Кецмановић: Иво, Меша и Емир – чији су и зашто

• Раније генерације Срба, Хрвата и муслимана су читале Иву Андрића као великог романописца и приповједача. Муслимани су чак негодовали што се дјело нобеловца приписује српској, а не босанској књижевности
• А онда је Мухамед Туњо Филиповић, обавјештен о предстојећем признању муслиманске нације, кукурикнуо мало прије зоре да био постао национални првоборац. „Андрићево дјело је више зла нанијело Босни него све окупаторске војске заједно!“ Да није било Новице Петковића, тај шокантни текст би режим прећутао уз дискретни укор аутору
• Не знам како је Меша Селимовић испуњавао личне документе гдје се не могу уносити надимци умјесто имена, али у родном листу му сигурно пише Мехмед Селимовић, док је сва своја дјела потписивао са Меша. Замјену муслиманског Мехмед за неутрално Меша, могли су му Бошњаци такође узети као гријех, али нису. Он за себе у тестаментарној опоруци у САНУ каже: „Увијек сам се осјећао Србин, али нисам знао зашто, а од ’41. знам и зашто“
• Андрић, Селимовић и Кустурица, три највећа српска умјетника у 20. вијеку, присно су везани за Босну – рођењем, животом, дјелом, а Мехмед и Емир и муслиманским именом. Одричу их се због тога што нису и Бошњаци а још су и мрски Срби, а могли би их у свијету препознавати прије свега по њима

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ВЛАДЕТА Јеротић је почетком 90-их у једном разговору на трибини градске библиотеке рекао да су „трагичним збивањима у Босни могли бити изненађени само они који нису озбиљно читали Андрићеве дела“.

Насупрот томе, почетком грађанског рата на национално-вјерској основи у БиХ, многи Београђани, који су у Сарајево свраћали на један дан на пропутовању за Јадран, на Јахорину или на пословне састанке, нису могли себи да дођу од чуда. „Па тамо су наши домаћини, пријатељи, колеге свих нација сједили заједно, јели иста јела, пили иста пића, пјевали исте пјесме и смијали се вицевима о Муји и Хаси“

Ниједна крајност није тачна, дјело југословенског нобеловца је у гимназијама, у одјељењима друштвеног смјера изучавано је читав семестар са акцентом на мостовима који су тумачени као метафора за повезивање земаља и народа.

Његошев Горски вијенац је такође био незаобилазан у школској лектири, али селективно уз немушто прескакње „истраге потурица“. Али Андрић, ем рођени Босанац, ем школован у Сарајеву, ем живио у Загребу (Хрватска лирика) ем се скрасио у Београду, ем младобосанац, ем литерарно заокупљен Босном, ем нобеловац, ем пола награде даровао библиотекама у Босни, био је неприкосновен.

Истина, шапутало се о његовој дисертацији одбрањеној у Грацу у којој постоји незгодан пасус, због чега он није дао да се објави.

А онда је Мухамед Туњо Филиповић, обавјештен о предстојећем признању муслиманске нације, кукурикнуо мало прије зоре да био постао национални првоборац. „Андрићево дјело је више зла нанијело Босни него све окупаторске војске заједно!“

Да није било Новице Петковића да алармира, овај шокантни текст би режим прећутао уз дискретни укор аутору, а овако је морао бурно да реагује.

Раније генерације Срба, Хрвата и муслимана су читале Андрића као великог романописца и приповједача. Муслимани су чак негодовали што се дјело нобеловца приписује српској, а не босанској књижевности, док је код касније генерације дошло до подјеле у рецепцији.

Истакнути књижевни критичар и теоретичар Новица Петковић морао је да се пресели са сарајевског на београдски Филолошки факултет и придружи подужој колони српских интелектуалаца који су као политички емиграти добили азил у Србији (Лубарда, Шешељ, Рајко Ного …)

На трагу Туњиног текста, у часопису „Живот“ наставили су читавим књигама неоспорно стручни др Мухсин Ризвић, професор Филозофског у Сарајеву и младомуслиман у причуви, те за све стручни мудрац Русмир Махмутћехајић, који је као средњошколац провео љето у терористичком кампу Фатаха у Сирији и због слабовидости изузет из Алијине групе осуђних фундаменталиста на Сарајевском процесу.

Сам Алија је пак у разговору са Кустурицом Андрића назвао „фратарским копилетом“ и тако и сам допринио муслиманском оспоравању Андрића.

Шта је њихов проблем са Андрићем?

Генерално узевши, сматрају да је Андрић у својим дјелима Босну приказао као проклету авлију, тамни вилајет, караказан, а све ликове муслимана у негативном свјетлу као подмукле, превртљиве, дегенерике, психопате, а хришћане као њихове херојске жртве.

Сва упозорење да се ради о умјетничком дјелу, а не о историјској фактографији, залудна су зато што се они интимно идентификују са османским окупаторима као својим далеким прецима. Истини за вољу, и код неких познатих муслиманских аутора и прије Другог свјетског рата постоје натукнице такве врсте, али уз дужно поштовање за Андрићеву умјетност.

Насупрот томе, Иво Андрић је са грађанским ратом у БиХ, код Срба доживио нову славу ненадмашног познаваоца психологије политичког понашања босанског човјека који се рађа, живи и умире у мржњи према комшији у име давних породичних аферима.

Његово дјело је читано безмало као антиципација догађаја ’92 – ’95. Објављен је и фамозни мото из његове дисертације: „Речено је да је освајањем Цариграда европском човечанству нанета рана. Биће да је мало земаља које су овај удар имале теже и болније да осете него што је случај са Босном.“

Док Бошњаци Иву Андрића мрзе, са Мешом Селимовићем није тако, иако су се обојица декларисали као Срби. Вјероватно бисте помислили да је то зато што је онај први био по рођењу друговјерни католик, а овај други ипак „наш“ – муслиман.

Искуство би показало, а психологија објаснила, да је прије било за очекивати да је обрнуто јер Иво је свакако туђин и као Хрват и као Србин, док се Меша као Србин одрекао свог муслиманског поријекла, отуђио се, превјерио, издао, али никад не би рекли оно што Србима звучи логично: вратио се свом предмуслиманском хришћанском прапоријеклу.

Не знам како је испуњавао личне документе гдје се не могу уносити надимци умјесто имена, али у родном листу му сигурно пише Мехмед Селимовић, док је сва своја дјела потписивао са Меша.

Мешом су га звали код куће, пријатељи, познаници и у Сарајеву, као и у Београду. Већина није ни знала за његово право име.

Замјену муслиманског Мехмед за неутрално Меша, могли су му Бошњаци такође узети као гријех, али нису. Он за себе каже: „Увијек сам се осјећао Србин, али нисам знао зашто, а од ’41. знам и зашто“, у тестаментарној опоруци у САНУ, слично Андрићевој, пише да његова књижевност припада језику Вука, Доситеја …

Зашто га ипак сматрају својим? У књизи „Сјећања“ постоји објашњење …

„Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац који је бујица одвојила од мајке ријеке и више нема тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед. Зато задржавамо вријеме у страху од ма какавог рјешења“ (Меша Селимовић, „Сјећања“, стр. 25).

Дакле, о судбини муслимана пише у првом лицу множине, што значи да се код њега, иако Србина, није угасио и тај по рођењу претходни вјерско-национални идентитет.

Кустурица се, рецимо вратио православљу тек када му је мајка умрла да не би повриједио њена осјећања.

Иако је радњу књиге „Дервиш и смрт“ смјестио у средњовјековни оријентални амбијент, Меша се у своме ремек-дјелу, као ни у осталим дјелима, укључив и „Сјећања“, не бави идентитетским проблемима босанских Муслимана.

Цитирани фрагмент је изузетак, али је он у неколико редова маестрално описао ту драму идентитета.

Да у њему нема оних плурала „ми“, „нама“, „смо“, Бошњаци би скочили на њега калајевштином, богумилима, стећцима, црквом босанском, босанчицом. Овако, када се, рецимо, Сидран вајка „Негдје смо грдно погријешиили, али не знам да кажем ни када ни у чему“, или „Запад нам каже да никада неће дозволити да се Босна распадне, а она се распада на очиглед свих нас“. Или, када разочарани Гребо вели „Босна није ни друштво, а камоли држава“, онда они препознају да њих боле те истине, да искрено саучествују.

Али, када то готово исто каже неки каурин, они виде као ликовање над њиховом муком, иако га не мора бити. Пошто је Мехмед, према Меши не постоји анимозитет чак и када им указује на српски коријен.

„Негдје ваљда почетком 17. вијека мој далеки предак Вујовић окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу родбину. Није прошло ни двјеста година, а Селимовићи и Вујовићи нису више знали да су исте крви“.

Додали бисмо, не само да су заборавили да су исте крви него су заборавили предачки аманет Вујовића да она двојица Селимовића бране осталу родбину, али устреба ли и обратно, него су, лако је могуће, у грађанском рату на национално-вјерској основи међусобно проливали „исту крв“.

Без таквих негативних претпоставки асоцира на скулптуру загрљај браће Соколовића – везира Мехмед паше и патријарха Макарија на улазу у Кустиричин Андрић град.

И још нешто! Три највећа српска умјетника у 20. вијеку присно везани су за Босну – рођењем, животом, дјелом, а Мехмед и Емир и муслиманским именом.

Одричу их се због тога што нису и Бошњаци а још су и мрски Срби, а могли би их у свијету препознавати прије свега по њима.

Комунистичка власт у СР БиХ је била мудрија. Пошто би се у то вријеме само око Андрића повремено заметнула кавга међу републикама којој припада нобеловац, повукла би се пред стручним објашњењем да су књижевности националне, а не републичке, уз закључак да великани и јесу то по томе што им је дјело универзално па припадају свима.