Кецмановић: Емир Хаџихафизбеговић добио у Србији 9 награда, а сања да јој одсјече политичку главу

• Крајем јула се Емир еф. Одјенуо као јањичар, устакао фес на главу и узјахао ата, пребацио преко седла ратну заставу АБиХ, те са колоном од неколико стотина исто костимираних коњаника из свих бошњачких кантона призивао пусто Турско
• Раније, у свом познатом рециталу вели: „Хеј народе, ми потомци босанских бегова… Нисмо ми њима дошли у Смедерево и Зајечар него они нама у Модричу да шенлуче под грожђем у нашој авлији гдје смо славили бајраме … Наше жене у избјеглиштву у Трогиру и Пакистану, а њихове се сунчају на Ади Циганлији и у Будви … Али не може фукара накраст колико ми имамо, не може побит’ колико ми можемо родит’ … Ко им халали, да бог да га рођена дјеца проклињала“
• Из Брисела упозоравају да јавно жаљење српских ратних хероја који су у Хагу пресуђени као ратни злочинци, није у складу са европским вриједностима. Проеуропске ефендије са Башчаршије праве спискове са 100 хиљада оптужених и одмјеравају кога ће три године у затвор, а коме само забранити да уђе у БиХ. Неки у Српској и Србији протестују само зато што је то неморално и нехумано
• Мало ко размишља о томе зашто је Младић уопште био оптужен и осуђен, као и зашто су изручени и он и Радован и Слободан, док Емир еф. преко монтенегријске ТВ апелује да се српској аждаји отфикари глава

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ГЛАВНА звијезда овогодишње манифестације посвећене Ајваз деди из Ајватовице и Хаснији Кјафији Прушћаку из Прусца био је Емир Хаџихафизбеговић, водећи бошњачки глумац.

Одјенуо се Емир еф. као јањичар, устакао фес на главу и узјахао ата, пребацио преко седла ратну заставу АБиХ, те са колоном од неколико стотина исто костимираних коњаника из свих бошњачких кантона призивао пусто Турско. Када? – Крајем јула (27-28) о.г.! Гђе? – У Доњем Вакуфу, недалеко од села Прусца и пропланка Ајватовица.

Организатор? – ИВЗ и стара османска пријестоница Бурса.

А ко су им пак ти Ајваз дедо и Хаснија Кјафија? – Дедо је у том крају био први хришћанин који је примио ислам и постао дервиш и мисионар. Молио се 40 дана без престанка да би Алах џелешану помјерио оближњу стијену испод које је процурила вода, док је Хаснија био учени муслиман који је открио свог локалног претходника Ајваз Деду те им прискрбио по турбе.

А ко је напокон открио Хаснију Кјафију? – Мухамед Туњо Филиповић, који је 1968-ме, када су београдски и загребачки професори у часопису „Праксис“ и на Корчуланској љетњој школи наивно промовисали идеје нове европске љевице и због тога били политички проскриовани, утврдио да је за БиХ значајније изучавање националне баштине укључив филозофску оставштину дотичног Хасније Кјафије, чија је мисао, по њему, била равна Платоновој.

Љубомир Тадић је на Туњино откриће исте године поспрдно реаговао, док име Хасније Кјафије Прушћака данас носи улица у најужем центру муслиманског илити блискоисточног Сарајева.

Е сад, какве везе има поменути регионално признати глумац из Тузле, који је само у Србији добио девет најпрестижнијих награда, са једном изразито вјерском манифестацијом?

У њој, наглашавамо, он не глуми, ниту су фес и шалваре дио костимографије, а ат и ратна застава АБиХ дио сценографије.

Манифестација која, како детаљно драгоцијено биљежи Јово Бајић у Печату, постаје све популарнија и масовнија, представља носталгичну евокацију златног доба босанских муслимана, које би, како је ономад препоручио Ердоганов министар Давутоглу, ваљало поновити у оквиру неоосманистичке спољне политике.

Како сам воли да се похвали, Емир ефендија је послије грађанског рата у БиХ добио у Србији ништа мање него девет најпрестижнијих награда. Он то не истиче као комплимент српским колегама јер немају политичких предрасуда у процјени умјетничких вриједности, него као доказ српског осјећања кривице због агресије и геноцида, од чега заиста и пате другосрбијанске смотре илити аутошовинитички жирији који Хаџихафизбеговића третирају као себи политички блиског мултикулти грађанисту и неолибералног активисту на заједничком фронту за јединствену БиХ и Србију без КиМ.

Но, откуд онда овај од Срба толико награђивани глумац јаше за османским окупаторским наслијеђем данка у крви и набијања на колац?

Он је био један од оних који су се прије, током и послије рата оглашавали најцрњим изјавама о Србији, Српској, Србима.

У свом познатом рециталу он са снажном емоцијом вели: „Хеј народе, ми потомци босанских бегова… Нисмо ми њима дошли у Смедерево и Зајечар него они нама у Модричу да шенлуче под грожђем у нашој авлији гдје смо славили бајраме … Наше жене у избјеглиштву у Трогиру и Пакистану, а њихове се сунчају на Ади Циганлији и у Будви … Фукара продаје сехаре, шормазе и гоблене наших нена по пијацама у Србији… Али не може фукара накраст колико ми имамо, не може побит’ колико ми можемо родит’ … Ко им халали, да бог да га рођена дјеца проклињала“.

Али, ако му је ратна емоција помрачила стварност да Босна није сва муслиманска и него главнином српска, и да су се под лозом у башти у Модричи славили и Васкрси, србофобни афекат га не попушта ни током три мирнодопске деценије…

„ Ја се дубоко надам да ће Американци схватити посље свега овога шта политичка Србија ради. Опет им не ваља Македонија, ни Косово, ни Црна Гора, не ваља им Босна. Док се тој политичкој аждаји не одсијече глава послије 30 година, нема среће на овим просторима“.

Истини за вољу он у оном дугом рециталу у једном моменту убацује „не сви“.

Бива нису сви Срби фукара, а изузетак су ваљда чланови жирија који му дадоше та силна признања.

Имам и лично искуство, јер је био тузлански реформиста, а ја предсједник те странке за БиХ.

Пошто сам у интервјуу београдској Дуги рекао да према Милошевићевој идеји о скраћеној Југославији без Словеније и Хрватске не би само сви Срби остали у једној држави, него да то још и више важи за Муслимане те да би у том смањеном државном формату они постали по бројности друга нација, тражио је моју смјену.

Нисам му опонирао јер би испало да браним функцију, а ни чезнуо да је одбраним и само сам предложио да ми се одмах гласа о не/повјерењу.

Његова неуспјела иницијатива о смјени предсједника била је, наравно, легитимна, али мотив је био и отпор Муслимана у странци што је у програму стајало да ће се БиХ регионализовати и по територијално-етничком принципу, а ја сам на томе инсистирао.

Коњичка формација Емир ефендије накинђурена а ла турка још не носи кубуре и јатагане, али подсјећа на сцену најмасовније промоције СДА у Кладуши, коју је описао запањени Адил Зулфикарпашић: „Витлање сабљама, алакање, ахмедије и фесови, заставе исламских држава, оријентална музика …“

Тридесет година заједничког живота под цивилним надзором ОХР и војним ЕУФОР-а нису ништа промијенили, па ни Емир ефендију који није само водећи бошњачки умјетник него и министар, политичар утицајан у бошњачком културбунду.

Његово дуго и за изговор компликовано презиме импонује муслиманској публици јер свједочи да му је неки предак или кумулативно више њих били и хаџи, што значи да је био на ходочасти у Меки и Медини, и хафиз, што ће рећи да је знао Куран напамет, и да су били беговићи, што подразумијева да су били и бегови.

То не мора ништа да значи јер сви скоројевићи пате од тога да причају о своме племениташком поријеклу.

Мало ћете упознати муслимана који не фантазирају о свом беговском поријеклу. Да је истина, број хришћанских кметова који су за њих кулучили морао је бити бар стотину пута већи.

Почео је, као и многе друге бошњачке марифетлуке опет Туњо, који се хвалио да је Лорду Овену већ при првом сусрету објаснио да су његови босански бегови Филиповићи старије племство од Овенових лордова, и тако га одмах ставио на своје мјесто. А онда је за њим наставила и свака фукара.

У новије вријеме име Изетбеговића почели су да пишу Алија Изет Беговић, попут муџахедина који су га ословљавли са Абу Изат.

Ево и двије овдашње исламске заједнице, једна „ИЗ Србије“ и друга „У Србији“ ујединиле су се и везале за Ријасет и јурисдикцију реиса у Сарајеву.

Можемо очекивати да ће тамо, поред српске ускоро формирати и босанску православну цркву по монтенегријском моделу и за патријарха поставити неког локалног Мираша Дедејића.

Тзв. Санџаклије су се мимо сваке логике већ одавно преименовали у Бошњаке, иако не живе у Босни него у Србији. У Македонији им, па дуго ни у Црној Гори, то није било дозвољено, али либерална Србија им је одобрила.

Наратив о агресији Србије на БиХ заснивао се на чињеници да су многи припадници ЈНА са сталним боравком и породицама у Србији ратовали у ВРС на основу тога што су били родом из БиХ. При томе готово нико није спомињао да је исто тако велики дио командног кадра у АБиХ прешао из ЈНА. Били су то Муслимани из Санџака, укључив и команданта ГШ АБиХ генерала Сефера Халиловића.

Како сасвим логично предвиђа Дарко Танасковић, послије вјерске доћи ће и до политичке интеграције босанских и муслимана из Рашке. Раде комшије – хаџије, хафизи и бегови или три у један хаџихафизбеговићи посао уз отворену подршку султана Ердогана и рајхсфирера Мерца.

И ево, нетом из Брисела упозоравају да јавно жаљење српских ратних хероја који су у Хагу пресуђени као ратни злочинци, није у складу са европским вриједностима. Проеуропске ефендије са Башчаршије праве спискове са 100 хиљада оптужених и одмјеравају кога ће три године у затвор, а коме само забранити да уђе у БиХ.

Неки у Српској и Србији протестују само зато што је то неморално и нехумано и питају се да ли ће Урсула и Каја свирати фаул и због присуства сахрани, комеморацији, опелу, саучешћа у новинама, или и због интимног жаљења. И коме ће „фон дер Лајен“ и Калас подићи црвени картон.

Мало ко размишља о томе зашто је Младић уопште био оптужен и осуђен, као и зашто су изручени и он и Радован и Слободан, док Емир еф. преко монтенегријске ТВ апелује да се српској аждаји отфикари глава.