Кецмановић: Младић је у ВРС био оно што су у Црвеној армији били Васиљевски и Жуков заједно

• Смрћу се генерал Младић ослободио из затвора и враћа се својој породици, која га је тешко болесног годинама жељно ишчекивала, узалуд се надајући професионалној етици хашких љекара. Преселио се у њихова срца, у сјећање српског народа, у легенду…
• Послије добронамјерног убјеђивања Милошевића, Ћосића, патријарха Павла, Мицотакиса на засиједању НСРС на Јахорини да посланици прихвате Венс–Овенов план, управо је говор Ратка Младића преломио да га српски посланици одбију. Касније ће се показати да је сљедећа понуда Запада била боља
• И ненаклоњене колеге из УНПРОФОР-а дивили су се његовој ратничкој вјештини и отворено му изражавали војничко поштовање, размјењивали са њим шапке упркос згражавању муслиманског Сарајева и западних репортера са лица мјеста
• Према очекивању, из муслиманског Сарајева и овим поводом стижу кочијашке псовке и бапске клетве. За више октава су јаче него иначе јер не могу да му халале што против његове војске нису успјели да добију ни једну једину битку, па се јуначе побједом над својим сународницима у Абдићевој Цазинској крајини и хвале упадом у дијелове Босанске Крајине под заставом ХВО и уз логистику загребачке амбасаде САД у оквиру мировног плана 51:49

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ТУГА се спустила на српске земље поводом смрти генерала Ратка Младића. Помијешала се са револтом што је српски херој скончао без адекватне његе у притворској болници у Шевенингену. И подсјетила на све неправде које су нацију задесиле током минулих деценија и у Хашком трибуналу.

Уједно, одлазак генерала представља и повод за понос јер је био један од очева оснивача Републике Српске. Дјело га је надживјело као једини српски успјех на згаришту СФРЈ.

Често се поставља питање: ко је највише заслужан за тај успјех. Да ли политичке вође или војсковође, војници који су се борили на фронту или српскоправославна вјера, или вјерујући и невјерујући српски народ у цјелини?

Одговор је: Сви на свој начин, али Срби посебно воле војску и војсковође. Потомци памте Обилиће, Југовиће, Лазаре, Степе и Мишиће, Драже и Саве, те њихове касније достојне насљеднике, који су бранили народ и државу, гинули за побједе и слободу, даље од политичке тактике и дипломатије, што увијек и свугдје подразумијева компромисе.

У демократским режимима војском командује цивилно руководство, предсједник Републике је врховни командант, а високи официр, најчешће генерал, налази се на челу генералштаба и оперативно командује војском. Најзад, у парламентарном систему тако и у Српској, свака важнија одлука пролази кроз скупштину, а српски посланци су стекли легитимитет већ на првим слободним изборима ’90.

Током грађанског рата у БиХ на муслиманској и хрватској страни што због неуспјеха на фронту или, још чешће, из политичких разлога смјењивани су начелници врховног штаба, а на српској страни од почетка до краја рата то је био Ратко Младић. Да ли то значи да је генерал дисциплиновано слиједио наређења цивилне команде, слушао хијерархијски претпостављене?

Да, али било је и несугласица, које су, захваљајући тимском раду, остајале интерна ствар.

Већ на почетку одбрамбено-отаџбинског рата генерал није хтио да се одрекне звијезде петокраке на шапки, на чему је инсистирало цивилно руководство. Није то код њега било толико комунистичко идеолошко опредјељење, колико је било ствар карактера, досљедности, лојалности.

Своју дотадашњу изузетну војну каријеру са ванредним унапређењима до генерала стекао је у бившем режиму, од школовања у Београду и службовања у Македонији, на КиМ, почетком рата у Хрватској, те напокон у родној БиХ. Требало му је времена да преломи.

При томе, остала је веза са социјалистичком влашћу у Србији, са Милошевићем, са кумом генералом Перишићем на челу в.ш. војске Србије. Било је шпекулација о његовој подијељеној лојалности између Пала и Београда, а радило се, напротив, о по исход пресудној сарадњи ВРС са ВС.

Долазио је у клинч са цивилним руководством и када је било неопходно реализовати јавне и нејавне споразуме са противничким странама и тзв. међународном заједницом.

У једном периоду ВРС је контролисала око 75 одсто, илити двије трећине укупне територије БиХ и било је неопходно да се повуче са неких дијелова. Примјер је стратешки важна планина Игман, чему се генерал дуго опирао политичким аргументима: „Да, али, ту су моји војници гинули …“

Послије добронамјерног убјеђивања Милошевића, Ћосића, патријарха Павла, Мицотакиса на засиједању НСРС на Јахорини да посланици прихвате Венс–Овенов план, управо је говор Ратка Младића преломио да га српски посланици одбију. Касније ће се показати да је сљедећа понуда Запада била боља. Али, већ по повратку са Пала у Београд, како биљежи Добрица Ћосић: „Иако нисмо успели, у себи сам био поносан на храбру непоколебљивост тих људи. Милошевић је, као и ја, ћутао, али примијетио сам да дели моја осећања“.

Било је и таквих који су покушавали да умање Младићеве ратне успјехе: „У односу на непријатеља, имао је школованији официрски кадар, боље наоружану војску, матицу у позадини и није му било тешко да побјеђује“ Али и ненаклоњене колеге из УНПРОФОР-а дивили су се његовој ратничкој вјештини и отворено му изражавали војничко поштовање, размјењивали са њим шапке упркос згражавању муслиманског Сарајева и западних репортера са лица мјеста.

И неки добронамјерни су му замјерали што ризикује живот на првој линији фронта као средњовјековни витез на коњу испред свих осталих. Већ Наполеон је са узвисине дурбином посматрао ратиште и издавао команде по штапским куририма. Младић је, поред тога, и сам непосредно учествовао у борбеним акцијама и важило је да га „неће метак“. Али, управо борба раме уз раме са својим борцима било је оно што је плијенило. Био је у ВРС у једној особи оно што су у Црвеној армији били и Васиљевски и Жуков.

Када је у амфитеатру Војне академије у Београду питомце рођене у Босни позвао на фронт преко Дрине, сви су му се придружили. То се зове харизма, коју је Младић стекао већ првим војним успјесима након што је на истој сједници НСРС формирана ВРС и именован командант њеног врховног штаба. И, ево, свједочимо та харизма живи и након његове смрти.

Према очекивању, из муслиманског Сарајева и овим поводом стижу кочијашке псовке и бапске клетве. За више октава су јаче него иначе јер не могу да му халале што против његове војске нису успјели да добију ни једну једину битку, па се јуначе побједом над својим сународницима у Абдићевој Цазинској крајини и хвале упадом у дијелове Босанске Крајине под заставом ХВО и уз логистику загребачке амбасаде САД у оквиру мировног плана 51:49.

Дијаметрално супротна перцепција улоге генерала Младића у грађанском рату у БиХ је још један доказ колико је БиХ дубоко подијељено друштво. И више од тога.

Дубоко подијељено друштво било би оно у којем свака страна обиљежава своје велике датуме, а друга и трећа су индиферентне. Рецимо, Божић, Ускрс, крсне славе, као и рамазански и курбан бајрам, иновјерни чак узајамно честитају. Кад се ради о нациоалним празницима у БиХ, оно што једни славе као побједу за друге је пораз, за једне понос за друге увреда, за једне херој за друге злочинац. А то онда не би било „дубоко подијељено“ него „жестоко антагонизовано“ друштво.

Са таквим друштвом тешко је надградити било какву заједничку државу, а поготово јединствену државу. Минимум њене функционалности подразумијева максимум децентрализације, односно аутономије дијелова. Што више аутономије то мање додира и шансе за обнову ратних сукоба, као и других трвења, попут овога Младић – злочинац или херој.

Окупљање, бдење, паљење свијећа, Младићеви портрети у прозорима приватних кућа широм Републике, што је по неком од бројних наметнутих закона у БиХ забрањено као „слављење ратних злочинаца“, под пријетњом три године затвора.

Гдје мисле да нађу затворске капацитете за 60 хиљада људи који су се, према бошњачким евидентичарима, огријешили о тај закон? А шта тек са новим хиљадама које ће доћи на свечану сахрану у Београду да би спонтано и јавно манифестовати жал за генералом? Шта ћемо са њиховим генералима: Расимом, Мухамедом, Атифом, Сакибом, који су осуђени за ратне злочине, а нико од њих их не назива злочинцима него херојима? Чак су потоњем Сакибу Махмуљану удесили да утекне без трага и не траже га.

На крају и једно лично сјећање на генерала.

Био сам у тиму његове одбране иако сам са њим размијенио свега неколико ријечи приликом првог сусрета у Вили Босанка на Дедињу у јулу ’92, све до самог суђења у Хагу.

Тужилац, незадовољан мојим излагањем и одговорима на питања, на крају је као главни адут пустио снимак пресретнутог разговора Караџић-Младић у коме негативно коментаришу мој улазак у Предсједништво БиХ.

Наивну претпоставку да ће ме то омекшати већ су негативно тестирали на суђењу Караџићу, тако да нисам морао поново да слушам већ познати садржај и посматрао сам реакцију генерала. Сусрели су нам се погледи, он је слегао раменима и раширио руке у знак извињења: „Ја о теби тако, а ти ме браниш“

Сутрадан сам преко адвоката добио генералово писмо захвалности са фотосом и посветом. Желио је да упознам његову породицу јер није знао да сам већ био у контакту са његовим Дарком. Чувам то писмо … Дарко је, ваља и то рећи, много допринио да српска јавност буде у току како су, чињењем и нечињењем поступали према његовом оцу у притворској болници. Иступао је паметно, одмјерено, достојанствено, оцу на понос.

Смрћу се генерал Младић ослободио из затвора и враћа се својој породици, која га је тешко болесног годинама жељно ишчекивала, узалуд се надајући професионалној етици хашких љекара. Преселио се у њихова срца, у сјећање српског народа, у легенду …