Ћеранић: Кад би чули да сам из Српске, говорили су – код вас је патриотизам, Додик је сјајан политичар

• Са питањима о Зеленском нисам се сусретао само у разговору са новинаром којем сам давао интервју, већ и са таксистом који ме је возио до телевизијског студија, као и са човјеком којег сам упознао током шетње, након што сам псу којег је извео упутио неколико лијепих ријечи. Слично је било и док сам куповао воће на пијаци, као и у разговорима са продавцима у трговинском центру. Зеленски — како, зашто, откуд он у Србији?
• Државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Владе Србије Иван Бошњак изјавио је да „треба скинути белег мале Русије са Србије, ми смо европски народ“ чиме је само долио уље на ватру. Прво, и Руси су европски народ. Друго, везе српског и руског народа су вишевјековне, дубоке и прожете бројним примјерима међусобне помоћи и солидарности
• Наполеонова армија која је 1812. кренула на Русију није била само француска. У њеним редовима налазили су се Пољаци, Италијани, Нијемци, Холанђани и припадници других европских народа. Била је то, у извјесном смислу, војска великог дијела тадашње Европе окупљена под Наполеоновом командом и усмјерена према Москви
• A Срби и Руси су, у пресудним европским сукобима новије историје, били савезници а не противници. Управо зато се српско-руски односи не могу свести на један дипломатски потез, једну владу или једну посјету. Посјета Владимира Зеленског Београду може бацити сјенку на односе званичног Београда и Москве, али су историјске везе српског и руског народа дубље од дневне политике и трајније од тренутних дипломатских неспоразума

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

БОРАВАК у Русији увијек је праћен пријатним успоменама, не само због бројних садржаја које вам, у сваком смислу, пружа та земља већ и због познанстава која ћете стећи током боравка и контаката које ћете остварити.

Без обзира на то колико се трудили да саговорници не примијете да сте странац, ваш руски ипак није толико добар да вас акценат не ода. На питање одакле долазим кратко бих одговарао да сам из Србије — двојно држављанство и српски пасош који користим током путовања то ми и дозвољавају — што би готово увијек било праћено пријатељским реакцијама попут: „О, браћа!“ или „Срби и Руси — браћа заувијек!“

Овог пута било је слично, али ипак другачије. „Како гледате на ситуацију у Србији?“, „Како вам изгледају политичке прилике?“ — била су питања која су слиједила након одобравања због тога што долазим из, за Русе, пријатељске земље.

Наравно, иза њих се крило и оно питање које саговорници нису жељели одмах и директно да поставе: „Шта мислите о посјети Зеленског Београду?“ Понекад бих и сам разоткрио њихову љубопитљивост, не желећи да остављам било какву недоумицу.

А са тим питањима нисам се сусретао само у разговору са новинаром којем сам давао интервју већ и са таксистом који ме је возио до телевизијског студија, као и са човјеком којег сам упознао током шетње, након што сам псу којег је извео упутио неколико лијепих ријечи.

Слично је било и док сам куповао воће на пијаци, као и у разговорима са продавцима у трговинском центру. Зеленски — како, зашто, откуд он у Србији?

Желећи да избјегнем политичке расправе са непознатим људима, лаконски бих одговарао да сам из Републике Српске и да је мој предсједник Милорад Додик. Можда ће вас изненадити, али заиста су сви моји саговорници, који су, како сам већ рекао, били различитог профила и образовања, реаговали готово истовјетно: „О, па то је друга ситуација. Код вас је патриотизам. Додик је сјајан политичар.“

Значи, Руси знају и разликују. И разговор би се потом настављао у отворено пријатељском тону.

У ТВ студију сам, ипак, морао бити опширнији, јер новинари наше прилике прате много подробније од људи којима је политика тек успутно интересовање. Иако је ријеч била о неформалном разговору, питања у наведеном контексту низала су се као на траци. Трудио сам се да пронађем одговоре који би, колико-толико, могли оправдати овај потез предсједника Србије, али аргументи које сам износио мојим саговорницима нису дјеловали убједљиво.

На моје констатације да је ријеч о посјети изнуђеној великим притисцима, првенствено Њемачке, али и Брисела; да су потписани споразуми формалне природе и да се односе на здраву храну и заштиту животиња, а не на војно-техничку сарадњу; да руководство Србије добро зна да су грађани Србије у огромној већини наклоњени Русији и да се на овај потез није одлучило драга срца — добијао бих одговор да је ријеч о политичком потезу чија је намјера била да се нанесе штета објема странама, и руској и српској.

„Ето, ни Србија није уз вас“ — тако је, отприлике, гласила порука коју је Њемачка овим потезом жељела да пошаље, објашњавао ми је саговорник.

Шта рећи?

Саговорник ме је подсјетио и на оно о чему сам већ био упознат посредством сарајевских медија — на број Срба који се као добровољци у Украјини боре на руској страни, иако су свјесни да тиме чине кривично дјело због којег би по повратку могли одговарати. Заузврат, навео сам бројне примјере српског пријатељства према Русији с обје стране Дрине. Али и то су била, како се каже, „општа мјеста“ — мојим саговорницима добро позната и нимало нова.

Узалуд. Горак укус остаје на обје стране — и руској и српској. И, на крају се намеће питање које је, заправо, лебдјело над свим тим разговорима: зар је заиста до посјете Зеленског Београду морало доћи?

Државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Владе Србије Иван Бошњак изјавом да „треба скинути белег мале Русије са Србије, ми смо европски народ“ само је долио уље на ватру. Прво, и Руси су европски народ. Друго, везе српског и руског народа су вишевјековне, дубоке и прожете бројним примјерима међусобне помоћи и солидарности.

Ријеч је о народима блиских језика, исте православне вјере и са много додирних тачака у историјском искуству.

Довољно је подсјетити на Први српски устанак и руску помоћ Карађорђевим устаницима у борби против Османског царства. У вријеме Руско-турског рата 1806–1812. руске трупе са простора данашње Румуније пружале су војну помоћ српским устаницима и са њима учествовале у заједничким операцијама.

Посебно мјесто у томе припада главнокомандујућем руске Молдавске армије Михаилу Кутузову, који је 1811. године, организовао и усмјеравао помоћ Карађорђевој Србији, укључујући снабдијевање оружјем и муницијом и координацију заједничких руско-српских војних дејстава.

О томе не свједоче само каснија историјска тумачења већ и конкретни документи. Кутузов је 4. априла 1811. писао Карађорђу о снабдијевању српских трупа муницијом, а истог дана наредио генералу Александру Засу да помогне у слању пушчаних метака у Србију.

Постојала је, дакле, и непосредна веза Кутузов–Карађорђе: сачувана је њихова преписка, Карађорђе је преко руских генерала тражио помоћ за Србију, а Кутузов је о тим захтјевима извјештавао руско државно руководство.

Стога сам током боравка у Москви замолио домаћине са Факултета безбједности Државног универзитета за просвјету да ми организују посјету московском Музеју-панорами „Бородинска битка“ (рус. Музей-панорама «Бородинская битва»). У њему се налази монументална панорама Бородинске битке, дјело руског сликара Франца Рубоа. Платно, дугачко око 115 и високо 15 метара, посјетиоцу дочарава једну од најпознатијих битака Наполеонових ратова.

Испред музеја налази се монументални споменик генерал-фелдмаршалу Руског царства Михаилу Кутузову на коњу.

Управо је Кутузов, који је само неколико мјесеци раније командовао руском војском у завршној фази рата против Османског царства, 1812. године преузео команду над руским снагама које су се супротставиле Наполеоновој Великој армији. Русија је, пред непосредном опасношћу од Наполеоновог похода, била принуђена да оконча рат са Османским царством и своје снаге усмјери ка одбрани сопствене територије.

Бородинска битка била је један од најкрвавијих окршаја Наполеонових ратова. Иако руска војска није зауставила Наполеонов продор и након битке се повукла, а потом препустила и Москву, Велика армија је код Бородина претрпјела огромне губитке. Улазак у Москву није Наполеону донио жељену побједу. Услиједило је повлачење које се, под ударима руске војске, глади, исцрпљености и сурове зиме, претворило у катастрофу из које се Наполеонова армија никада није у потпуности опоравила.

Србија је, међутим, скупо платила руску преокупираност Наполеоном. Османско царство је 1813. године искористило нове међународне околности и угушило Први српски устанак. Али руски утицај на Балкану тиме није нестао.

Напротив, након Наполеоновог пораза и успостављања новог европског поретка, Русија је постала један од кључних фактора европске политике. Милош Обреновић ће ту чињеницу вјешто користити у дипломатској борби за ширење права Србије и стицање њене аутономије, постављајући темеље државности која ће 1878. године бити крунисана међународним признањем независности.

Вриједи подсјетити и на још један детаљ. Наполеонова армија која је 1812. кренула на Русију није била само француска. У њеним редовима налазили су се Пољаци, Италијани, Нијемци, Холанђани и припадници других европских народа. Била је то, у извјесном смислу, војска великог дијела тадашње Европе окупљена под Наполеоновом командом и усмјерена према Москви.

Историјске паралеле увијек захтијевају опрез, али једна чињеница из Другог свјетског рата има снажну симболику. У посљедњим борбама за Берлин 1945. године међу браниоцима нацистичког средишта налазили су се и француски добровољци из СС дивизије „Шарлемањ“, који су се борили против Црвене армије.

То, наравно, није била цијела Француска. Постојала је и друга Француска — она генерала Шарла де Гола и покрета Слободна Француска, која је своје мјесто нашла међу побједницима над нацизмом.

Срби и Руси су, у пресудним европским сукобима новије историје, били савезници а не противници. Управо зато се српско-руски односи не могу свести на један дипломатски потез, једну владу или једну посјету. Посјета Владимира Зеленског Београду може бацити сјенку на односе званичног Београда и Москве, али су историјске везе српског и руског народа дубље од дневне политике и трајније од тренутних дипломатских неспоразума.