemlju. Dakle, imamo priznanje iz jedne zvanične institucije američkih oružanih snaga da je „humanitarna intervencija” u proleće 1999. zapravo predstavljala početak operacije promene režima u jednoj suverenoj zemlji, zašta je odluka doneta dve godine ranije.

Još nekoliko zanimljivosti vezanih za analizu ovog poslednjeg (ali očigledno ne i zaključnog) američkog mešanja u naše poslove:

– Miloševićeva vlast se ipak ne kvalifikuje kao „autoritarni režim koji vlada jednim zatvorenim društvom” već kao „neliberalna demokratija… u kojoj su predstavničke institucije bile više od običnog dekora, ali još uvek neadekvatne da bi funkcionisale kao efikasna kontrola vlasti”. Ispada da Milošević ipak nije bio „diktator” – a zasigurno ne tip vladara kakve SAD već decenijama favorizuju na Bliskom istoku, u Južnoj Americi i gde god smatraju da im je korisno. Miloševićev problem je očigledno bio što on, za razliku od npr. nekadašnjeg nikaragvanskog diktatora Somoze, nije bio, po besmrtnim Ruzveltovim rečima, „naš (tj. američki) kučkin sin”.

– Bitan deo operacije promene režima u Beogradu je bila i PSIOP operacija „Prsten oko Srbije”, u sklopu koje su u svim okolnim zemljama postavljeni snažni repetitori preko kojih su se emitovali medijski sadržaji poput Glasa Amerike i Radija Slobodne Evrope. Operacija je počela 7. 4. 1999. (dakle tokom NATO agresije) sa teritorije BiH. Još jedna subverzivna operacija je bio i projekat MATRIKS, preko kog se uticalo na ljude iz Miloševićevog „internog kruga” da ga napuste. Ova operacija je takođe započeta tokom NATO agresije, 30.4.1999.

– Posebno se ističe uloga „Otpora”i američka podrška koju je uživao (kao što je navedeno u prethodnoj kolumni, otporaška „pesnica” ponosno krasi zadnje korice ove publikacije), „sa jasnom strategijom forsiranja promene režima”, uz pomoć sve masovnijih okupljanja, „često pod maskom rok koncerata”. Za jednog pripadnika „Otpora” su organizovani sastanci u Vašingtonu, nakon kojih je „poslat nazad sa dovoljno novca za obuku i razmeštanje 30.000 izbornih posmatrača”.

– Posle uspešnog prevrata, Olbrajtova se potrudila da ne potkopa legitimitet novih DOS-ovskih vlasti tako što se nije isticala ključna američka uloga već su se SAD „postarale da zasluge za uspeh u celosti pripišu srpskoj opoziciji”.

Umesto zaključka, možda je svrsishodnije citirati deo studije koji se odnosi na američku operaciju disrupcije i ometanja Kine kroz podršku pokretu otpora u Tibetu 1956-1969:

„Primarni cilj… je imao vrlo malo veze sa pomaganjem Tibetancima: cilj je bio ometanje i remećenje kineskih komunista… uz pomoć tibetanskog ljudstva… Čitava zamisao je bila da se Kinezi zaokupe, nerviraju, uznemire. Niko nije želeo da ratuje zbog Tibeta… S druge strane, Tibetanci su verovali da se bore za svoju nezavisnost i da im Amerikanci u tome pomažu… Ajzenhauer je postajao sve zabrinutiji zbog užasne cene koju su Tibetanci plaćali; samo tokom 1959. oko 87.000 ih je poginulo.”

Ipak, operacija je ocenjena ne samo „uspešnom” – već „najuspešnijom” operacijom tog tipa u to vreme.

 

1 komentar

Klikni ovde da postaviš komentar