Фрањевац-зликовац Филиповић често је пио крв жртава, говорећи: „О, како је слатка српска крв!“

• Покољ у три села око Бањалуке извршен је само зато што су њихови становници били Срби православне вере. Њихови суседи Хрвати такође су учествовали у тој акцији, нико од непосредних суседа Хрвата, нити било ко изван тих села, није рекао Србима шта усташе планирају 7. фебруара и није им дао шансу да побегну или се сакрију, иако су многи знали за припрему покоља
• Сведок Кркач Томо главног зликовца фрањевца Мирослава-Томислава Филиоовића: „Имао је кратку гумену цев, коју је прислањао на рану жртве тако да крв тече, коју је сисао говорећи: „Хоћу да се напијем српске (комунистичке или јеврејске) крви“. Усташки свештеници су најпознатији по томе што су пили или лизали крв жртава
• Филиповић је 10. јуна 1942. награђен за покољ који је извршио у Бањалуци – именован је за команданта логора Јасеновац, остајући на тој дужности до 27. октобра 1942. године, затим је именован за команданта логора Стара Градишка (који је био део система Јасеновац) до 27. марта 1943. године
• У јулу 1942. године Филиповић је искључен из фрањевачког реда, али није екскомунициран из Католичке цркве
• Међу усташким џелатима била је и службеница Маја Буждон. Када се вратила у логор после покоља на Сави, сва крвава, гласно се хвалила монаху Филиповићу: „Убила сам седморицу од њих“. Монах Филиповић је био толико узбуђен да је притрчао, загрлио је и притиснуо на груди, сву крваву, речима: „Сада те волим, сада видим да си права усташа“

Аутор: Ања ФИЛИМОНОВА

ЧИН геноцида извршен је против апсолутно мирног српског становништва, које је било лојално „држави“ у којој је живело. То није била казнена операција због „прекршаја“ или побуне, већ етничко чишћење.

Покољ у три поменута села на периферији Бањалуке извршен је само зато што су њихови становници били Срби православне вере. Њихови суседи Хрвати такође су учествовали у овој акцији, нико од непосредних суседа Хрвата, нити било ко изван тих села, није рекао Србима шта усташе планирају 7. фебруара и није им дао шансу да побегну или се сакрију, иако су многи знали за припрему покоља.

На нивоу „државне власти“ за масовни покољ одговоран је био шеф штаба НДХ у Бањалуци Виктор Гутић.

Како посебно истичу преживели, „покољ је извршен уз сагласност, помоћ и непосредно учешће католичких свештеника, пре свега парохијског свештеника Бањалуке Николе Билогривића, који је насилно католичио 1500 Срба у Бањалуци, и монаха-фрањевца Томислава Филиповића, касније надзорника логора у Јасеновцу и Градишци“.

Тако је у наведеном геноцидном чину демонстрирана и доказана веза између Римокатоличке цркве и усташа. „Брат Сатана“, примећује Л. Лукајић, „симболизује сву дубину патолошке мржње и размере злочина које је католичко свештенство у овој области, инспирисано и подстицано од Ватикана, могло да почини и починило против српског народа“ [17]. Од 7800 Срба који су живели пре рата у Бањалуци, око 4800 је протерано или убијено, а од преосталих 3000 половина је прихватила католичку веру“.

Филиповић је 10. јуна 1942. године од усташа награђен за покољ који је извршио у Бањалуци – именован је за команданта логора Јасеновац, остајући на тој дужности до 27. октобра 1942. године, затим је именован за команданта логора Стара Градишка (који је био део система Јасеновац) до 27. марта 1943. године.

У јулу 1942. године Филиповић је искључен из фрањевачког реда, али није екскомунициран из Католичке цркве.

Преживели затвореник Јосип Риболи сведочио је да је Филиповић, упркос изласку из фрањевачког реда, и даље чинио злочине у фрањевачкој одећи, због чега је и добио свој надимак. Вјекослав („Макс“) Лубурић, који је током већег дела Другог светског рата руководио системом концентрационих логора у Независној Држави Хрватској и лично руководио геноцидом над Србима, Јеврејима и Ромима, дао је Филиповићу ново „презиме“ „Мајсторовић“, указујући да је био „мајстор“ убијања.

У периоду командовања логором, садизам и монструозност џелата Филиповића-Мајсторовића дошли су до пуног изражаја, о периоду његовог „руковођења“ сведоче преживели затвореници.

Сведок Кркач Томо описује Мајсторовића овако: „Током свог боравка у Јасеновцу врло често сам посматрао како Мајсторовић сопственом руком пуца у ухапшене на јавним наступима. Овај Мајсторовић је имао кратку гумену цев, коју је прислањао на рану жртве тако да крв тече, коју је сисао говорећи: „Хоћу да се напијем комунистичке (или јеврејске) крви“. Усташки свештеници су најпознатији по томе што су пили или лизали крв жртава.

Затвореник из Јасеновца Јован Степановић, више од 60 година касније, када су га питали о „Оцу Сатани“, присетио се како је Филиповић-Мајсторовић лизао крв: „Да, њихов свештеник, онај који је убијао људе, долазио је [у Јасеновац]. Постројавао је ред од око 60 Срба. Затим је рекао: „Ти изађи [из реда]. Један врло висок момак, висок најмање 2 метра, био је много виши од свештеника, а свештеник је наредио: „Сагни се!“ [Високи момак] није хтео да се покори, а усташа га је ударио по потиљку, тако да се савио. Свештеник је узео нож и заклао га [високог момка]“.

„Звао се Мајсторовић. Свештеник Мајсторовић. Затим је узео нож [и рекао]: „О, како слатка српска крв“. „Да. Видео сам то својим очима. Рекао је: „О, како је слатка та српска крв!“.

Према сведочењу усташе Марка Плетикосе, датом истражитељима за ратне злочине, клање ножем је било света ствар за усташе, укључујући и свештеника Филиповића:

„Монах је био врло вешт и знао је како да убија. Није хтео да користи секиру или чекић, као што су то радиле друге усташе. Секира и чекић нису стајали поред Распећа [као симболи усташа], када су усташе давале своје заклетве“.

(Симболи усташа, којима су се заклињали на верност Павелићу и усташком покрету, били су распеће, нож, пиштољ и граната А.Ф.)

Плетикоса је такође рекао да је „[свештеник Филиповић] највише волео да убија децу… Док је усташа држао дете тако да се не помера (то би сметало [Филиповићу]), он је једном руком хватао дете за главу, а другом држао нож“.

Плетикоса описује како је „свештеник Брекало полако пререзао грло детету, како би се то могло фотографисати и користити за обуку других усташа у правилној техници клања“.

Један од команданата логора смрти Јасеновац, усташа Љубо Милош, изјавио је у лето 1942. године, помињући Мирослава Филиповића: „Људи су довожени у Јасеновац возовима и пешке преко Дубице. Са мном су били доктор Оскар Турина, министар, отац Крунослав Драгановић и Ивица Матковић. Ми смо били комитет за пријем затвореника из Козаре. Неки од њих су послати на принудни рад у Немачку, док је већина остала у Јасеновцу и Старој Градишци, где су ликвидирани… Масовни покољ су предводили усташки потпуковник Матковић и отац Мајсторовић (Мирослав Филиповић), који су за ту сврху имали неколико усташа… Из разговора са оцем Мајсторовићем сазнао сам да је убијање деце много теже него одраслих, јер је дечји живот много јачи од одраслог…“.

Илија Петровић је радио у радионици за израду столова, који су коришћени за одржавање мисе за Хрвате и муслимане. Он сведочи:

„Видео сам Мајсторовића (Филиповића) и Матковића, два официра… поред је пролазила жена са дететом. Држала је дете у рукама… Један од њих је узео дете. Дете је било мало, не више од 2-3 килограма. И један усташа је зграбио дете за ногу и бацио у ваздух. Други усташа је ножем покушао да „ухвати“ дете. У томе је био фокус. Али дете није пало на нож. Пало је. Усташа га „није правилно ухватио“. И почели су да се смеју, смеју до изнемоглости. Усташа који је изгубио рекао је: „Један нула. Нисам га ухватио“. Други усташа је подигао дете, и овог пута га је ухватио на нож, дете је убијено. Жена је пала на земљу, изгубивши свест. И [други усташа] је узео бајонет, пробо јој груди и прислонио руку детета на њене груди. То нису била њих двојица [Филиповић и Матковић], то је био други [усташа]…“.

По нашем мишљењу, сведок Боро Пропос савршено резимира оно што се догодило:

„Како су се школовали, како су почели тако да мисле, тако да осећају, никада нећу разумети. Ако доживим хиљаду година, никада то нећу моћи да разумем…“.

Овде је умесна следећа корелација.

Појам „серијски убица“ у криминологију је увео профајлер ФБИ Роберт Реслер. Према његовој дефиницији, серијски убица је злочинац који изврши више од три убиства у периоду дужем од 30 дана, са периодима емоционалног хлађења, при чему се мотивација убистава најчешће заснива на постизању психолошког задовољства убице.

Сумирајући своја истраживања, дошао је до закључка да се манија формира у узрасту од 8-10 година.

Мирослав Филиповић, како смо раније напоменули, у детињству се „придружио“ фрањевачком манастиру.

Љубо Милош, кога не без разлога називају „најизвраћенијим убицом НДХ“, завршио је фрањевачку гимназију. Његов рођак, Вјекослав „Макс“ Лубурић, како наводе савремени хрватски аутори Гордан Карлић и Вишеслав Оралица, већ је у детињству „био политички укључен у рад католичких организација Домагој и Орао.

Важност ових организација за Лубурићево политичко сазревање очигледна је у његовим сећањима, када каже да су га „васпитале мајка и монах Жарко Влахо, Орао и Домагој“, и управо из овог последњег удружења потиче његов псеудоним „Домагој“, који је користио у другој емиграцији (и према сопственим сведочењима у првој)“.

Лубурић није завршио гимназију, отишао је у Загреб ради „ослобођења Хрватске“, и, према тврдњи Томислава Сертића, у Загребу се запослио као коњушар на имању бившег министра Ивана Ковачевића, међутим, пошто је Лубурић „ужасно злостављао кобилу о којој је требало да се брине“, Ковачевић га је убрзо отпустио“.

Овде је такође умесно објашњење патологије са неочекиване књижевне стране. Тако, на пример, описујући роман „Замак Броди“ („Hatter’s Castle“, 1931) шкотског лекара и писца-реалисте Џозефа Кронина (1896-1981), руска критичарка Н.П. Михаљска изражава своје виђење Бродијевог карактера: „Обраћајући се при опису Бродија хиперболизацијом, Кронин открива и социјалну суштину карактера свог јунака, не сводећи његове особине на биолошке факторе“.

Броди је „формиран потпуно одређеним начином живота, свим коренима своје природе везан је за тло… и законе и обичаје који овде владају“.

Н.И. Вајсман подржава ово тумачење: „Само појављивање и постојање карактера, сличног Бродију, условљено је окружујућим светом… морална изопаченост Бродија не може се приписати његовим индивидуалним природним недостацима, већ је производ његове околине“.

Уз једно важно појашњење у овом случају: средина није „дозвољавала“ зло, већ га је пројектовала.

Усташе су за убијање углавном користиле варварска оруђа: ножеве, бајонете, секире, тестере, чекиће, изгладњивали су и смрзавали жртве, нису им давали воду, стварали су услове за ширење пандемија, тровали воду и храну.

Како примећује америчка истраживачица Ванда Шиндли, „групна убиства, са беспомоћним жртвама, била су лична и интимна, уз коришћење симболике и инструмената Библије и Анте Старчевића (секира и чекић код врата Срба)“.

Невољно падају на памет следеће аналогије: познати руски стручњак за серијске убице А. Бухановски овако карактерише природу садизма серијског убице А. Пичушкина, познатог као Битцевски манијак:

„Серијске убице пате од бројних комплекса, пре свега комплекса инфериорности. По правилу, то су кукавички људи који показују жеђ за влашћу над сексуалном слободом, неповредивошћу, здрављем и животом жртава. Убијајући, Пичушкин се ослобађао осећаја психичке и физичке нелагодности. Прати се развој његовог садизма: прво је једноставно давио или бацао још живе људе у бунар, затим их убијао чекићем, а затим је почео да убија на крајње редак начин за „серијске убице“ – ватреним оружјем…“.

Нагласимо специфичност девијације: ватрено оружје – крајње редак начин убијања за серијске манијаке.

У књизи „Сећања Јевреја на логор Јасеновац“ налази се сведочење Алберта Маестра о ужасима ратних година у Независној Држави Хрватској: „Празник Свих Светих 1. новембра 1942. године био је мрачан јесењи дан. Претходног дана су одвели неколико људи, жена и деце и сместили их у Кулу. Тражили су по списку ко је из пакрачког краја, јер је то предузето као одговор на деловање партизана у том крају. У затвору су биле две цркве. Једна за католике, друга за православне.

Православна црква је срушена почетком 1942. године, а католичка је била ограђена жицом и такође је служила селу. Служба се прво одржавала за грађане, а затим за затворенике. Тако је и тог дана Свих Светих ова црква била пуна народа и усташа. Уз звоњаву звона, поворка од око 1500 људи осуђених на смрт, жена и деце, ишла је од цркве до реке Саве. Никада, вероватно, није било веће колоне живих мртваца. Мушкарци су ишли напред, за њима су следиле жене и деца… за њима су ишли усташе са Мајсторовићем на челу, обучени у фрањевачку мантију“.

Државна комисија Југославије утврдила је да је Мирослав Мајсторовић-Филиповић „у новембру 1942. године у Бистрици дао да се убије 48 Јевреја под изговором одмазде за наводни покушај бекства Јевреја Бека“.

На Божић 25. децембра 1942. године усташе су убиле неколико стотина жена и деце.

Затвореник Јасеновца Звонко Ткалец испричао је о „божићним зверствима“ Мирослава Филиповића: „Пред католички Божић 1942. године, због бекства четворице затвореника из Јасеновца, лично је стрељао двојицу, а затим још 56 Јевреја на раду у селу Бистрица. Сутрадан је убио још девет људи. Уочи Божића, заједно са својим усташама, убио је око шест стотина српских жена и деце, затворених у Кули и доведених однекуд из Козаре. Прво их је оставио неколико дана без воде и хране, док жене нису почеле да се бацају на прозоре и вриште. Уочи Божића су их убили“.

Истог Божића 1942. године, Филиповић је, према једном сведочењу, стрељао тројицу пред стројем ухапшених, које је оптужио да су хтели да побегну. Једна жртва није убијена, само је јечала. Отац Сатана је узео свој нож, гурнуо песницу под грло жртве, пререзао га и попио пуну чашу крви, рекавши: „Ах, како слатка партизанска крв“.

„Када је душегуб Мајсторовић дошао у Бистрицу, својим рукама је убио 45 младих људи, углавном занатлија, јер других није било, па су морали да шаљу занатлије на теренске радове…. Првог дана Божића, у грозничавом страху, заказан је наступ. Знали смо да ће нас уништити. Када су нас постројили у ред, дошао је поп Мајсторовић са осталом бандом, издвојили су 25 ухапшених… Џелати су се такмичили ко ће брже и више стрељати. После сат времена сви су пали и лежали непомично у локви крви… Тако се завршио живот још 72 човека, који нису дочекали нову 1943. годину. То је био усташки Божић, који су усташе славиле у Старој Градишци“.

Током суђења Динку Шакићу 1999. године, сведок Шкргатић Драгутин, Хрват, који се нашао у Јасеновцу јер је био партизан, изјавио је да је „отац Мајсторовић вршио убиства као неку врсту ритуала, покушавајући да уведе нешто „оригинално“, „после ових злочина терао је нас, католике, да идемо на мису, где је главна тема била – воли ближњег свог, не убијај и томе слично, а после тога је поново наставио да убија“.

„Ови монаси-злочинци, које свет не познаје, нису заборављали ни богослужења. У току две или три недеље служили су мису у једном од одељења столарске радионице, чак и са олтаром, са свештеничким одеждама преко њихових крвавих униформи и ножевима затакнутим у чизме. После једне такве мисе, коју су служили Филиповић и Брекало, Филиповић је одржао проповед у којој је рекао: „Не треба да бринете о телу. Брините о души, да буде чиста, јер је само душа вечна, а тело смртно“.

Међу усташким џелатима била је и службеница Маја Буждон. Када се вратила у логор после покоља на Сави, сва крвава, гласно се хвалила монаху Филиповићу: „Убила сам седморицу од њих“. Монах Филиповић је био толико узбуђен да је притрчао, загрлио је и притиснуо на груди, сву крваву, речима: „Сада те волим, сада видим да си права усташа“, – каже сведочење једног од затвореника.

Новинар Ђорђе Милша, један од сведока из Јасеновца, у својим сећањима на период заточеништва рекао је: „Отац Филиповић-Мајсторовић је у делу убијања својим знањем и суровошћу био ненадмашан. Дуго времена је био главни извршилац масовних убистава у Градишци, за шта се облачио на посебан начин. Обично би увече облачио чудан зеленкаст кућни огртач, вршио покољ и тек ујутро следећег дана се враћао – сав крвав. Неко време је са собом водио бројне усташке агенте, затворенике, који су му помагали у покољу у Градишци. Пре свега их је добро напојио у официрској мензи и одатле су заједно ишли путем својих зверстава. Навикнут на стални покољ, ниједан од масовних џелата није се тако дуго задржавао на овом сатанском послу као он…“.