Ћеранић: Побједа АфД води закључку да пред сломом није само режим у Кијеву

• Шеф руске Спољне обавјештајне службе Сергеј НАРИШКИН изјавио је да Кијевски режим паничи јер страхује од скорог пораза, а да су руске снаге способне да поразе сваког агресора. Истакао је и да Европска унија у пуном обиму учествује у борбама на страни Кијева
• У Наришкиновој констатацији постоји једна омашка: прецизније би било рећи да не паничи и не страхује од скорог пораза само кијевски режим — паника је све видљивија и у Западној Европи. Пораз европских сила је вишеструк: он се очитује на војном, економском и политичком плану. О овом посљедњем можда најрјечитије свједочи увјерљива побједа Алтернативе за Њемачку (АфД) у покрајини Саксонија-Анхалт, гдје је освојила 44,5 одсто гласова
• Раст подршке АфД више није пролазна политичка појава, већ тренд који мијења њемачку политичку сцену. Јер, она тражи знатно рестриктивнију миграциону и азилантску политику, снажнију контролу граница и радикално смањење нерегуларне миграције. Плус: и обнављање функционалних односа са Русијом, тврдећи да би били у дугорочном интересу Њемачке и европске безједности
• АфД није изолован феномен. Њен успон треба посматрати у ширем контексту јачања суверенистичких, национално-конзервативних и деснопопулистичких странака широм Европе. У Француској је то Национално окупљање Марин Ле Пен и Жордана Барделе, у Италији Браћа Италије премијерке Ђорђе Мелони, у Мађарској Фидес Виктора Орбана, у Аустрији Слободарска партија, у Холандији Странка за слободу Герта Вилдерса, а у Шпанији Вокс

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НА XXII засједању Савјетовања руководилаца органа безбједности и обавјештајних служби држава чланица ЗНД, одржаном 4. септембра 2026. године у Константиновском дворцу у Стрељни, на обали Финског залива (око 19 километара од центра Санкт Петербурга), шеф руске Спољне обавјештајне службе (СВР) Сергеј Наришкин изнио је занимљиву констатацију.

Кијевски режим паничи и страхује од скорог пораза, изјавио је Наришкин, додајући да су руске снаге способне да поразе сваког агресора. Истакао је и да Европска унија у пуном обиму учествује у борбама на страни Кијева, те да су руске снаге на фронту регистровале присуство европских војника.

Наизглед одвише самоувјерена изјава шефа руске обавјештајне службе ипак има извјесно покриће. Руске трупе напредују на више праваца и дјелују систематично, а о озбиљности ситуације свједочи и недавни ангажман високих америчких званичника Стива Виткофа и Џареда Кушнера.

Мало је вјероватно да је њихово посредовање произашло из жеље да се помогне Русији; прије ће бити да је циљ да се Зеленски, односно украјинска страна, спасу од потпуног слома. Ипак, у Наришкиновој констатацији постоји једна омашка: прецизније би било рећи да не паничи и не страхује од скорог пораза само кијевски режим — паника је све видљивија и у Западној Европи.

Пораз европских сила је вишеструк: он се очитује на војном, економском и политичком плану. О овом посљедњем можда најрјечитије свједоче политичка кретања у Њемачкој, а посебно избори у покрајини Саксонија-Анхалт, који су одржани 6. септембра, као и предстојећи избори у Мекленбургу-Западном Поморју, заказани за 20. септембар.

Раст подршке Алтернативи за Њемачку (АфД) више није пролазна политичка појава, већ тренд који мијења њемачку политичку сцену.

На савезним изборима 2025. године, АфД је освојила 20,8 одсто гласова, што је био њен најбољи резултат до тада и омогућио јој да постане највећа опозициона странка у Бундестагу. Током 2026. године подршка АфД-у наставила је да расте, а у источним њемачким покрајинама тај раст је посебно изражен. Најбољи примјер је Саксонија-Анхалт, гдје је АфД освојила 44,5 одсто гласова.

Највећа препрека АфД-у да изборни успјех претвори у учешће у власти до сада је била такозвана „Brandmauer“ — политички „ватрозид“, односно неписано правило према којем остале значајније њемачке странке одбијају коалициону сарадњу са АфД-ом. Зато главни проблем ове странке више није недостатак гласова, већ недостатак коалиционог партнера.

Међутим, што АфД буде снажнија, тај политички зид биће теже одржавати, јер ће остале странке бити принуђене да стварају све шире и идеолошки неприродније коалиције само да би је задржале изван власти.

Пошто је АфД у Саксонији-Анхалт освојила више од 44 одсто гласова, то више неће бити само резултат једних покрајинских избора у Њемачкој — биће то снажна политичка порука читавој Европи.

Успон АфД-а није узрок кризе европског политичког центра, већ њена посљедица. Разлога за то је више.

Први су миграције, које остају једно од најважнијих питања њемачке политике. АфД заговара знатно рестриктивнију миграциону и азилантску политику, снажнију контролу граница и радикално смањење нерегуларне миграције. То нису ставови које овој странци приписују само њени политички противници, већ захтјеви садржани и у њеним програмским документима.

Други разлог је економија. Њемачки економски модел деценијама је почивао на комбинацији снажне индустрије, извоза и релативно јефтине енергије.

Енергетска криза, слабљење конкурентности дијела њемачке индустрије и високи трошкови зелене транзиције, створили су осјећај економске несигурности код значајног дијела средње и радничке класе.

Трећи разлог су Украјина и Русија.

АфД доводи у питање значајан дио досадашње њемачке политике према рату у Украјини и односима са Москвом. У њеној политичкој платформи присутан је став да је обнављање функционалних односа са Русијом у дугорочном интересу Њемачке и европске безбједности. Такав приступ знатно одступа од политике коју посљедњих година заступа већина њемачког политичког естаблишмента.

Четврти разлог је криза повјерења у политички естаблишмент. За многе бираче глас за АфД не значи нужно и потпуно прихватање њеног политичког програма. Он је истовремено и протестни глас, чија би се порука могла сажети у једну реченицу: „Не вјерујемо више странкама које су управљале Њемачком посљедњих неколико деценија.“

Пети разлог треба тражити у специфичностима источне Њемачке.

АфД је нарочито снажна на простору некадашње Њемачке Демократске Републике, гдје и даље постоји осјећај економске, социјалне и политичке запостављености након уједињења земље. Управо због тога избори у Саксонији-Анхалт имају значај који далеко превазилази границе ове њемачке покрајине.

Међутим, АфД није изолован феномен. Њен успон треба посматрати у ширем контексту јачања суверенистичких, национално-конзервативних и деснопопулистичких странака широм Европе.

У Француској је то Национално окупљање Марин Ле Пен и Жордана Барделе, у Италији Браћа Италије премијерке Ђорђе Мелони, у Мађарској Фидес Виктора Орбана, у Аустрији Слободарска партија, у Холандији Странка за слободу Герта Вилдерса, а у Шпанији Вокс.

Иако међу овим странкама постоје значајне идеолошке и политичке разлике, повезује их неколико тема: захтјев за ограничавањем миграција, инсистирање на већем националном суверенитету, критика преношења државних надлежности на институције у Бриселу, отпор појединим аспектима зелене политике, критика либералне политике идентитета, наглашавање породице, националног идентитета и традиционалних вриједности, а код дијела ових странака и знатно критичнији однос према досадашњој европској политици према Русији.

Најава урушавања досадашње њемачке политичке номенклатуре, уз могућност да се слични процеси прошире и на друге западноевропске земље, вратила је у медијски и политички дискурс стару причу о хибридном рату којем је Њемачка, према тврдњама њених званичника, изложена од стране Русије.

Као повод послужио је догађај из ноћи између 4. и 5. августа 2026. године, када је њемачка полиција на простору аеродрома Лајпциг/Хале (Leipzig/Halle Airport), у близини украјинског транспортног авиона типа „Антонов“, пронашла дрон опремљен експлозивом. Радило се о FPV квадрокоптеру, приближне величине микроталасне пећнице, који је носио око 800 грама пентаеритритол-тетранитрата (PETN).

Према званичном објашњењу, дрон није експлодирао јер детонаторски механизам није био активиран. На лице мјеста упућен је тим за уклањање експлозивних направа, а робот за деминирање уклонио је детонатор причвршћен за дрон.

Њемачки савезни министар унутрашњих послова Александер Добринт (Alexander Dobrindt) оцијенио је да инцидент представља озбиљну ескалацију. Према његовим ријечима, појаве дронова и пријетње повезане са њима, укључујући њихов хибридни контекст, нису новост, али дрон наоружан експлозивом на аеродрому представља „нови сценарио пријетње“.

Веома брзо појавила се и „руска веза“. Добринт је саопштио да су истрагом уочени технички трагови који, према процјени њемачких власти, упућују на Русију. Навео је да су конфигурација дрона, његове компоненте, експлозив и детонатор познати из раније регистрованих руских хибридних операција и рата у Украјини.

Према министровим ријечима, конструкција уређаја указује на висок степен техничке стручности и пажљиво планирање, док је само извршење операције вјероватно било препуштено „агентима нижег нивоа“.

Добринт је додао и да обавјештајни подаци упућују на људе који су дјеловали у име руских државних структура, не прецизирајући, међутим, о којим структурама је ријеч.

Слична оцјена појавила се и из америчких обавјештајних извора: експлозивни дрон пронађен у близини украјинског авиона наводно је имао карактеристике уређаја какве користи руска војна обавјештајна служба, познатија под старим називом ГРУ.

Услиједило је и званично оптуживање Москве. Њемачка је 1. септембра 2026. године Русију означила одговорном за овај хибридни напад и најавила дипломатске мјере, укључујући затварање Руске куће у Берлину и руског конзулата у Бону. Према процјени њемачких истражитеља, циљ напада био је онеспособљавање авиона на аеродрому, чиме би биле успорене испоруке Украјини, али би истовремено Берлину била упућена порука због његове континуиране подршке Кијеву.

Значај локације на којој је дрон пронађен није занемарљив. Аеродром Лајпциг/Хале једно је од чворишта које се користи у оквиру програма Strategic Airlift International Solution (SALIS), намијењеног обезбјеђивању капацитета за стратешки ваздушни транспорт. На њему су редовно присутни велики транспортни авиони типа „Антонов“, а преко овог логистичког правца обавља се и транспорт терета намијењених савезницима на источном крилу НАТО-а и Украјини.

У причу се укључио и Асошијетед прес, наводећи да је пратио око 200 случајева саботаже и других облика злонамјерног дјеловања широм Европе које западни званичници, од почетка рата у Украјини, повезују са Русијом. Међу њима су паљење складишта, саботаже и различити инциденти са дроновима. Све то западне владе и обавјештајне службе уклапају у ширу слику такозваног „хибридног рата“ који Москва, према њиховом тумачењу, води против држава НАТО-а и Европске уније које подржавају Украјину — комбинујући саботаже, дроновске упаде, обавјештајне операције и дезинформације, али настојећи да такве активности остану испод прага отвореног војног сукоба.

Посебну политичку димензију цијелом случају даје тренутак у којем је поново доспио у средиште јавне пажње. Ал Џазира је указала на то да оптужбе долазе у изузетно осјетљивом тренутку за њемачку политику — непосредно уочи покрајинских избора у Саксонији-Анхалт, гдје је АфД и у предизборним истраживањима достизала подршку од око 40 одсто и стекла велику предност над ЦДУ-ом канцелара Фридриха Мерца.

Све указује на то да је случај са аеродрома Лајпциг/Хале посљедњих дана снажно актуелизован и у политичком контексту. Њемачки званичници, прије свих Добринт и министар спољних послова Јохан Вадефул, искористили су га као основ за конкретне дипломатске мјере против Русије, уз политичку подршку НАТО-а.

Истовремено, дио њемачких медија и јавности замјера канцелару Мерцу што лично није преузео видљивију улогу у комуникацији поводом овог случаја, што се може тумачити и као политичка предострожност уочи избора.

Москва, с друге стране, одбацује оптужбе и тврди да се читав случај политички инструментализује како би се пажња јавности скренула са проблема владе Фридриха Мерца и раста подршке АфД-у.

Из руске перспективе се поставља и питање због чега се као могућа верзија догађаја озбиљније не разматра могућност да иза инцидента стоји неко коме би управо приписивање одговорности Русији могло политички користити.

Без обзира на то која ће се верзија на крају показати тачном, једно је већ сада извјесно: дрон са аеродрома Лајпциг/Хале престао је да буде само безбједносни инцидент и постао дио много ширег политичког сукоба у Њемачкој и Европи.

Ријечи Сергеја Наришкина зато имају посебну тежину. Подсјећања ради, Наришкин је уочи почетка руске Специјалне војне операције (СВО) у Украјини показивао опрез и био веома суздржан у процјенама да ће руска војска без већег отпора заузимати украјинске градове.

Виралан је постао снимак сједнице Савјета безбједности Русије на којој се Наришкин збунио док је Владимир Путин инсистирао да се недвосмислено изјасни о свом ставу.

Та епизода тада је углавном тумачена као Наришкинова несигурност, али су му потоњи догађаји у једном важном погледу дали за право: украјински отпор 2022. године био је неупоредиво снажнији него 2014. године, а рат се показао далеко тежим и дуготрајнијим него што су многи очекивали. Управо зато Наришкинову данашњу процјену да је режим у Кијеву пред сломом не би требало олако одбацити као пуку ратну реторику.

А ако се поглед са Кијева прошири на политичка превирања у Њемачкој и другим европским државама, намеће се и питање које превазилази украјински фронт: да ли је пред сломом само режим у Кијеву?

Рекли бисмо — није само он.