Степић: Било би веома добро „закотрљати грудву“ враћања барем дела одузетих надлежности Српске

• Било би веома добро враћање чак и оних најмање важних – јер бито даљи процес знатно олакшало. То се, међутим, може показати неостваривим, али не и разочаравајућим. Наиме, можда ће бити и непотребно у случају дефинитивног краха „немогуће државе“, те „Југославије у малом“ коју одржавају „на апаратима“ иако њена будућност не може бити другачија од оне расточене, такође немогуће, „велике Југославије“
• Некадашња кохезија „Колективног Запада“ ни издалека није више тако снажна. Кредибилитет и доминација САД далеко су од униполарног нивоа, НАТО постоји, али му и даље прети „мождана смрт“ (Макрон), ЕУ се суочава са тешко решивим проблемима… Дакле, позиција на „великој шаховској табли“ је темељно промењена, будући да антисрпски настројени „геостратегијски играчи“ и „геополитички стожери“ (Бжежински) нису више тако неприкосновени
• Таква нова констелација даје шансу српском чиниоцу за решавање националног питања. Оно обавезно мора да подразумева српско покретање ревизије принципа настанка и разграничења постјугословенских држава, тековина тадашње изразите доминације Запада. У крајњем – то би значило српско ослобођење и уједињење у интегралну српску државу која ће својим границама обухватити целину српских земаља
• Стога је опцију „раздруживања“ са Федерацијом БиХ нужно одржи не само стално присутном у политичкој комуникацији, него и реалним, чак и тространо прихватљивим решењем дуготрајне б-х агоније

У ВРЕМЕ растакања Југославије током тзв. деведесетих глобални и регионални „отклон геополитичког клатна“ био је за српске интересе крајње негативан.

Српским интересима ненаклоњени Запад, предвођен Американцима, био је компактан и на врхунцу постхладноратовске моћи. Исламски свет налазио се у вишедимензионалној експанзији и солидаран са балканским муслиманским чиниоцем, помажући му политичко-дипломатски, финансијско-економски, обавештајно, пропагандно, материјално, оружјем, опремом, у живој сили муџахедина.

С друге стране, потенцијални српски савезници налазили су се или при самом дну деклинистичке фазе (Русија) или тек на деликатном почетку успона у хијерархији водећих светских сила (Кина). При томе, за српско „стање нације“ може се без резерве констатовати да је у сваком смислу било веома лоше – владали су духовна запуштеност и масовни атеизам, непостојање свести и знања о популационом, духовном и територијалном јединству, дубоко укорењено наслеђе партизанско-четничке поларизације, заокупљеност идеологијом југословенства, братства-јединства и титоизма…

Из тога је неминовно следила недовољна спремност да се адекватно реагује на изазове који су долазили.

Данас, три и по деценије касније, ситуација је знатно другачија. Некадашња кохезија „Колективног Запада“ ни издалека није више тако снажна. Кредибилитет и доминација САД далеко су од униполарног нивоа, НАТО постоји, али му и даље прети „мождана смрт“ (Макрон), ЕУ се суочава са тешко решивим проблемима…

Дакле, позиција на „великој шаховској табли“ је темељно промењена, будући да антисрпски настројени „геостратегијски играчи“ и „геополитички стожери“ (Бжежински) нису више тако неприкосновени. Штавише, имају „преча посла“ будући да се суочавају са релативним (па и апсолутним) опадањем и изазовима које не могу да реше ефикасно као раније – од кризе идентитета и мигрантских проблема, до све очигледнијих показатеља рецесије и ратне психозе.

А широм исламског ареала појачали су се антагонизми и један за другим се распламсавају ратни обрачуни.

Иран, истрајни муслимански/бошњачки покровитељ, преокупиран америчко-израелским нападима знатно је смањио „извоз исламске револуције“. Редукована је и помоћ из „заливских монархија“. С друге стране, српски савезници међу светским силама – првенствено Кина и Русија – постали су снажнији, представљају лидере „Светске већине“ и не устручавају се да истакну своје балканске интересе и регионалне фаворите.

Таква нова констелација даје шансу српском чиниоцу за решавање националног питања. Оно обавезно мора да подразумева српско покретање ревизије принципа настанка и разграничења постјугословенских држава, тековина тадашње изразите доминације Запада. У крајњем – то би значило српско ослобођење и уједињење у интегралну српску државу која ће својим границама обухватити целину српских земаља.

Република Српска је показала геополитичку, односно државну зрелост: препознала је геополитички timing и применила механизам којим може на боље да промени своју позицију. Отупела је оштрицу антисрпске инерције САД користећи не само став нове вашингтонске номенклатуре, него и промењену америчку улогу у свету после „униполарног тренутка“. Да се и не говори о „симбиози интереса“ са Израелом сагласно аналогној угрожености муслиманским безбедносним претњама и територијалним експанзионизмом.

Истовремено, успела је да балансира у подељеном исламском свету и не изазове додатне анимозитете, осим у извесној мери Турске која не одустаје од балканског сектора давутоглуовске „стратегијске дубине“ где види БиХ као важно упориште.

Република Српска има прилику да и даље користи постојећу међународну „сенку“ у којој се нашла БиХ, те задржи и додатно појача проактивни курс и на спољашњем и на унутрашњем плану. Приоритет треба дати раскринкавању муслиманског/бошњачког псеудограђанског и унитарног концепта, те га истрајно и аргументовано представљати као, у ствари, хегемонистички, екстремистичко-исламистички и великодржавни.

Стога је опцију „раздруживања“ са Федерацијом БиХ нужно одржи не само стално присутном у политичкој комуникацији, него и реалним, чак и тространо прихватљивим решењем дуготрајне б-х агоније. У том смислу неопходно је јачати самосталне политичко-дипломатске наступе Републике Српске, док би српски представници у структурама БиХ свој мандат требало да искористе за промовисање искључиво српских интереса и промоције Републике Српске мимо оквира БиХ, односно у контексту свесрпског уједињења.

Аналогно муслиманским/бошњачким представницима који користе заједничке институције и своју позицију за заступање искључиво антисрпске интересе.

Кораке практичног деловања требало би наставити сходно условима и приоритетима, а и већ достигнутим резултатима. Акценат би био на институцијама, форумима и одлукама које су ионако наметнуте и формиране под притиском, мимо Дејтонског споразума и Устава БиХ, те дискутабилне и неодрживе. Штавише, постале су у новим околностима упитне чак и за некада Србима ненаклоњене силе какве су, на пример, САД . То је најпре Високи представник за БиХ (што није персонално, већ суштинско питање), чије постојање и рад су увек били, а сада су до крајњих граница компромитовани и беспредметни.

Раме уз раме са њим су страни намештеници у Уставном суду БиХ, потом читаво Тужилаштво БиХ, присуство и мисија ЕУФОР-а и сл. Било би веома добро „закотрљати грудву“ враћања барем дела одузетих тзв. дејтонских надлежности Републике Српске – чак и оних најмање важних – чиме би се тај чин учинио могућим а даљи процес знатно олакшаним. То се, међутим, може показати политички неостваривим, али не и разочаравајућим.

Наиме, можда ће бити и непотребно у случају дефинитивног краха „немогуће државе“, те „Југославије у малом“ коју одржавају „на апаратима“ иако њена будућност не може бити другачија од оне расточене, такође немогуће, „велике Југославије“.

(Tрибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)