Рељић: Како су кренули, Бошњаци ће за злочинце прогласити и Немањиће и Црног Ђорђа и краља Александра

• У Кантону Сарајево имају за своје основне и средње школе „Наставне материјале за изучавање опсаде Сарајева и злочина геноцида почињеног у Босни и Херцеговини у периоду од1992. до 1995. године“. Нису их слали ни издавачима уџбеника ни библиотекама. Ни јавност није обратила пажњу. Медији нису постављали питања. Ствар је за „на руке“, али – од „наших“
• Овоме нису сметали ни странци који су били главни у БХ/протекторату. Парадигматичан је случај Карла Билта. Он је био и први „високи представник међународне заједнице“ у БиХ, а у мемоарима Мисија мира сведочи: „Испитивања УН вршена су у разним правцима, интерно су циркулисале анализе које су сматрале да је вјероватније да су испаљене са простора које контролишу муслиманске снаге. Требало је да пуцају на своје да би после победили Србе, а онда навели НАТО да бомбардује. Таква је требала да буде логика цинизма“
• А кад је на исту пијацу августа 1995. године опет пала гранта, још „сумњивијег порекла“, моментално креће масивна војна акција НАТО пакта на Српску о којој Билт – помало иронично, као да није учествовао у свему – пише: „Као неко чудо, све је било спремно када је граната пала на Маркале“
• Ђаци у главном граду Федерације БиХ имају „једини уџбеник на свијету у којем се у повољном свјетлу приказује једна СС дивизија. Ријеч је о 13. СС дивизији ‘Ханџар’, која је била углавном попуњена муслиманима из БиХ“

Пише: Слободан РЕЉИЋ

УМ није суд који треба да се испуни, него ватра која треба да се распламса.

Сетих се ове хиљадугодишње Плутархове (46 – 120) мисли док настојим да опишем суморно стање у образовању у Босни и Херцеговни. Добра је за наслов, верујем.

У Кантону Сарајево постоји нешто што се колоквијано-чаршијски назива Наставни материјали. Министарство образовања, науке и младих Кантона Сарајево је у априлу 2018. то одштампало па полуилегално доставило школама, односно ђацима и наставницима хисторије. (Срби тај школски предмет зову историја, а Хрвати повијест.)

Материјали нису слани ни издавачима уџбеника ни библиотекама. Ни јавност није обратила пажњу. Медији нису постављали питања. Ствар је за „на руке“, али – од „наших“. Од Комисије коју је формирао Кантон.

Комисија је пре слања материјала у јануару 2018. године на Одсјек за хисторију Филозофског факултета у Сарајеву привела наставнике основних и средњих школа и представила им – Наставне материјале за изучавање опсаде Сарајева и злочина геноцида почињеног у Босни и Херцеговини у периоду од1992. до 1995. године у основним и средњим школама у Кантону Сарајево. Ето, то су Наставни материјали.

То је оријентир за „добре Бошњаке“ на најважније питање – „шта да се ради“ – а у полухаосу који је логично настао у држави коју су њени конструктори оставили као „чардак ни на небу ни на земљи“.

Све што се дешавало 1992-95 је описивано како је коме кад требало, а после рата још више замотавано. Полови из ових ратних прича су се све више удаљавали. Приступ Бошњака је најближи извештајима из Дневног аваза. (Слоган листа је – Аваз иде први. Вијест која не губи вријеме чекајући провјеру.)

Историчар са Филозофског факултета у Бањалуци проф. др Драгиша Д. Васић, из чијег текста смо посудили ове детаље о Наставним материјалима, наводи парадигматични случај Карла Билта.

О чувеним „Маркалама“, које су на крају довела до НАТО-бомбрадовања Срба, а што је Алија Изетбеговић чекао две године, Карл Билт – преговарач за мир у БиХ испред Европске уније и први „високи представник међународне заједнице“ у БиХ – у мемоарима Мисија мира сведочи:

„Послије гранатског напада у фебруару 1994. године дуго се расправљало о томе одакле је граната испаљена. Испитивања УН вршена су у разним правцима, интерно су циркулисале анализе које су сматрале да је вјероватније да су испаљене са простора које контролишу муслиманске снаге. Требало је да пуцају на своје да би после победили Србе, а онда навели НАТО да бомбардује. Таква је требала да буде логика цинизма.“

И кад је на исту пијацу августа 1995. године опет пала гранта, још „сумњивијег порекла“, моментално креће масивна војна акција НАТО пакта на Српску: „Као неко чудо, све је било спремно када је граната пала на Маркале“, вели Билт помало иронично, као да није учествовао у свему.

Па ништа. Он је обавио посао. Глупо му је да се прави да је све било као у муслиманским медијима, а не би било фер према сарадницима из Трилатерале да све огољује. Кад дође време. Сваки важан моменат у грађанском рату у БиХ који су наметле западне силе је овако двостран. И оспорив. Озбиљно оспорив.

То неће спречити састављаче Наставних материјала да се самолажи држе к’о пијан плота.

Самолаж је повелик део свих скорих историја. Чак и оних којима груба истина не би нанела поништавајуће штете.

Али, таква је наука, а посебно историја као наука. То је данас њена најважнија улога. Јер, што је знао Орвел: Лаж је истина! И: „Што друштво више уапада у лаж, то људи више мрзе оне који говоре истину.“

Наставни материјали су стамен и беспризоран покушај да се за децу створи таква историја. Историја која ауторитативно дефинише и преноси норме и вредности тог друштва. За нашу децу „ми“ морамо бити важни. Најважнији. На томе се подиже друштво. Ако нешто фали, додамо.

Емил Диркем (1858-1917), један од најбољих познавалаца оног што ми зовемо „европско друштво“ кад је оно било здраво и оријентисано, тврдио је да „друштво може преживети само ако међу његовим припадницима постоји довољан степен хомогености, учвршћујући у детету од самог почетка битне сличности које колективни живот затева“.

Друштво мора подићи друштвену солидарност, појединац мора доживљавати да је друштво важније и моћније од члана друштва.

Образовање, „а посебно настава историје, осигурава ту везу између појединца и друштва“. Дете „да би постало привржено и повезано с друштвом, мора у њему осећати нешто што је озбиљно, живо и моћно, што доминира над личношћу и чему оно такође дугује најбољи део себе“.

То је европска вредност. Диркем је објашњењавао функције образовања у друштву у коме је елементрано школовање обезбеђено за све и зове се бесплатно, односно – плаћа га држава свима. (Богати, наравно, издвајају своју децу, јер они су каста која не жели, нити може да замисли, да потпадне под демократизирајућу плиму. Њихова деца иду на најоглашеније школе где их спремају да владају. Али, то није тема овог писања.)

Објашњавајући свој приступ Диркем је узимао пример Америке у којој су се скупили свакакви и са свих страна те је хомогенизација друштва била велики посао. Ту се појављује заједнички школски програм – сви уче о утемељитељима САД, о уставу, о Абрахаму Линколну који креће из преријске колибе па хватајући се знања стиже до Беле куће, растужују се и јуначе над Аламом, вежабају мржњу кроз усмеравање стрела на Антонија Лопеза де Санта Ану… То Америку окупља и чини не само могућом, него ју је и учинило – моћном.

После Диркема најважније уџбеничко разумевање западне вредности образовања долази од Талкота Парсонса (1902-1979). Овај Американац је направио разлику између примарне социјализације, која се одвија у породици – родитељи, деца, рођаци – где влада благонаклоност и емаптија и „чворног средства социјализације“ – школе.

Дете преко школе улази у живот у коме ће живети. Школа је друштво у минијатури.

Ту дете схвати да су с друге стране они које је породица као и њега његова мазила и спремала да буде „најбољи“. Мораће се борити до последњег даха. Школска правила и сазнања су темељ оног што треба знати и око чега се кретати у животу.

Парсонс је ту додао и – меритократију. Успех у друштву треба да се заснива на личним заслугама, таленту, интелигенцији пре него на наслеђу, богатству и вољи већине, наглашао је. Школа је прва у тако постављеном друштву.

Наравно, да је то остало као велика идеја која чини такво друштво привлачним, али она – чак ни у школи није остварива.

Парсонс је додао и тврдњу да је школски систем „важан механизам којим се одабирају појединци за будуће улоге у друштву“. Ко ће да ради и гради, а ко да води то друштво.

Наравно, БиХ је тако створена да не може да прихвата те европске вредности. Њен образовни систем се дели – као што рекосмо на три правца вредновања и тумачења (три конституивна народа) – што је слика садашњости али и пројекција будућности. Никакве назнаке коегзистенције нема. Нити се осмишљава, нити се утемељује.

Англосаксонско управљање интересним зонама по принципу „завади па владај“ је кроз рат, а и кроз дефинисање употребљивог мира, показало – да уопште не брине о хомогености, солидарности, заједничком напору. Напротив!

Ту и тамо појавиће се неки теренски радник на реформи образовања (послан да учи дивљаке а за високе дневнице) који ће подсетити да ваља радити како је Савет Европе препоручио још 2000. године – да се привремено обустави подучавање о тој осетљивој теми док „хисторичари у БиХ – уз подршку међународних стручњака – не утврде заједнички приступ изучавању овог периода у БиХ“. Али то се не дешава, ево већ трећу деценију.

А кад се то каже, то ће покренути и подсећање да је октобра 2001. Комитет министара Савета Европе усвојио и Препоруку о настави историје у Европи у XXI веку (у читавој Европи, човече!), у чијем Додатку су наведене злоупотребе наставе историје. „Настава историје не сме бити средство идеолошких манипулација, пропаганде, нити се смије користити за заговарање идеја нетолеранције, ултранационализма, ксенофобије, расизма и антисемитизма.“

Има ту још дивних реченица и одредби, али нормалан човек зна да нема смисла смарати се и памтити све те досетке чиновника који седе негде далеко у стакленим зградама и живе од тога да министрима спремају материјале за састанке који ће се памтити и цитирати, кад треба. И толико.

Помињани професор Васић ће показати да се, после сви ових великих речи и упозорења, у оним Наставним материјалима се (где се појављује бошњачко разумевање) на странама 25 и 28, „у исту раван стављају: страдање Јевреја у Другом свјетском рату и страдањe Муслимана/Бошњака у рату у БиХ 1992–1995. године, те злочини нациста и злочини припадника српских оружаних снага у грађанском рату у БиХ. Тиме су омаловажене жртве Холокауста. Доведени су у везу са нацизмом Срби, посебно из БиХ, чији преци су у Другом свјетском рату пружили масован отпор том злу, доживјевши од њемачких и хрватских нациста: Јадовно, Јасеновац, Гаравице, Шушњар, Стари Брод, Пребиловце, Дракулић, Козару… – злочине које својим обимом и суровошћу, нажалост, немају премца у историји Јужних Словена и шире.“

Тако је један Адиб Ђозић, са Универзитета у Тузли, решио да утемељи нову наставну дисциплину – Социологију геноцида.

„Ми управо заговарамо исти приступ изучавању холокауста над Јеврејима и геноцида над Бошњацима, јер су по бруталности, окрутности, намјери уништења и свим другим геноцидним карактеристикама, ова два злочина готово потпуно истовјетна.“

Др Ђозић се подигао у СДА, па после у Странци за БиХ. Његове мисли нико ван бошњачких кругова није узимао научно релевантним.

Да би ствар била још гора, у току су процеси, политички, подржавани са Запада, како БиХ треба да постане грађанска држава, у којој би бошњачка/муслиманска већина наметала и власт, и расподелу, и наук… Шта је било знају само они. Без гласова који би кварили идилу.

Тако да би деца из пола државе требало да уче како су им родитељи ратни злочинци, како су све оне књиге на које могу наићи у библиотекама чиста лаж… Али, њихова срећа, да је дошао тренутак да им све објасни једна комисијица у којој су „упосленици Универзитета у Сарајеву: предсједник поменуте Комисије проф. др Зијад Шехић, са Одсјека за хисторију Филозофског факултета, и два њена члана др Месуд Шадинлија, са Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права, и мр Јасмин Медић са Института за хисторију“.

Дакле, пошто су њихови родитељи „злочинци“, јасно је да су то били и Немањићи, и Милош Обилић, и Лазар… А цар Душан највећи… Ту негде је и Црни Ђорђе, и краљ Александар наравно… до тога да тако зли Срба нису показивали разумевање да је за све најбоље да им животе уреде поглавник Павелић и СС Ханџар-дивизија…

Не претерујемо. Ђаци у главном граду Федерације имају „једини уџбеник на свијету у којем се у повољном свјетлу приказује једна СС дивизија. Ријеч је о 13. СС дивизији ‘Ханџар’, која је била углавном попуњена муслиманима из БиХ.“ (Проф. Васић, вероватно, није прегледао украјинске уџбенике.)

Ту су и конкретна делања: кад Скупштина кантона Сарајево у октобру 2016. крене да преименује сарајевску школу „Добрашевићи“ сете се Мустафе Бусулаџића, „најистакнутијег припадника организације ‘Млади муслимани’.

М. Бусулаџић је у Другом свјетском рату био: стипендиста фашистичке владе у Риму, спикер на радију у Риму, сарадник јерусалимског муфтије Емина Ел Хусеинија, предавач имамима 13. СС дивизије у Губену (Њемачка), аутор више текстова у штампи у којима је промовисао идеологију и ратну политику НДХ и окупаторских фашистичких сила. [Види: Tarik Haverić, Kritika bosanskog uma. Ogled o jednom historijski fiksiranom mentalitetu, Sarajevo, 2016, 75-84; Husnija Kamberović, „Slučaj Mustafe Busuladžića – sa povijesne margine ka politikantskom centru“, Na margini povijesti: zbornik radova, Sarajevo, 2018, 121-134)“] И, ето. Али, то су само детаљи великог пројекта.

Можда се сада на Западу мало држи до Диркема и Парсонса, али баш зато Запад и није цивилизација чије је владање светом пријемчиво. Иако се они труде.

Док је било Диркема није било Макрона, док се слушало Парсонса није било могуће да све поклопи памет профила Доналда Трампа.

Разумном јасно.