Танасковић: „Грех“ Сабине Ћудић и Изетбеговићева „политичка филозофија“

• Председница Наше странке у сарајевској Вијећници рекла: „Сукоби које смо доживјели у овом великом граду, у згради која је спаљена до темеља, није етнички, није вјерски, није између католика, православаца и муслимана, чак није ни између вјерских група, то је борба за моћ, и одбијам вјеровати, јер сам овдје провела већи дио живота, да су овај град и ова држава повезани с таквим сукобима“. Рекла и нашла се под баажном ватром не само Мустафе Церића
• „Грешна“ изјава Сабине Ћудић у Вијећници истовремено је срачунат (предизборни) потез и лакмусов папир за идентификовање линија поларизације на бошњачкој страни идеолошког и политичког спектра. Стога се огласила и СДА, саопштивши да је њена изјава „један од најсрамнијих иступа у послијератној БиХ“
• У гибећење Бакира Изетбеговића, који би по проценама озбиљних аналитичара могао бити главни фаворит на предстојећем изборном одмеравању снага у бошњачком корпусу, укључио се и умировљени бивши амерички амбасадор Мајкл Марфи… Тврдњом да је током разговора 2021. и 2022. године Бакир америчким званичницима наводно рекао да „може живети са поделом БиХ“
• Тешко је замислити опакију оптужбу! Изетбеговић је одлучно одбио то као „клеветничку лаж“, тумачећи Марфијев „атентат“ као прилог напорима да се одбрани неспособна Тројка, која је знатним делом његов конструкт
• Ево и како се у раскринкавање Сабине укључио Рамиз Салкић, агилни потпредседник Републике Српске: „Никада Ћудић неће разумјети филозофију и политичко дјеловање предсједника Алије Изетбеговића“. Аферим, Салкићу! Све док се Алијин панисламизам, програмски заокружен у „Исламској декларацији“, буде мистификаторски сматрао филозофијом, не може бити среће за оне који се њоме и даље надахњују и руководе

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПОСЛЕ праска који је изазвала изнуђена оставка нелегалног и нелегитимног „високог представника“ Кристијана Шмита, бошњачку друштвену и политичку јавност потресла су два догађаја.

У деведесетпрвој години на ахирет је преселио моћни хаџи Халид-бег Ченгић, за неке гази Халид-бег Ченгић, један од најутицајнијих Бошњака и, како се наводи у појединим некролозима, „главни логистичар“ Армије Босне и Херцеговине у ратним годинама.

Халид-бег је 2021. године доживео за сваког родитеља најтежи ударац – да буде на џенази свога сина Хасана, исламистичког првоборца, блиског сарадника од највећег поверења Алије Изетбеговића, човека за јавне и, нарочито, тајне мисије финансирања, наоружавања и опремање муслиманске војске током грађанског и међунационалног рата у БиХ.

О овом одласку се углавном погнуте главе потиштено шапуће, док је други догађај, изјава председнице Нове странке Сабине Ћудић, изречена у сарајевској Вијећници, пред тридесетак заступника из ЕУ, о природи рата у БиХ и сукобима у Сарајеву, изазвала велику галаму и прерасла у праву (предизборну) аферу.

У чему је грех ове политичарке грађанистичког имиџа, која се увек наглашено труди да ослушкује тонове који допиру из (западног дела) међунардне заједнице и са њима усаглашава реторику својих наступа?

Ево шта је то, судећи по извештајима сарајевских медија, непоћудно изрекла госпођа Ћудић:

„Сукоби које смо доживјели у овом великом граду, у згради која је спаљена до темеља није етнички, није вјерски, није између католика, православаца и муслимана, чак није ни између вјерских група, то је борба за моћ, и одбијам вјеровати, јер сам овдје провела већи дио живота, да су овај град и ова држава повезани с таквим сукобима“.

Сабина Ћудић наведену оцену рата у Сарајеву (а самим тим и у БиХ) свакако пред европским представницима није изнела случајно. Намера јој је вероватно била да виктимистички дискурс о Бошњацима, као главним жртвама рата, са подразумеваним одређењем тога рата као верског, помери ка претпостављеном „хоризонту очекивања“ страних гостију и тиме отвори нови простор за остваривање бошњачких интереса, односно пробитка коалиције којој припада и која је, у виду Тројке, сада на државном кормилу.

Није, претпостављам, предвиђала овако жестоку, готово погромашку реакцију у бошњачкој друштвеној и политичкој јавности/чаршији, за чије је многе представнике непонављање, у сваком тренутку, ad nauseam, без обзира на контекст и сврху комуникације, сакросантне мантре о агресији на БиХ и геноциду малтене равно велеиздаји.

Критички одзиви кретали су се скалом у распону од гнева до гађења. Могли су се чак прочитати и захтеви да се Сабина Ћудић протера из Сарајева, како „више не би удисала његов зрак“, као и да ће „на њој чистити цијеви пиштоља“… Друштвене мреже су се усијале, показујући још једном колико су у наше време освештани и „политички коректни“ наративи битнији од стварности, па и од самог живота, што је у БиХ, а поготово међу Бошњацима, доведено до правог пароксизма.

Представници политичких странака нису, наравно, могли да изостану, па су се сложно окомили на председницу Наше странке, док се њени коалициони партнери и блискомишљеници, попут, на пример, Конаковића и Лагумџије, симптоматично нису јавно оглашавали, што је она у једној телевизијској емисији резигнирано прокоментарисала опаском да људи неће себи да компликују живот.

У неким другим приликама, овој двојици (и сличним номинално грађански опредељеним актерима политичког живота) није било зазорно да се, рецимо, у просторије Владе уносе сеџаде за клањање намаза или пред палатом УН у Њујорку деле (продају?) теглице са земљом из Поточара.

Бивши реис-ул-улема Мустафа Церић безбели није могао пропустити да и овога пута преступници са висине подели свој мудри савет: „Сабина, мани се те приче. Није свака провокација храброст, нити је свако релативизирање мудрост.“

Његово одбацивање „сваког релативизарања“ заправо је парадигматична илустрација одбацивања било каквог, а не само овог Ћудићкиног политикантски и конјунктурно мотивисног покушаја разложног, интелектуално и морално поштеног, а за бошњачко духовно здравље потенцијално благотворног релативизовања једностране „истине“ о фашистичкој (тај крајње апсурдни атрибут је нарочито омиљен) агресији на независну и међународно признату БиХ, да су Бошњаци, као муслимани, били једине истинске жртве рата и да је над њима извршен геноцид, за шта су крунски доказ пресуде једног проблематичног и тенденциозно политизованог, ad hoc установљеног међународног судилишта.

Сетимо се, уосталом, каквом је медијском линчу својевремено био изложен бивши председник СДА Сулејман Тихић, кад се осмелио да своје Бошњаке опрезно позове на превазилажење заробљености и зачаурености у непродуктивни (само)виктимизацијски наратив о блиској прошлости (која за многе безнадежно и даље траје).

Церић поучава: “Сабина Ћудић је ових дана одлучила да поново открије топлу воду и објасни Босанцима шта се заправо десило у рату. Ваљда смо сви ових 30 година живјели у заблуди, чекајући да нам коначно политички семинар из њихове ‘Наше странке’ објасни да агресија није била оно што су показале масовне гробнице, логори, опсада Сарајева и пресуде Хашког трибунала.

Јер, ето, изгледа да су људи у Сребреници убијани насумично. Као на лутрији. Ратко Младић је ваљда дијелио хуманитарну помоћ док је говорио о ‘Турцима’, а геноцид се, по новој ревизионистичкој школи политичког маркетинга, десио више административно него зато што су жртве били Бошњаци муслимани.

И заиста треба имати посебан таленат па помијешати чињеницу да рат није био ‘вјерски’ у средњовјековном смислу крсташких ратова, са чињеницом да су Бошњаци убијани управо зато што су били муслимани и зато што су били Бошњаци. То је отприлике као да кажеш да антисемитизам нема везе са Јеврејима, него ето, десило се случајно да су баш они завршили у логорима.

А најтужније у свему јесте што Сабина, у покушају јефтиног политичког ударца према СДА, удара тамо гдје ниједан озбиљан и одговоран политичар не би смио. Удара по отвореним ранама народа који је преживио геноцид. То није храброст. То није ‘огољавање истине’. То је политички clickbait над костима мртвих.

И да одмах буде јасно: нико нормалан не негира чињеницу да су многи Срби и Хрвати часно бранили Босну и Херцеговину заједно са Бошњацима. Напротив, њихова имена заслужују поштовање и памћење. Као што заслужују поштовање и хиљаде немуслимана широм свијета који су стали уз босанску праведну борбу против фашизма. Али управо то потврђује моралну разлику између бранилаца Босне и идеологија које су планирале етничко чишћење.

Јер геноцид није поништен тиме што су постојали честити Срби и Хрвати. Као што ни фашизам није престао бити фашизам зато што су постојали часни Нијемци антифашисти.

Можда би зато било поштеније да Сабина, умјесто што релативизира оно што су утврдили међународни судови, у наредном статусу напише имена бошњачких младића који су гинули на Жучи, Мојмилу, Добрињи и Игману док су неки данашњи аналитичари рата сигурност проналазили по подрумима и страним амбасадама.

Али за то треба имати и знања и мјере. А мјера је одавно напустила босанску политичку сцену. Остали су само перформанси за друштвене мреже и такмичење ко ће бруталније увриједити властити народ под изговором ‘објективне анализе“.

Мустафа Церић да се залаже за „мјеру“! O tempora, o mores! Како, иначе, ту реисову „мјеру“ процењују многобројни истоверници и сународници лако се може утврдити само летимичним прелиставањем реаговања на његове патерналистичке објаве по друштвеним мрежама и повремене иступе у јавности.

Церићев статус је интегрално наведен, јер садржи све елементе који се на различите начине и са донекле другачијим нагласцима варирају у хору оптужби повређених земљака због ове „издаје“ политичарке о чијим је неким ранијим наступима потписник ових редова пре нешто више од годину дана објавио коментар насловљен „Сабина Ћудић у улози Алије Изетбеговића“.

Средишња идеја тога осврта била је да либерално-грађанистичка, допадљива звезда у успону на бошњачком политичком небу суштински на свој, западу претпостављено прихватљивији начин наставља мисију аутора „Исламске декларације“, као уосталом и остали „проевропски“ политичари из њеног јата.

У том погледу најновији напади да је изјавом у Вијећници изневерила Бабин аманет нимало не доводе у питање основаност закључка да је реч о алотропским модификацијама истог пројекта унитаризације БиХ или „Босна Бошњацима“ (који се мимикријски представљају као наднационални, политички народ „Босанаца“ ). Па и препредени реис Церић започиње свој утук помињањем „Босанаца“, да би се потом бавио само страдањем Бошњака „зато што су били муслимани и зато што су били Бошњаци“.

Признаје Церић да је било поштених, патриотских Срба и Хрвата који су бранили Босну (они ваљда улазе у корпус „Босанаца“), али припаднике ових двају конститутивних народа уопште не помиње као жртве током „опсаде Сарајева“ и рата у БиХ.

Колико је то људски и морално удаљено од начела и праксе којима се у раду пре десет година руководила Независна међународна комисија за утврђивање страдања Срба у Сарајеву, коју је исти танкоћутни реис-ул-улема својевремено жестоко и брутално напао као плаћеничку и ревизионистичку, а у уводном делу чијег „Закључног извештаја“ (од преко 1200 страна) стоји и ово:

„Сматрамо својом одговорношћу да представимо шири и садржајнији извештај који одражава ратна страдања српског народа, нимало не умањујући значај патњи на другим странама. Напротив, гајимо најдубље поштовање и саосећање за све жртве које су изгубиле живот и патиле за време разорног грађанског рата у Босни и Херцеговини“.

То је, међутим, за бошњачку, а и „босанску“, политичку и интелектуалну средину непостојећи документ којим се, сем псовачког дочека, никада нису озбиљније критички позабавили. Он је за њих пао као камен у бунар.

Срећом, пошто је у нешто скраћеном виду на енглеском објављен у Америци, изгледа да су га тамо неки током протекле деценије прочитали и исправно разумели… Али, тема је ово о којој не вреди трошити речи, јер саговорника за поштен и објективан дијалог о томе како је у Сарајеву и у БиХ заиста било и шта се дешавало од 1992. до 1995. године међу Бошњацима (за сада) на отвореној агори нема.

Вратимо се, боље, Ћудићкиној „велеиздаји“ и (наводном) изневеравању политике Алије Изетбеговића.

Међу онима који су јавно напали председницу Нове странке била је, очекивано, и СДА, а то значи и њен лидер Бакир Изетбеговић, иако је он лично одлучио да се овом приликом сувише не експонира. Видећемо и зашто.

СДА је саопштила да је изјава Сабине Ћудић „један од најсрамнијих иступа у послијератној БиХ“, оптужујући је да срамно релативизује агресију и страдање Бошњака. Госпођа Ћудић, међутим, не само да није устукнула, већ је кренула у противнапад. Додуше, да се не заборави, подсетила је на то како је у међународним форумима 2024. године правоверно говорила о опсади Сарајева и геноциду у Сребреници, али јој је главни аргумент у самоодбрани било управо позивање на Алију Изетбеговића.

Ево нешто ширег извода из њеног пледоајеа за превазилажење самозаробљавајућег концепта верског рата:

„Сарајево на то није пристало. На ‘вјековни вјерски конфликт’. Том идеолошком наративу, који је покушао наметнути ратни злочинац Радован Караџић са својим сарадницима раних деведесетих година прошлог стољећа и обновљеном у посљедњим годинама треба се супротстваити. Важно је демантовати неофашистичке и неријетко исламофобне наративе сарајевском стварношћу.
И када смо у току опсаде гранатирани, гранатиран је и генерал Јован Дивјак, не зато што је исламски фундаменталиста него зато што је до краја живота вјеровао у град који пружа отпор фашизму, отпор покушајима успостављања надмоћи како домаћих тако и вањских окупатора. Да, Сарајево је окупирано као покушај уништења и успостављања надмоћи, али Сарајево није пристало на вјерски или етнички рат са својим суграђанима.
Да ствари оголимо до краја – да ли нас је лагао Алија Изетбеговић када је рат карактеризирао као напад на мултикултурну, мултиетничку, независну, суверену БиХ или нас данас лаже СДА да је тај рат био само против Бошњака муслимана? Јер оно прво тврдимо сви ми који смо рат провели у Сарајеву а ово друго што тврди СДА – тврди и Милорад Додик…”.

Ово стављање тежишта на успостављање једначине између СДА (читај Бакира Изетбеговића) и Милорада Додика упућује на то да су и згражање изјавом Сабине Ћудић о карактеру рата у Сарајеву, а и логика њене одбране, заправо прелиминарно разигравање предизборне кампање у БиХ. Јер, одједном су главна мета постали Бакир Изетбеговић и СДА, а Сабина и њен „грех“ потиснути су у други план.

У гибећење Изетбеговића, који би по проценама озбиљних аналитичара могао бити главни фаворит на предстојећем изборном одмеравању снага у бошњачком корпусу, укључио се и умировљени бивши амерички амбасадор Мајкл Марфи. Овај дипломатски мешетар који је битно допринео тровању политичке климе и међунационалних односа у БиХ у више наврата је критиковао Изетбеговића, а последњих дана је засолио тврдњом да је током разговора 2021. и 2022. године Бакир Изетбеговић америчким званичницима наводно рекао да „може живети са поделом БиХ“.

Тешко је замислити опакију оптужбу!

Изетбеговић је, наравно, одлучно одбио ту „клеветничку лаж“, тумачећи Марфијев „атентат“ као прилог напорима да се одбрани неспособна Тројка, која је знатним делом његов конструкт.

У међувремену су лидера СДА напали и неки други актери са бошњачке/„босанске“ политичке и јавне сцене. Елмедин Конаковић је чак отишао дотле да је назначио Милорада Додика као наводни извор Изетбеговићевих информација, јер њих двојица, како је рекао, заправо заједно раде против „босанских интереса“!

А где је Додик, ту мора бити и Драган Човић, па је Сабина Ћудић објаснила Америкацима да су његови ситни шићарџијски интереси главна препрека финализовању договора о јужној интерконекцији.

Новинар Сенад Пећанин означио је Бакира Изетбеговића као „гробара Босне и Херцеговине“ и устврдио да је „есенцијални циљ његове политике етничка подела БиХ“.

Све јасније се оцртава линија фронта и продубљује јаз између тзв. националних и (велико)босанских, декларативно либералних и грађанских политичких снага, при чему је код ових других очигледнија повећана нервоза услед губљења тла под ногама и у земљи, а и у важним деловима међународне заједнице.

Уосталом, одлази и Кристијан Шмит…

„Грешна“ изјава Сабине Ћудић у Вијећници истовремено је срачунат (предизборни) потез и лакмусов папир за идентификовање линија поларизације на бошњачкој страни идеолошког и политичког спектра.

На крају, ево и можда најживописнијег индивидуалног прилога раскринкавању Сабине Ћудић. За њега је заслужан Рамиз Салкић, агилни потпредседник Републике Српске:

„Никада Сабина Ћудић неће разумјети филозофију и политичко дјеловање предсједника Алије Изетбеговића. У животу једноставно постоје границе које сваки појединац може досегнути, а границе које је досегао Алија Изетбеговић за њу су, без икакве сумње, далеке и недостижне“

Аферим, Салкићу! Нешто је у читавом овом бошњачко-босанском колоплету извесно. Све док се панисламизам Алије Изетбеговића, програмски заокружен у „Исламској декларацији“, буде мистификаторски сматрао филозофијом, среће за оне који се и даље у политичким стварима том „филозофијом“ надахњују и руководе не може бити.

Нешто је о томе почетком марта у Бањој Луци говорио амерички генерал и бивши саветник за националну безбедност Мајкл Флин. Салкићу не би требало да импонује то што се њихови ставови у бити подударају…