Кецмановић: Бошњаке и Брисел мучи – хоће ли Жељка и Даријана аболирати Додика?

• Са Жељком Цвијановић и Даријаном Филиповић у Предсједништву, са доминацијом СНСД-а и ХДЗ-а у парламенту и са партијским лидерима Додиком и Човићем зокружује се бедем одбране од спољних и унутрашњих притисака за укидање ентитета и кантона у прилог јединствене и цјеловите БиХ
• Први тест нове констелације у троуглу Сарајево-Бањалука-Груде, гдје је РС са 1:2 преокренула на 2:1, биће повратак Додика у премијерску столицу уз подршку Човића, а одлуком Даријане и Жељке. Сарајевски правници већ изучавају како Бећировић може да спријечи Предсједништво да аболира Додика, а Каја Калас је, наводно, већ телефонирала Пленковићу да искористи свој ауоритет у Херцеговини
• Али, постоји још једна верзија даљег слиједа догађаја. Споља усмјерени компромис да Бошњаци прећутно одустану од избора свог Хрвата по шниту Комшића, а да Хрвати реципрочно одустану од друге изборне јединице и колаборације са Србима. Четири године би послужиле да се поново свеже и притегне чвор барјака полумјесеца и шаховнице. Били би тако опет на окупу савезници из два свјетска рата…
• Можда би требало укинути изборе, јер са Додиком су изгубили смисао. За премијера му конкурише син Игор, који је као предводник листе за Бањалуку успио да порази већ у два изборна циклуса неприкосновеног Станивуковића. Но, да ли старији или млађи Додик, то је већ ствар породичног договора

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

АКО ћемо право, најзначајније позитивно изненађење минулих избора у БиХ за Србе није остварено у Српској него у Федерацији.

У Републици Српској побједа СНСД-а, истина не тако спектакуларна, била је и очекивана. Минић и Цвијановићева су убједљиво побиједили, коалиција је освојила два мање од двије трећине мјеста у Народној скупштини и они „Жељкини папци“ већ стоје у реду за трансфер.

Побједнику је припало све. А шта се то тако важно за Србе догодило на другој стране ентитетске границе?

Хрватског члана Предсједништва БиХ напокон су изабрали Хрвати, а не као до сада Бошњаци. ХДЗ-овка Даријана Филиповић замијенила је СДП-овца Жељка Комшића, који није имао право да се кандидује по трећи пут узастопно, а није прошао ни за посланика.

Дарјана је аутентични или, како они кажу, легитимни представник хрватског народа јер је побиједила у кантонима са хрватском већином. Али, није ли исто тако бивало и са многим претходним канидидатима ХДЗ-а па и са самим челником те странке Драганом Човићем, а ипак нису били изабрани?

Обрнуто, Жељко Комшић, првоборац АБиХ, а не ХВО, носилац Златног љиљана, грађанист и унитарист побјеђивао је у кантонима у којима доминирају Бошњаци, што је доносило знатно више гласова.

Та системска аномалија потиче из Вашингтонског споразума и преписана је у Дејтонском, гдје пише да једно од троје у колективном шефу државе БиХ треба да буде Хрват, али не пише и да треба да га бирају Хрвати.

Како је дошло до уставне аномалије да један народ бира представнике другом?

Туђман је био тај који их је у пречем интересу Хрватске да у Муслиманима добије савезника против Срба, насамарио да изађу на референдум, да одустану од ливањског питања, да се одрекну Херцег-Босне. Хрвати су се већ годинама упорно борили да се та очигледна неправда исправи, али и Бошњаци су се томе грчевито опирали, иако је то било потпуно неприродно и без икаквог аргумента.

Напросто, бошњачки интергралисти имали су визију централизоване БиХ, у коју је Херцег-Босна већ утопљења и њихов фокус је био окренут дављењу Српске.

Дати Хрватима право да бирају свог представника у врху БиХ за њих би значило не само корак уназад него и дефинитиван крах пројекта унитарне државе и свођење њихове власти на фртаљ босанске територије, колико им је и припало по Дејтону.

Шмитов главни задатак је, наводно, био да исправи аномалију, па је током трајања прошлих избора на 24 сата суспендовао закон како би учинио бар ситан уступак Хрватима а да не повриједи Бошњаке, али је успио и да разбјесни Бошњаке и разочара Хрвате, те својом протекторскм „креативношћу“ упозори западне покровитеље да ће са њим бити белаја.

Е, тада је већ дошло до опште мобилизације на католичком фронту. У Загребу се изненада појавио извјесни Макс Приморац, хрватски емигрант и истраживач у престижном америчком Ранд институту да би организовао серију знанствених скупова о положају Хрвата у БиХ.

Кардинал Винко Пуљић, бивши надпискуп врхбосански и проносирани боснољуб, на истом скупу дискретно је окренуо ћурак, а у дискусију се укључо и екс реис Мустафа Церић надахнутом контром о „добрим Бошњанима“, што назочне католике није дирнуло.

Добро им је дошао као демократско друго мишљење, али без воље да са њим полемишу. Из Загреба су још раније послали бујну плавушу Колинду код султана Тајипа, да овај омекша Сарајево. Он није одолио да посредује у европском спору, а једино је успио да се лобирањем за Хрвате замјери муслиманској браћи у Босни.

Споља задужени за БиХ увијек се ангажују уочи избора када се хрватско-бошњачки спор усија и кад су обје стране најмање склоне попуштању, па се онда проблем одложи за послије избора када температура опадне, а онда се проблем опет заборави до сљедећих избора. Овога пута није било тако.

Посљедње што се чуло на тему, била је Човићева изјава да ће, уколико им Бошњаци поново изаберу члана Предсједништва, бојкотовати конститусање фадералних институција. А онда знаковита шутња, као да је нешто закулисно договорено. И, ево, догодило се: изабрана је Даријана Филиповић из ХДЗ-а.

Зашто је то, изузетно важно за Српску и Србе?

Она је фавориткиња Драгана Човића, а овај је Додиков већ стари савезник у борби против бошњачког централизма, што у БиХ што у ФБиХ.

Јесте да ХДЗ ионако доминира политичком сценом заједнице хрватских кантона, међутим, у трочланом Предсједништву БиХ, гдје се доносе кључне политичке одлуке, на државном нивоу, вјечито је сједио Жељко Комшић, грађанист и босански интегралист – отјеловљење бошњачког идеала хришћанског политичара који може да буде и Хрват или Србин, али под условом да је унитариста и грађаниста те да, самим тим практично заступа интересе Бошњака.

Елем, са Жељком и Даријаном у Предсједништву, са доминацијом СНСД-а и ХДЗ-а у парламенту и са партијским лидерима Додиком и Човићем зокружује се бедем одбране од спољних и унутрашјих притисака за укидање ентитета и кантона у прилог јединствене и цјеловите БиХ. Да ли су овим изборима то постигли?

Нису дуже од наредне четири године јер није уведена ни друга изборна јединица, нити је обновљена Херцег-Босна. Све док се не уведу системске промјене, Хрвати ће сваке четири године да стрепе да ли ће имати легитимног представника или ће им га поново бирати СДА, односно СДП.

Слично као што је Србима Трамп скинуо санкције, али бошњачки лобисти у америчком конгресу у оба дома траже да Додику обнове санкције, а у форумима ЕУ траже шире тумачење санкција које би укључивале и руковођење странком. Охрабрује чињеница да су и Вашингтонски и Дејтонски споразум made in USA, па су Американци власни и да их дјелимично, условно или потпуно укину или напросто не примјењују.

А шта послије Трампа, односно шта ако га не наслиједи Ди Џеј Венс него неко од „бајденоваца“?

Мада ће се у међувремену сигурно понешто мјењати и у актуелно малим Русима ненаклоњеној ЕУ. Додик каже да ће Српска радити „на подизању самосталности и политичке аутономије“, што значи да се неће задовољити одржањем повољног status quо-а, али то може да буде у распону од враћања надлежности ка изворном Дејтону, до договора о мирном разлазу.

Поред изборног тријумфа, никад срдачније изборне сарадње са Вучићем, потврђене подршке Путина, продужене наклоности САД, в.д. в.п. у хибернацији и ојачаног партнера Човића, слабог Сарајева, ситуација му никад није била боља.

Но, Човић јесте Додиков тактички савезник из јасног интереса Херцегбосанаца, али ако се другачије не нареди из надбискупије загребачке, Пленковићевог Опуса деи и Берлина. Стратегија колективног Запада још од Калаја се суштински не мијења: прво, „босанске Србе“ и „Србијанаце“ раздвојити на Дрини и, друго, трајно завадити муслимане са православцима. Прво им није успјело, друго, заслугом Хашког трибунала, бар дугорочно јесте.

Први тест нове констелације у троуглу Сарајево-Бањалука-Груде, гдје је РС са 1:2 преокренула на 2:1, биће повратак Додика у премијерску столицу уз подршку Човића, а одлуком Дарјане и Жељке. Сарајевски правници већ изучавају како Бећировић може да спријечи Предсједништво да аболира Додика, а Каја Калас је, наводно, већ телефонирала Пленковићу да искористи свој ауоритет у Херцеговини. Али, има још једно „наводно“: уз пристанак Додика на повлачење са функције предсједника, друга страна је обећала да ће помоћи да се скрати рок од шест година.

Постоји још једна верзија даљег слиједа догађаја. Споља усмјерени компромис да Бошњаци прећутно одустану од избора свог Хрвата по шниту Комшића, а да Хрвати реципрочно одустану од друге изборне јединице и колаборације са Србима.

Четири године би послужиле да се поново свеже и притегне чвор барјака полумјесеца и шаховнице. Били би тако опет на окупу савезници из два свјетска рата, али ако ћемо по аналогијама, Срби су у оба случаја били на побједничкој страни са САД, Русима и Кинезима. Има, дакле, разлога за оптимизам, посебно код Додикових.

Позната је она шаљива дефиниција фудбала: игра се на два гола, с обје стране по 11 играча, аут се изводи руком, фаул ногом, а на крају увијек побјеђују Нијемци. Слично би се могли дефинисати избори у Српској: надмеће се више канидидата, они воде предизборне кампање, дан уочи избора је ћутање, а на крају побјеђује Додик, чак и када није на листи. Можда би требало укинути изборе, јер са њим су изгубили смисао. За премијера му конкурише син Игор, који је као предводник листе за Бањалуку успио да порази већ у два изборна циклуса неприкосновеног Станивуковића. Но, да ли старији или млађи Додик, то је већ ствар породичног договора.