Павић: Српска не треба да се задовољава са мање од Дејтона, а карте у Европи ће се опет мешати

• Срби су још 1918. године снагом српског оружја и дипломатије извојевали право да живе у заједничкој држави и тог права се никада нису добровољно одрекли. Тријумфални једнополарни Запад је то право погазио једностраним признањима Словеније, Хрватске и БиХ. Нема разлога да се у постједнополарном свету та неправда не исправи и Срби у целини не треба да одустану од тог циља
• У међувремену није потребно правити никакве нагле потезе, већ само чврсто чувати стечене позиције, инсистирати на повратку на изворни Дејтон и полако враћати дејтонске надлежности
• Веома су слаби изгледи да ће се САД и ЕУ договорити око заједничког кандидата за новог високог представника… А чак и када би се којим чудом договорили, Русија се не би сагласила са наставком колонијалне управе, а скоро сигурно ни Кина – тако да би избор новог високог представника остао блокиран у Савету безбедности УН. А без легитимног и активног високог представника, дејтонска БиХ је осуђена на постепено одумирање
• Биће то природан процес у којем ће, хтели то или не, њени конститутивни народи све више узимати контролу над својим животом и будућношћу у своје руке, до неке нове велике међународне конференције која би легитимисала и озаконила неко ново стање. За то се треба припремати већ сада, а нема сумње да руководство Републике Српске управо то и чини

ОПШТЕ је познато да је дејтонска Босна и Херцеговина договорена и потписана у ваздуховној ваздухопловној бази Рајт-Патерсон 21. новембра 1995. године – на врхунцу једнополарног поретка. Дакле, САД су тада биле, заједно са својим западноевропским вазалима, неприкосновени светски хегемон, и нико други на свету није био ни приближно спреман да им оспори тај статус.

Русија је била опхрвана сопственим проблемима, између осталог и чеченским питањем, и била је зависна од западних кредита, док је Кина тек почињала да се диже.

Укратко, није постојала никаква контратежа америчком једнополаризму: оно што су Американци хтели да наметну – они су и успевали да наметну, и Дејтонски споразум је постигнут у таквом глобалном контексту. Ипак, захваљујући борби народа, војске и политичког врха Републике Српске, као и помоћи саме Србије, у Дејтону је извојеван прилично повољан споразум, поготово имајући у виду да смо у то време као народ били практично сами против целог света.

Обезбеђено је 49% територије БиХ и држава у држави која се зове Република Српска.

Тај једнополарни свет из доба Дејтона, када је био на врхунцу, сада се увелико распада. Још важније за нас је што се паралелно с њим распада и тзв. колективни Запад, што се поклапа са повратком Трампа у Белу кућу у јануару 2025-те.

Од тада су се појавиле дубоке размирице унутар трансатлантске алијансе по кључним питањима попут односа према Русији и будућности НАТО-а, као и све очигледније вредносне разлике између Трамповог националистичког и меркантилистичког погледа на свет и бриселских глобалиста и поклоника воук културе.

Те разлике су се прелиле и на саму БиХ. Док Трампова администрација јасно поручује да БиХ треба препустити њеним конститутивним народима на одлучивање, без спољног наметања и нових покушаја ”изградње нације”, европски глобалисти се из петних жила труде да продуже међународни протекторат у недоглед.

Тај сукоб је можда најочигледнији када је реч о Канцеларији високог представника. Управо су Американци били ти који су приморали лажног високог представника Шмита да се повуче и који су исто тако много ближи руском становишту да следећи високи представник, ако га уопште и буде, треба да буде последњи. То је, међутим, у супротности са ставом ЕУ и британских елита, које би волеле да неоколонијална управа преко високих представника остане што дуже, што је резултирало у томе да Американци и ЕУ/Велика Британија не могу да се договоре око кандидата за следећег високог представника.

Као резултат тога, Шмита је наследио Американац Луис Кришок, у својству в.д. високог представника. Функција ”вршиоца дужности” високог представника није предвиђена Дејтонским споразум, тако да се већ може рећи да смо ушли у постдејтонски период, и може се оправдано поставити питање: да ли БиХ уопште више може да се врати у дејтонски поредак – а и да ли би то српском народу и Републици Српској уопште и одговарало чак и да се којим чудом то деси, што је тешко замисливо, с озбиром да и сама помисао на изворни Дејтон изазива огромну констернацију међу сарајевском политичком елитом и њеним страним спонзорима и покровитељима.

Дакле, из досадашњег негативног односа према Србима у Српској (а о Србима у Федерацији да и не причамо) може се закључити да су шансе за повратак на изворни Дејтон практично непостојеће, из простог разлога што је то за политичко Сарајево и његове покровитеље неприхватљиво.

С друге стране, с обзиром да ће садашња криза у Европи, подстакнута незадрживим економским падом праћеним растућом милитаризацијом и све оштријим антируским курсом наставити да се продубљује, извесно је да ће се карте у Европи поново мешати, најкасније после руске победе у Украјини – а можда и изван Украјине ако ЕУ успе да испровоцира Русе.

Имајући то у виду, као и чињеницу да је Српска одржала најбоље могуће односе са Русијом, паралелно са изградњом односа са Трамповом администрацијом, Срби и у Српској и у Србији не треба да се задовољавају са мање од онога што им припада и што им је на силу одузето.

Дакле, не треба никако заборавити чињеницу да су Срби у БиХ насилно отцепљени од остатка заједничке државе са Србијом и Црном Гором на основу нелегалног референдума о независности од 29. фебруара и 1. марта 1992, чије су резултате – који нису били довољни за проглашење независности – убрзо једнострано признале главне западне силе.

Претходно је у новембру 1991. одржан плебисцит српског народа у БиХ, на којем је 98% изашлих гласало за останак у Југославији.

Срби су снагом српског оружја и дипломатије извојевали право да живе у заједничкој држави још 1918. године и тог права се никада нису добровољно одрекли. Тријумфални једнополарни Запад је то право погазио једностраним признањима Словеније, Хрватске и БиХ. Нема разлога да се у постједнополарном свету та неправда не исправи и Срби у целини не треба да одустану од тог циља, поготово као део нове суверенистчке коалиције која би ослободила Европу од глобалиста у Бриселу, Лондону и Давосу, а чију би осовину могле да чине САД и Русија, заједно са новим суверенистичким владама у кључним земљама садашње ЕУ.

У међувремену није потребно правити никакве нагле потезе, већ само чврсто чувати стечене позиције, инсистирати на повратку на изворни Дејтон и полако враћати дејтонске надлежности.

Веома су слаби изгледи да ће се САД и ЕУ договорити око заједничког кандидата за новог високог представника, с обзиром на сада већ идеолошке разлике у приступу, где Трампове САД јасно стављају до знања да их више не занимају пројекти ”игзрадње нација”, док ЕУ не одустаје од неоколонијлног модела и геополитичког присвајања што централизованије БиХ.

А чак и када би се којим чудом договорили, Русија се не би сагласила са наставком колонијалне управе, а скоро сигурно ни Кина – тако да би избор новог високог представника остао блокиран у Савету безбедности УН.

А без легитимног и активног високог представника, дејтонска БиХ је осуђена на постепено одумирање, тј. на један природан процес у којем ће, хтели то или не, њени конститутивни народи све више узимати контролу над својим животом и будућношћу у своје руке, до неке нове велике међународне конференције која би легитимисала и озаконила неко ново стање.

За то се треба припремати већ сада, а нема сумње да руководство Републике Српске управо то и ради.

(Tрибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)