Стевандић: Кочићево дјело је и српска историјска читанка и свјетионик

• Министар културе РС Боривоје ГОЛУБОВИЋ: У нама снажно одјекују ријечи Петра КОЧИЋА „Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање. Ми жањемо оно што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци“
• Овогодишњи добитник Кочићеве награде Предраг БЈЕЛОШЕВИЋ: Кочића не славимо истински онда када само славимо његово име, него онда када смо спремни да чујемо и оно што нам његово дјело и данас поручује
• Предсједник НС РС Ненад СТЕВАНДИЋ: Показали смо, поучени Петром Кочићем, да смо способни да отјерамо највећег кадију Шмита. А онај кога је кадија хтио да види затвореног се и данас дружи с нама. Али, остало је малих кадија, оних подмуклих, лицемјерних, што чекају иза сваког ћошка и сваке касабе и који гледају да нам и данас на брзину пресуде. Да нам не дају ни да славимо, ни саучешће да изјавимо, ни да оплакујемо своје, ни да будемо своји. И то гдје? У својој земљи коју смо сузама и крвљу правили и платили
• СТЕВАНДИЋ: У сваком добу, па и у овоме, конкурс за издајнике и продане душе је увијек отворен, а вјешала за трибуне и патриоте су увијек спремна. Него нема нешто издајника, а мало вам је вјешала која сте нам спремили да нас уплашите. Сви смо заједно поучени историјом, загледани у будућност, одговорни и одлучни да никада више овдје кадије не одлучују о Петру и свима нама

ЦЕНТРАЛНИ дио 61. „Кочићевог збора“ одржан је на зборишту у Стричићима.

У Цркви Успења Пресвете Богородице у Стричићима служен је помен Петру Кочићу и његовом оцу Герасиму, као и помен јунацима отаџбине код споменика погинулим борцима.

Министар просвјете и културе Републике Српске Боривоје Голубовић поручио је из Стричића да је „Кочићев збор“ манифестација која деценијама чува успомену на лик и дјело Петра Кочића и подсјећа на вриједности за које се залагао – слободу, правду, достојанство човјека и снагу писане ријечи.

– „Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање. Ми жањемо оно што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци“ – ове Кочићеве ријечи изговорене су прије више од једног вијека, а данас, у његовом родном Змијању, снажно одјекују у свима нама – истакао је Голубовић са централне манифестације посвећене сјећању на Кочића.

Он је рекао да је трајна обавеза свих покољења да се чува оно што су оставили преци, али и да се стварају вриједности које ће бити остављене генерацијама које долазе, поручио је Голубовић.

Подсјетио је да је Кочић својим дјелом дубоко утемељио Змијање и Мањачу у српској књижевности.

– Писао је о свом народу, његовој тешкој судбини, али и о његовој снази, достојанству и непоколебљивој жељи за слободом. Његова ријеч била је истовремено књижевна, народна и слободарска, а из ње се снажно осјећа дубока повезаност са крајем из којег је потекао – његовим Змијањем. Истовремено, Кочићево дјело није само дио наше књижевне баштине. Оно је дио нашег културног и духовног идентитета – оцијенио је Голубовић.

Посебно радује, истакао је он, што Кочићев збор и данас показује да та ријеч није остала у прошлости, већ да заживљава међу новим генерацијама стваралаца.

– Нека зато Стричићи и Кочићев збор и даље буду мјесто сусрета, саборности и трајања Кочићеве слободарске мисли. Драго ми је што смо и ове године заједно у Стричићима у оквиру `Кочићевог збора`, манифестације која деценијама чува успомену на његов лик и дјело – рекао је Голубовић.

Овогодишњи лауреат „Кочићеве награде“ је Предраг Бјелошевић из Бањалуке, док је награда „Змијањче“ припала Ивони Арсић из Штрбаца код Рудог, ученици петог разреда Основне школе „Бошко Буха“.

– Патриотизам Петра Кочића никада није био свечана поза, већ га је плаћао затвором, прогонима, сиромаштвом и личном жртвом, а љубав према народу код њега није била велика ријеч, него велика одговорност, поручио је Бјелошевић.

– Кочића не славимо истински онда када само славимо његово име, него онда када смо спремни да чујемо и оно што нам његово дјело и данас поручује. Кочић је језиком својих Стричића и Змијања ушао у српску књижевност, а из српске књижевности у трајну ризницу свјетског духовног и књижевног блага. Кочић није постао велики тако што се одрекао свога поријекла и рода, него тако што га је уздигао до универзалне људске вриједности. Зато Кочића морамо славити са још више присуства његових дјела у савременим медијима и образовном систему, више га преводити и правити филмске и радијске обраде његовог дјела, лика и времена – оцијенио је Бјелошевић.

Посебно је указао на потребу да Стричићи и Кочићева главица живе цијеле године, а не само током трајања „Кочићевог збора“.

– Подузмимо све да преко цијеле године оживимо ове Стричиће испод Кочићеве главице. Можда на начин да се у школи, која се свела на једва тридесетак ђака, сагради резиденција за домаће и стране писце, па да пишу овдје, уз Стричиће, своја дјела и да од нас уче шта су слобода и српски непоколебљиви дух – нагласио је Бјелошевић.

Предсједник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић у обраћању на 61. Кочићевом збору на Мањачи прво је рекао да је мало народа који су своју историју писали крвљу, сузама и патњама. Па наставио:

– Петар Кочић није само име и историјска личност, него и историјска читанка. Кроз Кочића видимо и оно што се данас дешава. Ако погледамо његов животни пут, видјећемо како је сам говорио: да се у ропству родио, у ропству живио и да ће, на жалост, у ропству умријети. Видјећемо да није дочекао слободу и ослобођење, али данас видимо да оно што је Петар Кочић чинио, говорио, и да његова дјела јесу дочекала ослобођење. И да то ослобођење ми данас живимо и славимо, и са тим ослобођењем у нама Петар Кочић живи и данас.

Стевандић је навео да ни Светозар Милетић није дочекао уједињење и ослобођење Војводине са Србијом, али да његова дјеца и његова дјела јесу:

​ – Нама је увијек било теже, јер кад се Србија ослободила јарма и ропства турског, нама је овдје само једно ропство замјењено другим – турско аустроугарским. О чему је Петар Кочић лијепо свједочио, а Бјелошевић лијепо говорио. Нама је зато обавеза да, поучени том историјом, али и оним што смо ми са својим очевима и браћом створили, не поклекнемо. Да не продамо ни оно што је радио Петар, ни оно што радимо данас, ни оно што наша дјеца у слободи треба да раде сутра.

Оцијенио је да је Кочић најбоље описао менталитет кадије, менталитет србомржње, србофобије и покушаја да нас наведу да нисмо оно што јесмо, а да будемо оно што други желе да будемо:

​ – Показали смо, поучени Петром Кочићем, да смо способни да отјерамо највећег кадију који је носио то наслијеђе уништавања Срба и њихових трибуна и представника. И онај Шмит, највећи кадија, отјеран је одавде зато што смо се научили од Петра и што смо били сложни и што нисмо дозволили. А онај кога је кадија хтио да види затвореног се и данас дружи с нама. Али, остало је оних малих кадија, оних подмуклих, лицемјерних, што чекају иза сваког ћошка и сваке касабе и који гледају да нам и данас на брзину пресуде. Да нам не дају ни да славимо, ни саучешће да изјавимо, ни да оплакујемо своје, ни да будемо своји. И то гдје? У својој земљи коју смо сузама и крвљу правили и платили.

Стевандић је подсјетио да Кочић није имао среће да има потомке, али да његова дјела имају потомке.

– И сви смо ми данас потомци борбе коју је почео, живио и са њом умро Петар Кочић. А наша дјеца и сви потомци наши ће живјети у слободи коју смо стекли, учећи од народних трибуна да не продајемо вјеру за вечеру, да нисмо преливоде. Јер, у сваком добу, па и у овоме, конкурс за издајнике и продане душе је увијек отворен, а вјешала за трибуне и патриоте су увијек спремна. Него нема нешто издајника, а мало вам је вјешала која сте нам спремили да нас уплашите. Сви смо заједно поучени историјом, загледани у будућност, одговорни и одлучни да никада више овдје кадије не одлучују о Петру и свима нама.

„Кочићев збор“ свечано је отворен у Бањалуци 27. августа, а током четири дана трајања манифестације организовани су бројни књижевни, културно-умјетнички и традиционални садржаји на више локација у Бањалуци, Стричићима, Гомионици, Јелићки и Београду.