Малић: Питање је само – хоћемо ли знати да ухватимо вјетар кад коначно дуне са истока

• Москва је заоштрила реторику према Лондону након хвалисања Британаца да њихови дронови сада убијају Русе у рукама украјинских оператера. Када министар спољних послова Сергеј Лавров намјерно изоставља „велика“ кад говори о Британији, и каже да му је „жао Енглеза ако ће да остану уз Украјину до краја“, онда то наводи на закључак да је тај крај близу и није нимало сретан
• Нажалост, Русија је за протекле 4 ½ године пропустила скоро све прилике да казни перфидни Албион за све што је урадио у Украјини, па се Енглези више не плаше Москве. А требало би
• Берлин, Лондон и Париз постављају услове Вашингтону (!) за именовање тзв. високог представника у Сарајеву. За сада је то прошло без успјеха и са Американцем на челу ОХР-а, али неког трајног рјешења нема ни у најави. Насљеђе случајног туристе Шмита се не демонтира, неких преговора Сарајева и Бања Луке нема…
• Ко зна, можда је Русима срце отврднуло оног тренутка када је Михаел Мартенс, озлоглашени њемачки србомрзац, усред Београда питао Владимира Зеленског „како ми Европљани можемо да вам помогнемо да убијете више Руса“. Штета што им нису биле довољне године ситних пасјалука да то схвате и раније, али боље икад него никад. Како год било, срећа у несрећи је што су реакције на ријечи њемачког назови-новинара потпуно гурнуле у запећак питање зашто је Зеленски уопште био у Србији

Пише: Небојша МАЛИЋ

У ДРУГОЈ половини августа, који се у Америци зовеу „пасји дани“, некако се чини да све стоји, од ваздуха до геополитичких криза.

Ормуски мореуз је и даље блокиран, ако питате Иран, и остаће тако док свијет не пристане да новом ајатолаху плаћа бродарину. Ако питате америчку морнарицу, Ормуз је проходан за бродове који прихвате њихову заштиту, а предсједник Доналд Трамп објављује мапе на којима је пролаз обиљежен као „Нова територија САД“.

Права блокада је, инсистира Трамп, оно што Америка ради Ирану. Америчка флота, стационирана ван домашаја ракета и чамаца Техерана, зауставља све бродове који долазе или одлазе из Ирана. И Техеран и Вашингтон рачунају да ће друга страна прва да попусти, мада се чини да је Иран нешто нервознији, јер је пропаганда о лошем моралу и техничким проблемима америчке морнарице све гласнија.

Да ли амерички медији наклоњени Демократама ту сарађују са Хамнеијем или су се само нашли на истој страни – против Трампа – није толико ни важно.

Наизглед идеолошки некомпатибилни, ирански ајатолах и самопроглашени комунисти који преузимају Демократску странку су у ствари објективни савезници. Демократе желе да криза потраје што дуже, како би лоше економске околности обесхрабриле Трампове гласаче и тако им донијеле већину у Представничком дому, а можда и Сенату.

Рачунају, не без разлога, да ако изгласају опозив (импичмент) Трампа – нема везе због чега, измислиће нешто – као два пута до сада, могу да рачунају на довољно гњецавих Републиканаца у Сенату да га овај пут и осуде, а самим тим и уклоне са власти.

Ти исти гњецави сенатори већ су спријечили Трампа да примјени већи дио своје домаће политике, док су се за остатак побринуле политички острашћене судије, о чему је овдје већ било ријечи.

Додуше, Демократе ће у том случају имати посла са Џеј Ди Венсом, али рачунају – можда погрешно – да ће с њим лако да изађу на крај. Иранци, пак, сматрају Венса мање ратоборним и спремнијим на компромис, јер је он наводно био против започињања рата у фебруару.

Све то звучи дивно и красно, али нико још није питао Бењамина Нетањахуа шта он мисли. А он води кампању за реизбор и у међувремену бомбардује турске радаре по аеродромима у Сирији, јер је, што се њега тиче, улога Анкаре ту престала збацивањем Башара Асада.

Русија је са новим режимом у Дамаску потписала неке споразуме о будућем статусу Тартуса и Латакије, који практично значе крај дугогодишње руске експедиције у Сирији, али остављају отворена врата војној и економској сарадњи. Та експедиција је свој циљ постигла већ 2017, колапсом самозваног калифата, а послије тога је имала за циљ подршку властима у Дамаску. Нажалост, испоставило се да Руси не могу да буду већи Сиријци од Сиријаца, па је на крају Асада силом замијенио Ердоганов штићеник ал-Џолани.

Москва је почетком јула одлучила да је довољно дуго била фина и дозвољавала Кијеву да увози оружје а извози жито преко Црног мора. Већ више од мјесец дана траје кампања свакодневног бомбардовања лучких постројења, складишта и бродова у Одеси и другим црноморским лукама, као и онима на Дунаву. Трговачки бродови су престали да долазе, војни који покушају да прођу не успијевају.

Иако Кијев још може да користи друмове и жељезницу, то не може да надокнади губитак приступа мору. За разлику од претходних кампања стратешких удара на украјинску индустрију и логистику, ова не показује знаке престанка. Можда је то знак да је кап ипак прелила чашу и да су у Русији схватили да ће на Западу да их сатанизују шта год буду радили, па нема потребе да се беспотребно суздржавају.

У том кључу треба тумачити оштру реторику у Москви према Лондону, након хвалисања Британаца да њихови дронови сада убијају Русе у рукама украјинских оператера. Када министар спољних послова Сергеј Лавров намјерно изоставља „велика“ кад говори о Британији, и каже да му је „жао Енглеза ако ће да остану уз Украјину до краја“, онда то наводи на закључак да је тај крај близу и није нимало сретан.

Нажалост, Русија је за протекле 4 ½ године пропустила скоро све прилике да казни перфидни Албион за све што је урадио у Украјини, па се Енглези више не плаше Москве. А требало би.

Одсуство здраворазумског страха од посљедица сопствене глупости једна је од кључних карактеристика западноевропских земаља. Њемачка и даље вјерује да је економски гигант који може да диктира економску и војну политику ЕУ, иако јој се привреда распада између чекића зелене агенде и наковња одрицања од руске енергије. Француска претендује на политичко и војно вођство у ЕУ, али тек након што нађе начина да изабере некога из естаблишмента да догодине наслиједи Емануела Макрона.

Берлин, Лондон и Париз постављају услове Вашингтону (!) за именовање тзв. високог представника у Сарајеву. За сада је то прошло без успјеха и са Американцем на челу ОХР-а, али неког трајног рјешења нема ни у најави. Насљеђе случајног туристе Шмита се не демонтира, неких преговора Сарајева и Бања Луке нема, а амерички амбасадор Џонсон чека Сенат да се врати са годишњег одмора и размисли о његовом именовању. Све стоји, а спремају се избори.

Како неко још може озбиљно да схвати Европску унију послије најезде миграната у Сеути, није баш сасвим јасно. Шпанске власти, скоро па тугаљиво, саопштавају да су сви мигранти враћени у Мароко. Мјештани Сеуте свакодневно каче видео-снимке који недвосмислено показују да то није истина. И ником ништа, јер Европљани немају право на своје државе, на одбрану својих граница и свог народа; баш као што су то право деведесетих ускраћивали Србима!

Ко зна, можда је Русима срце отврднуло оног тренутка када је Михаел Мартенс, озлоглашени њемачки србомрзац, усред Београда питао Владимира Зеленског „како ми Европљани можемо да вам помогнемо да убијете више Руса“. Штета што им нису биле довољне године ситних пасјалука да то схвате и раније, али боље икад него никад. Како год било, срећа у несрећи је што су реакције на ријечи њемачког назови-новинара потпуно гурнуле у запећак питање зашто је Зеленски уопште био у Србији.

Крај је августа, пасји су дани, некако се чини да све стоји. Али ствари се ипак крећу, полако али сигурно, својим током. Питање је само – хоћемо ли знати да ухватимо вјетар кад коначно дуне са истока.