Кецмановић: Западни менаџери за намјештање мечева спремају БиХ Шмитовог насљедника

• Домаћа демократија замјењена је иностраном диктатуром јер БиХ без ње не може да опстане. Кратак је пут од подршке имплементацији (Билт), преко протектората (Вестендорп), диктатуре (Петрич, Ешдаун) и предаха (Шварц Шилинг, Лајчак, Инцко) до тираније (Шмит)
• „Колонијална свијест и сервилност су дубоко укоријењени на овим просторима, али много израженије у Хрватској и Федерацији БиХ неголи у Србији и Српској“- написао је професор Дражен Пехар, Хрват и из Мостара, у изврсној књизи „Високи представник – пет поглавља једног скандала“
• А Алија Изетбеговић је мени причао: „Набуситог Туђмана избјегавам да видим и лакше ми је да се договорим са Геншером, а Хрватску ионако у свему контролише Њемачка, док „оног вашег Слобу не може ни Мухамед пејгамбер!“
• Додик је спуштеног гарда напао на Шмита директима и аперкатима, а онда шампионски ескивирао опасан ударац који је пријетио нокдауном. Лажни в.п. се послије замаха у празно затетурао и политички стропоштао, те послије више покушаја Мерца да га придигне, судија Трамп је почео да му броји до 10 и канцелар је морао да баци пешкир у ринг
• Додик се и без државне функције вратио ојачан у меч, скаче дигнутих руку на другом крају ринга, спреман да настави борбу. Ако нови в.п дође по анексу 10 – биће Додиков поен за Српску, ако пак задржи Бонске овласти, онда нас само поново врте у круг

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ЗАШТО се високи представник у БиХ, зове „високи“ када не постоје „средњи“ и „ниски“?

Истина „ниски представник“ постоји у жаргону духовитих Сарајлија који тако титулишу своје политичаре који се нападно увлаче странцима. Могуће објашњење атрибуције „високи“ у случају Босне да се објаснити потребом да се маскира особа најнижих професионалних, политичких и моралних перформанси.

Свако ће одмах помислити на Шмита, али он је само најдраматичнија манифестација исте суштине. Већ је Карлос Вестендорп Бонска овлашћења оцјенио као супротна Дејтону, али их је први примјењивао.

Смисао улоге ОХР и в.п. не може се разумјети у контексту претпоставке да м.з. заиста жели да нешто ријеши у БиХ, али да се у томе не сналази, да бахато гријеши, упорно понавља лоше потезе, да је фрустрирана неуспјесима, да нема нове идеје итд. итд.

Напротив, кључ за објашњење треба окренути у супротном смјеру: циљ јој је заправо да се ништа не ријеши. Али за остварење циља није довољно пасивно посматрање како се „несложна босанска племена“ међусобно бесконачно свађају него се м.з. мора посреднички укључити на терену као активни генератор нових свађа, неспоразума, доливања уља на ватру, подбадања једних потив других, повлачењем потеза који једне провоцирају, а друге пацификују.

И, при томе се и тзв. м.з. дијели на улоге доброг и лошег полицајца: када ЕУ штити једне, САД фаворизују друге и треће, па онда замијене улоге. Тек када се 30 година тапкања м.з. у мјесту, сагледа из обрнуте перспективе, све логички долази на своје мјесто и све постаје кристално јасно и уклапа се у заокружену причу. Тада нема више ништа нелогично, глупо, промашено, недосљедно.

Напротив, све је у фукнцији стварање кризе, конфузије, хаоса и нема потребе да се питамо шта они у ствари хоће у БиХ.

Хоће управо то што и раде: да босански лонац крчка на тихој ватри, а да не прокључа у нови грађански рат, барем до даљњег када им затреба да покрену ланчане регионалне и шире сукобе. У међувремену, у Босни су инсталирани цивилни управитељи и, за недај боже, стационирани наоружани стражари под разним именима који чувају мир и стабилност када они имају важнија посла на другом мјесту.

Мијењају имена: ЕУФОР, СФОР, АЈФОР итд. да би се створио утисак неке динамике и промјена, чак напретка, иако су све то испоставе НАТО-а.

И, генерално, то није стагнантно стање мочваре у којој се ништа не помјера и представља вјечно враћање истог, из кризе у кризу, јер односи се итекако мјењају, али – све нагоре.

Ратна узајамна етничка чишћења створила су три национално хомогене територије, Дејтон их је верификовао унутрашњом подјелом на ентитете и кантоне и сви су га потписали. Створени су устав и домаће демократске институције, али није то било трајно стање које су хтјели у Босни. Зато је улога в.п. по анексу 10 само коснсултативна, бонским овлаштењима претворена у диктаторску, а Уставни суд стављен под његову патронажу уз помоћ иностраних судија.

Елем, домаћа демократија замјењена је иностраном диктатуром јер БиХ без ње не може да опстане. Кратак је пут од подршке имплементацији (Билт), преко протектората (Вестендорп), диктатуре (Петрич, Ешдаун) и предаха (Шварц Шилинг, Лајчак, Инцко) до тираније (Шмит).

Пратећи елемент те игре на један гол је огроман новац за мито и корупцију. Треба платити правни жонглерај тенденциозног, искривљеног, злонамјерног, или директно лажног интерпретирања појединих одредби Дејтона. Ваља такође добро подмазати разне специјалне изасланике, медијаторе, извјестиоце, са ексклузивним хонорарима дневницама и путним трошковима да лажу. А тек скупа лобирања у Конгресу САД, закупљивање простора или минута у глобалним медијима.

Огромне паре се сливају негдје тамо, а мало ће тога промијенити овдје.

„Скупите милијарду долара и купите самостлност!“ – приватно су савјетовали Додику. Тако су Косову признали сецесију, тако су Муслимани побиједили у медијском рату.

Посебно депримира када вам у повјерењу кажу да сте све у праву, али да су дошли да пренесу став својих влада.

Како се према томе поставити?

Неопходни унутрашњи корелат те манипулације је да локални народи не схвате да они магарче све стране у сукобу, односно да повјерују да они свима помажу. А све се своди на то да вас они привремено измире да би вас све трајно завадили и зајашили.

Маскенбал почиње тако што вам понуде добре посредничке услуге и арбитражу у локалном сукобу. Ако им на посредничку понуду кажете: „Хвала, не!“, онда ће се потрудити да се свађа закрви, да би могли да кажу да цивилизовани свијет не може дозволити да се гине и руши пред његовим очима. Затим локалне побједнике бомбардују да би побједници били они, уведу принудну управу и наплате трошкове обнове и реконструкције што се претвара у дужничко ропство.

Нпр. поводом интервенције у Ираку, Амери су формирали својеврсно акционарско друштво за рат и мир. Колико која земља допринесе инвазији на ту земљу, толико ће послије рата добити грађевинских и других послова за препород, и деценијама их наплаћивати у нафти по симболичној цијени. Када жртва схвати, већ је запала у дужничко ропство, а покушај било какве промјене односа саплиће се о међународне уговоре старије од домаћег законодавства.

‚‚Да ли одговор са терена у БиХ треба да буде фаталистички: „Биће нам тако како је, односно, како они хоће“

Не! Томе су склони Муслимани и Хрвати, генерацијама навикли да им управљају империје, а тих се колективних навика тешко ослобађају, како пише професор Дражен Пехар, Хрват и из Мостара, у изврсној књизи „Високи представник – пет поглавља једног скандала“.

Изетбеговић је опет мени причао: „Набуситог Туђмана избјегавам да видим и лакше ми је да се договорим са Геншером, а Хрватску ионако у свему контролише Њемачка, док „оног вашег Слобу не може ни Мухамед пејгамбер!“.

„Колонијална свијест и сервилност су дубоко укоријењени на овим просторима, али много израженији у Хрватској и Федерацији БиХ неголи у Србији и Српској.“- сматра Пехар.

Срби јесу другачији, дижу устанке, буне се, а онда се питају да ли је вриједило толике жртве или сачекати да се односи између великих промјене. Карађорђе или Милош као узор?!

Слобо је убијен у затвору, Ратко умире, Радован доживотно робија, а за Фрању и Алију је „закаснила“ већ написана оптужница.

Срби ремете игру слуге и господара и зато су за странце дежурни реметилац мира и стабилности.

Први Свјетски рат је изазвао атентат Сарајеву, а Други – поништење Тројног пакта у Београду, а Аустроугарска и Њемачка су, јел’да, морале да се бране од српског отпора“.

Можете у својој земљи да смјените кооперативну власт, али нова, да би је признали, мора да прихвати раније и међународне обавезе и уђе у нове. Џаба бисте кречили.

Иако понекад и понеко важан из свијета изјави да м.з. не може остати вјечно у БиХ, током три деценије нису баш показали нестрпљење да оду иако је Дејтонски рок од 10 година, већ троструко прекорачен.

Кнаус и Мартин описали су Ешдауна као вице-краља Британске круне и колонијалној Калкути.

Пахор је питао чланове Предсједништва БиХ „Да ли желите да се подијелите у три државе?“.

Након 20 година је била започета расправа о укидању Бонских овлашћења и дислокацији ОХР-а у Беч, али је завршена са 5+2 услова да странци оду од којих је један да ће ОХР одлучити када су испуњени, што значи никад.

Надомак 30 годишњице Дејтона, Додик је кренуо у офанзиву против ОХР, конкретно против ионако нерегуларног в.п. Шмита, поништавајући све његове одлуке против Српске до, најзад, забране да крочи у „мањи ентитет“.

Ослањајући се на подршку Путина и свог долазећег фаворита Трампа, те пријатеља Орбана, Додик се, биће, присјетио процјене Тимоти Леса да је током првог Трамповог манадата Српска пропустила да се осамостали, али да ће још бити прилика.

Да ли је осјетио тај други моментум за осамостаљење?

Додик је спуштеног гарда напао на Шмита директима и аперкатима, а онда шампионски ескивирао опасан ударац који је пријетио нокдауном.

Лажни в.п. се послије замаха у празно затетурао и политички стропоштао, те послије више покушаја Мерца да га придигне, судија Трамп је почео да му броји до 10 и канцелар је морао да баци пешкир у ринг.

Додик се и без државне функције вратио ојачан у меч, скаче дигнутих руку на другом крају ринга, спреман да настави борбу. Али, глобални менаџери намјештања мечева већ спремају новог регуларног в.п. Ако тај буде по анексу 10 – биће Додиков поен за Српску, ако пак задржи Бонске овласти, онда нас само поново врте у круг.

Додика гоне зато што се бори за самосталност и загледан је у Србију, а 98 одсто Срба у БиХ је још на плебисциту у новембру 91 одлучило да остану са њом.