Ћеранић: Република Српска своју историју још пише – музеји ће доћи касније

• Четири годин заредом делегација нашег Факултета безбједности учествује на конференцији коју организују колеге из Сјеверне Македоније. Већ током првог дана конференције било је уочљиво да су поједина излагања обиљежена изразито критичким, па и отворено антируским ставовима
• Предњачили су поједини учесници из Турске и Албаније, као да се међусобно надмећу. Да ли су таквом тону допринијели присуство представника Европске уније у Сјеверној Македонији и замјеника министра одбране те земље, или је ријеч искључиво о личним ставовима и увјерењима самих говорника, тешко је процијенити
• Било је и питања: због чега руску интервенцију у Украјини називамо Специјалном војном операцијом? Шта на то одговорити? Једно од могућих објашњења лежи у актуелном развоју сукоба у Украјини. Руске снаге, без обзира на различите процјене динамике њиховог напредовања, дјелују систематично и упорно, што код дијела европске јавности и политичких елита изазива забринутост и осјећај неизвјесности
• У Скопљу смо посјетили музеј посвећен борби Македонаца за националну самосталност, идентитет и државност. На путу за Бањалуку, свратили смо у Ниш и пожелели да обиђемо и музејску поставку посвећену једном од најзначајнијих српских пјесника – Бранку Миљковићу. Након краће потраге, успјели смо да пронађемо његову родну кућу, али је за посјетиоце била затворена. Зато смо потражили музеј за који нам је речено да садржи поставку посвећену великом пјеснику. Умјесто мјеста које достојно чува успомену на великог пјесника, затекли смо оронулу и запуштену зграду, затворену чак и током радног времена

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ПУТОВАЊЕ у Скопље, гдје смо учествовали на међународној научној конференцији, као и обично, потрајало је дуже него што смо очекивали. Тек у касним вечерњим часовима смјестили смо се у хотел, али је топао ваздух, готово медитерански, брзо отклонио умор од дуге вожње.

Ово је већ четврта година заредом да делегација нашег факултета учествује на конференцији коју организују колеге из Сјеверне Македоније. Срдачно гостопримство домаћина, актуелне и занимљиве теме, угледни учесници и излагачи, пажљиво осмишљени пратећи садржаји и екскурзије, прилика за стицање нових познанстава и његовање постојећих професионалних контаката – све су то разлози због којих и десеточасовна путовања добијају свој пуни смисао.

Ипак, овогодишња конференција протекла је у нешто другачијој атмосфери у односу на претходне. Већ током првог дана било је уочљиво да су поједина излагања обиљежена изразито критичким, па и отворено антируским ставовима.

У томе су нарочито предњачили поједини учесници из Турске и Албаније, као да се међусобно надмећу у употреби оштре реторике и изношењу радикалних оцјена. Да ли су таквом тону допринијели присуство представника Европске уније у Сјеверној Македонији и замјеника министра одбране те земље, или је ријеч искључиво о личним ставовима и увјерењима самих говорника, тешко је поуздано процијенити. У сваком случају, такав приступ значајно је одударао од атмосфере која је обиљежавала раније конференције.

Домаћини, представници факултета из Скопља, током првог дана били су прилично суздржани и нису се придруживали изношењу паушалних и недовољно аргументованих политичких оцјена. Знатно активнији били су наредног дана, када су конференцијским програмом доминирале стручне теме из области безбједности и одбране.

Излагање наше делегације, посвећено беспилотним летјелицама, њиховој све широј примјени, али и могућностима злоупотребе, изазвало је запажено интересовање учесника. Услиједила су бројна питања, углавном стручне природе. Ипак, једно од њих одударало је од техничког и научног оквира дискусије: због чега руску интервенцију у Украјини називамо Специјалном војном операцијом?

Шта на то одговорити?

Чини се да је доминантни антируски наратив толико присутан у јавном простору да се и они који настоје сагледати руску политику изван уобичајених шаблона често налазе у позицији да објашњавају или правдају сопствено становиште. Управо зато, понекад и сама употреба одређеног термина постаје важнија од суштине теме о којој се расправља.

Међутим, остаје питање: због чега је овогодишњу конференцију, за разлику од претходних, у толикој мјери обиљежио антируски наратив?

Једно од могућих објашњења лежи у актуелном развоју сукоба у Украјини. Руске снаге, без обзира на различите процјене динамике њиховог напредовања, дјелују систематично и упорно, што код дијела европске јавности и политичких елита изазива забринутост и осјећај неизвјесности.

Као да се потврђује стара изрека да Руси споро седлају, али брзо стижу.

У таквим околностима, страх од могућих геополитичких посљедица руског успјеха на украјинском ратишту могао би бити један од разлога појачане антируске реторике. Ипак, остаје нејасно због чега су такви тонови изражени и у Сјеверној Македонији, држави која је, иако чланица НАТО-а, ограничених војних капацитета и без непосредног утицаја на токове сукоба.

Одговор се можда не налази у војној, већ прије свега у политичкој равни. НАТО већ дуго није само одбрамбени савез у класичном смислу те ријечи, него и значајан политички оквир унутар којег се обликују заједничке безбједносне и спољнополитичке позиције његових чланица.

А онда се на политичкој сцени, готово попут земљотреса, поново појавио Доналд Трамп. Нови–стари амерички предсједник још једном је уздрмао темеље трансатлантског савезништва доводећи у питање сврсисходност и трошкове НАТО-а. У више наврата критиковао је Савез као прескуп механизам чији терет несразмјерно носе Сједињене Америчке Државе, не искључујући ни могућност америчког дистанцирања од организације уколико европски савезници не преузму већи дио одговорности.

Да ли ће НАТО успјети да очува садашњи облик и унутрашњу кохезију током Трамповог мандата, остаје да се види.

Истовремено, и у самој Европи све су гласнији критички тонови према Алијанси. Поједини политички покрети и аналитичари НАТО посматрају као организацију чије су интервенције у различитим дијеловима свијета произвеле дугорочне негативне посљедице. Као један од аргумената често се наводи да су војне операције на простору Сјеверне Африке и Блиског истока допринијеле дестабилизацији читавих региона, што је, посредно или непосредно, подстакло масовне миграционе токове према европским државама. Без обзира на различите интерпретације тих догађаја, несумњиво је да се о улози и будућности НАТО-а данас расправља много интензивније него прије само неколико година.

Од садржаја које смо посјетили у слободно вријеме, посебно бих издвојио Музеј македонске борбе за самосталност.

Ријеч је о музеју чија је поставка технички и визуелно изузетно добро осмишљена, остављајући снажан утисак на посјетиоце већ при првом сусрету. Због великог броја реалистично израђених воштаних фигура и диорама које приказују кључне личности и догађаје из македонске историје, посјетилац на тренутак може стећи утисак да се налази у музеју воштаних фигура. У поставци је изложено више од стотину фигура револуционара, државника, интелектуалаца и других историјских личности које су оставиле траг у развоју македонског друштва и државности.

Ипак, ово није класичан музеј воштаних фигура, већ историјски музеј који такву сценографију користи као средство за оживљавање прошлости.

Поред воштаних фигура, поставка обухвата бројне историјске документе, оружје, карте, фотографије и друге експонате, док сценски прикази појединих догађаја омогућавају посјетиоцу да лакше разумије сложене историјске процесе кроз које је пролазио македонски народ.

Судећи по изложеним експонатима и цјелокупној концепцији музејске поставке, историја македонске државности представљена је као континуирана борба за национално ослобођење и државну самосталност, чији почетак симболизује Илиндански устанак.

Посебно мјесто заузима идеја уједињења свих простора на којима су живјели Македонци. Та тежња није нестала ни након Балканских ратова, када су територије дотадашње османске Македоније подијелиле Србија, Бугарска и Грчка. У том контексту приказана је и улога ВМРО-а, који није одустајао од својих политичких циљева, што је, између осталог, довело и до атентата на краља Александра Карађорђевића.

Занимљиво је да музеј значајну пажњу посвећује и догађајима из периода непосредно након Другог свјетског рата. Тако је представљена побуна дијела припадника Прве македонске бригаде 1945. године, настала након одлуке Врховне команде Југословенске армије да македонске јединице буду упућене на Сремски фронт. Многи борци сматрали су да би њихов задатак требало да буде усмјерен према југу, ка Егејској Македонији и Солуну, вођени идејом уједињења свих македонских земаља.

Побуна је окончана расформирањем јединице и распоређивањем њених припадника у друге војне формације.

Посебан сегмент поставке односи се на студентске протесте и отпор процесу македонизације у првим послијератним годинама. Кроз приказ догађаја из периода 1945–1948. године посјетиоцу се предочавају спорови који су пратили изградњу посебног македонског националног идентитета и кодификацију македонског језика. Док су комунистичке власти овај процес сматрале темељем нове државности, дио интелектуалаца, професора и студената изражавао је резерве према новој језичкој и културној политици, сматрајући је политички мотивисаном. Власт је такве ставове тумачила као политички изазов, што је довело до хапшења, суђења, искључења са факултета и појачаног надзора од стране УДБА-е.

Тако се кроз читаву музејску поставку, од Илинданског устанка до савременог доба, провлачи једна основна нит – приказ македонске борбе за националну самосталност, идентитет и државност.

На повратку смо свратили у Ниш како бисмо предахнули и ручали. Под утиском посјете скопском музеју, пожелио сам да обиђем и музејску поставку посвећену једном од најзначајнијих српских пјесника, Бранку Миљковићу.

Након краће потраге успјели смо да пронађемо његову родну кућу, али је за посјетиоце била затворена. Зато смо потражили музеј за који нам је речено да садржи поставку посвећену великом пјеснику. Умјесто мјеста које достојно чува успомену на великог пјесника, затекли смо оронулу и запуштену зграду, затворену чак и током радног времена. Призор је дјеловао помало тужно и разочаравајуће.

Тешко је не направити поређење са музејом који смо претходно посјетили у Скопљу.

Историја српског народа, као и историја градова попут Ниша, несумњиво је богата догађајима, личностима и културним достигнућима. Управо зато, однос према историјском и културном насљеђу заслужује посебну пажњу. Ипак, нисмо остали без утјехе.

Пронашли смо књижару која носи име Бранка Миљковића, а испред Народног позоришта и његову бисту, крај које смо се задржали и направили неколико фотографија.

Док смо настављали пут, Ниш је у мени оставио помијешане утиске. Град велике историје и значаја као да на појединим мјестима носи терет запостављености и заборава. Можда је то био само утисак пролазника који се у њему задржао кратко, али је остао довољно снажан да се понесе са собом.

Повратак у Бању Луку испунио ме је посебним осјећајем задовољства. Након неколико дана проведених на путу, још једном сам се увјерио колико се друштвене и политичке атмосфере могу разликовати и на релативно малом простору.

Однос према Русији у Републици Српској битно је другачији од онога који смо могли чути на конференцији у Скопљу. Овдје се на руску политику и догађаје на украјинском ратишту гледа из другачије перспективе, без израженог страха и са много више интересовања за ток и исход сукоба.

Сличан утисак намеће се и када је ријеч о историји и националном насљеђу. Наравно, свака средина има своје недостатке и изазове, али је очигледно да много тога зависи од политичког и друштвеног амбијента, као и од спремности оних који врше власт да чувају и његују вриједности на којима почива идентитет народа.

Републици Српској није потребан музеј борбе за самосталност.

Српска своју историју још пише.