Малић: Амерички 250. рођендан и улога Срба у Трампових пет ратова

• Најочигледнији је овај кинетички против Ирана; онда насљеђени и посреднички против Русије; трговачки против Кине; политички и културни против демократа код куће и „воук“ глобалиста у ЕУ
• Најбољи начин да глобалисти из ЕУ изгубе био би руска побједа у Украјини. Ово са Ираном и Кином, биће како буде. Међутим, борба против домаћих глобалиста је истински егзистенцијална. Ако њу изгуби, земљи која је основана давне 1776. године не преостаје још дуго
• Трампово оптуживање Кине за изборе које је изгубио 2020-те највјероватније је покушај да се обрачун са америчком дубоком државом представи као рат против спољног непријатеља, како би се избјегао кинетички грађански рат
• Недавна објава државног секретара Марка Рубија да САД намјеравају да „демонтирају, циглу по циглу“ Међународни кривични суд (МКС) такође слути да нови политички вјетрови дувају из Вашингтона. Наиме, МКС је саздан на темељима Хашког трибунала, односно инквизиције за Србе, а оснивач и једног и другог је Дејвид Шефер, амбасадор Била Клинтона за ратне злочине. Зашто би онда било ишта прихватљивије понашање Хага према Србима? Укидање хашких пресуда био би добар начин да Рубио постигне свој циљ подривања моралних и правних темеља МКС

Пише: Небојша МАЛИЋ

ИАКО је обећао да ће бити предсједник мира, Доналд Трамп тренутно води чак пет ратова.

Најочигледнији је овај кинетички, против Ирана; онда насљеђени и посреднички против Русије; трговачки против Кине; политички и културни против демократа код куће и „воук“ глобалиста у ЕУ.

Најбољи начин да глобалисти из ЕУ изгубе био би руска побједа у Украјини. Ово са Ираном и Кином, биће како буде. Међутим, борба против домаћих глобалиста је истински егзистенцијална. Ако њу изгуби, земљи која је основана давне 1776. године не преостаје још дуго.

Америка је почетком јула прославила 250. рођендан. Оно што је дијели од осталих држава на свијету је њен континуитет као политичке творевине.

Њен устав из 1789. је технички још увијек на снази, са благим измјенама. Чак и новотарије касније накалемљене, попут универзалног гласачког права, директног опорезивања и избора сенатора, или Федералне резерве као квази-приватне централне банке, опет се позивају на континуитет са тим документом. Многи Европљани, који посјете Америку, врло брзо стекну утисак да функционише на помало архаичан начин, што је буквално тачно.

Већина аутентичних народа на свијету се не пита „ко смо ми“ јер се то подразумијева. Вјештачки се углавном дефинишу по томе ко и шта нису.

Американци су на почетку били етнички Британци а вјерски протестанти, али су се тога временом одрекли. Сада углавном вјерују да је амерички идентитет „идеја“ коју може да прихвати свако, понајвише као посљедица вишедеценијске пропаганде и готово неограничене имиграције из трећег свијета.

Најбољи доказ тог, нама самоубилачког увјерења је била пресуда америчког Врховног суда, свега неколико дана пред 250. годишњицу САД. Уском већином (5-4), суд је подржао екстремно тумачење 14. амандмана – замишљеног 1866. да гарантује држављанство САД тек ослобођеним робовима – да је свако рођен на америчком тлу аутоматски држављанин, укључујући илегалне имигранте и туристе.

На страни либерала нашли су се предсједавајући судија Робертс и тобоже конзервативна Ејми Барет, обоје са дјецом усвојеном из иностранства.

Програм обиљежавања четврт миленијума САД покренут је прије Трамповог повратка на власт и требало је да изгледа као аутошовинистичка оргија самокритике и величања „разноликости“. Његов покушај да славље преусмјери на традиционално америчке догађаје, попут ватромета, вашара и демонстрација војне авијације и морнарице, наишла је на саботажу опозиције.

Демократе су буквално бацале алге у ново-реновирани базен-огледало у главном парку Вашингтона, како би био прљав и ружан, јер је Трамп претходно наредио да се очисти.

Парада америчке флоте у Њујорку је отказана из непознатих разлога. По једној верзији догађаја, градоначелник Зохран Мамдани успио је да убиједи морнаричку команду да би то било „непријатно“ за Њујорчане чији су се преци нашли са погрешне стране америчких топовњача.

Мамдани, самопроглашени „демократски социјалиста“, покушава да Њујорком управља као независном комуном, мада су му за то потребне паре и од државе и од савезне владе. Паралелно са квази-национализацијом свега шта му падне на памет, подржао је низ кандидата за градске и државне функције који су на унутарстраначким изборима побиједили демократе из естаблишмента.

Дан Голдман, насљедник империје „Левис“ и некадашњи тужилац на Трамповом импичменту, тако је изгубио мјесто у Конгресу – јер је Јеврејин, а Нове Демократе су углавном про-палестински оријентисане.

Сам Мамдани је постао градоначелник зато што је за њега гласао „Нови Њујорк“: дошљаци који су већ истиснули претходне генерације имиграната.

Када је током Свјетског првенства у фудбалу објавио „етничку мапу“ Њујорка за туристе, на њој није било „Мале Италије“, као ни традиционално ирских или јеврејских четврти, али су се ту нашли и „Мала Албанија“ и „Мала Палестина“.

Израелски лоби у САД сада се суочава са ситуацијом да им највећа пријетња долази од демократа, странке за коју гласа 75% америчких Јевреја – али подршку републиканцима условљавају стављањем Израела испред Америке. Утисак да је управо такво размишљање одговорно за рат против Ирана – а не, рецимо, америчка вендета од 1979. – није се наметнуо сам, већ га је гурала и пропаганда, што унутрашња што спољна.

Иако је успио да неке од својих саботера истјера из Конгреса и Сената, Трамп још увијек има непослушника у редовима сопствене странке. Подршку јастребова попут Линдзија Грејама је плаћао подршком Израелу и наставком рата у Украјини. Грејамовом изненадном смрћу, могло би се десити да притисак на оба ова фронта попусти.

Колико је Трамп заиста господар сопствене странке видјеће се по томе да ли ће Сенат усвојити закон о заштити изборног интегритета (SAVE America Act), који неки припадници „старе гарде“ упорно одбијају да ставе на гласање, вјероватно зато што и они, попут демократа, имају „путера на глави“.

За то вријеме, Холивуд не показује никакве знаке одустајања од „воук“ идеологије. Иако је најпопуларнији филм у америчким кинима почетком јула био конзервативна и независна продукција „Млади Вашингтон“, тренутно огроман медијски блицкриг форсира „Одисеју“ Кристофера Нолана, срачунато пљување по античкој цивилизацији – коју су амерички оснивачи прије 250 година сматрали темељем своје.

У тим околностима, Трамп 16. јула излази на телевизију и представља документе који оптужују Кину за мијешање у изборе 2020. године. Званично, он је те изборе изгубио од Џоа Бајдена и свако оспоравање тог резултата је „порицање демократије“, иако су саме демократе врло брзо потом признале да су „фортификовале“ изборе, па чак и описале како.

Оптужбе на рачун Кине су највјероватније покушај да се обрачун са америчком дубоком државом представи као рат против спољног непријатеља, како би се избјегао кинетички грађански рат. У сваком случају, знаће се да ли је Вашингтон озбиљан по томе да ли ће Трамп предузети неку конкретну акцију против демократске машинерије, или ће све остати само на телевизијским „открићима“.

Већина америчких телевизија је, иначе, или бојкотовала Трампово обраћање или се с њим послије расправљала у кључу „ово јесте чињеница али ево зашто није тачно“.

Све ово може да звучи као списак проблема, али се у ствари ради о посљедицама Трампове корекције курса. Америка је огромна држава, са политичком и културном инерцијом која не може да се савлада преко ноћи. Трамп је већ започео расправе о многим стварима које су до јуче сматране апсолвираним, и то у корист либерал-глобализма. Једна од њих је и однос Америке према Србима, као и догађајима 1990-их.

Видјело се то приликом посјете пастора Марка Бернса Републици Српској и Косову и Метохији, почетком мјесеца. Ту је онда и чињеница да је из Сарајева закључно са 1. јулом отишао грађанин Шмит, а замијенио га је в.д. из САД, јер Вашингтон одбија да прихвати захтјеве Лондона и Брисела за новог шефа ОХР-а.

Недавна објава државног секретара Марка Рубија да САД намјеравају да „демонтирају, циглу по циглу“ Међународни кривични суд (МКС) такође слути да нови политички вјетрови дувају из Вашингтона. Наиме, МКС је саздан на темељима Хашког трибунала, односно инквизиције за Србе, а оснивач и једног и другог је Дејвид Шефер, амбасадор Била Клинтона за ратне злочине.

Па ако ће већ да руше МКС, зато што се усуђује да узурпира амерички суверенитет и суди Американцима што бране своју земљу, зашто би онда било ишта прихватљивије понашање Хага према Србима? Укидање хашких пресуда био би добар начин да Рубио постигне свој циљ подривања моралних и правних темеља МКС-а.

И даље имамо заједничке непријатеље. Било би штета да се то не искористи.