Танасковић: Бошњачки грађани пресудили босанским „грађанистима“

• Основно обележје, а и порука, избора у БиХ јесте победа тзв. националних, а пораз „грађанистичких“ странака и коалиција. Готово да би се могло рећи да је ситуација подударна са оном на првим вишестраначким изборима у време дезинтегрисања Југославије, с тим што тада није било дејтонске државне конструкције и већег броја садашњих политичких актера, а место СДС заузео је СНСД
• У ФБиХ су бошњачки и хрватски гласачи одлучно одбацили аргументе оних који себе сматрају заговорницима грађанске, демократске и проевропске политике наводног цивилизацијског надилажења националне ускогрудости и етничког доживљаја колективитета, са декларисаним циљем стварања „функционалне државе“…
• Чак ни већина Бошњака не гледа са симпатијама на прихватање таквог вида „европејства“ и грађанистичког пута ка доминацији, па су странке које су предњачиле у проповедању „просвећеног босанства“, Народ и правда, Наша странка, Демократска фронта…, доживеле прави изборни фијаско
• Грађанистичким губитницима у БиХ од спекулација о перспективи унутарсрпских/међусрпских односа много корисније би било да се позабаве сопственим „успесима“ на домаћем терену и да коначно схвате и прихвате (ако су у стању) једноставну чињеницу да је унитарна држава БиХ немогућа, а да за СНСД (Додика) бар за сада гласа већина грађана Републике Српске. Све остало су интелектуално, политички и животно самозаваравајуће тлапње

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

Ова јесен је време избора. И на простору бивше Југославиије, а и у свету. Већином нису рутински, одвијају се у видно узбурканој и узнемиреној међународној ситуацији и стању унутрашњег врења и напетости у већем броју држава, што су свакако великим делом узајамно повезани и условљени процеси.

Могло би доћи до значајних политичких промена, а у неким случајевима и потврђивања оспорених континуитета.

Сведоци смо општег преиспитивања и престројавања. Кад је о нашој регији реч, посебну пажњу јавности и аналитичара привукли су општи избори у Босни и Херцеговини и управо окончани у Србији, а нема сумње да ће се са изразитим занимањем чекати и они у Црној Гори, до којих је ипак остало још нешто више (није сасвим извесно колико) времена.

Прерано је у вези са импликацијама и последицама исхода проверавања расположења и воље грађана у БиХ, а поготово у Србији, изводити поузданије далекосежне закључке, јер су законски рокови за формирање државних тела и органа власти у обема државама у току, али је неке констатације, поготово у погледу раније одржаних избора у БиХ већ сада могуће изнети.

Основно обележје, а и порука, избора у БиХ јесте победа тзв. националних, а пораз „грађанистичких“ странака и коалиција. Готово да би се могло рећи да је ситуација подударна са оном на првим вишестраначким изборима у време дезинтегрисања Југославије, с тим што тада није било дејтонске државне конструкције и већег броја садашњих политичких актера, а место Српске демократске странке, као српског партнера муслиманске Странке демократске акције и Хрватске демократске заједнице, заузео је Савез независних социјалдемократа.

Мора се поставити питање: како објаснити васпостављање тог троугла политичке моћи три деценије након окончања грађанског рата и потоњих покушаја да се, уз постепено модификовање координата изворног дејтонског модела консоцијацијске демократије са изразитим конфедералним елементима? Једноставно!

Држава Босна и Херцеговина није могућа као искључиво грађанска и (потенцијално) унитарна (по систему „један човек – један глас“), јер су њени грађани истовремено национално Бошњаци, Срби и Хрвати и то желе у пуној мери да остану, што се никаквом наднационалном реториком, демагогијом и притиском не може променити.

Ни у Југославији, у којој су за то у сваком погледу постојали повољнији услови, није дошло до денационализовања ових трију народа, од којих је један баш у њој политички озваничен. Југословена (у националном смислу) било је свакако знатно више него анационалних „грађаниста“ или идентитетских Босанаца у данашњој БиХ, па опет недовољно да се у „тренутку истине“ одупру искушењу привлачне моћи центрифугалних национализама.

Колико ли је само било наивно и неразумно, а и показало се веома штетно, очекивати и надати се да се тронационална република Босна и Херцеговина може одржати као јединствена оаза заснована на некаквом „републичком патриотизму“ (заслуге за ову идеолошку и интересну химеру припадају комунистичком вођству из сва три конститутивна народа), док истовремено два од тих трију народа у непосредном суседству жестоко ратују и руше федералну заједницу?!

Просто је непријатно данас, после свега, по ко зна који пут постављати то реторичко питање, али није бесмислено, јер се нека реаговања политичких актера на босанскохерцеговачкој сцени могу протумачити једино као индиректне потврде тврдоглавог ненапуштања утопије, односно илузије о томе да би за БиХ једино ваљано устројство било грађанска Нација-Држава (Nation State), али да њени грађани, нажалост, никако то да схвате.

У ФБиХ су бошњачки и хрватски гласачи одлучно одбацили аргументе оних који себе сматрају заговорницима грађанске, демократске и проевропске политике наводног цивилизацијског надилажења националне ускогрудости и етничког доживљаја колективитета, са декларисаним циљем стварања „функционалне државе“.

Нећемо се, овом приликом, бавити питањем колико је суштински искрен такав „грађанизам“ бошњачких/муслиманских политичара, јер би демократски поредак заснован на начелу „један човек – један глас“ објективно довео до „демократске мајоризације“, а зна се кога у БиХ највише (иако и њих све мање) има.

Чак ни већина Бошњака не гледа са симпатијама на прихватање таквог вида „европејства“ и грађанистичког пута ка доминацији, па су странке које су предњачиле у проповедању „просвећеног босанства“, Народ и правда, Наша странка, Демократска фронта…, доживеле прави изборни фијаско.

Патентирани хрватски Босанац Жељко Комшић резигнирано је констатовао да је на овим изборима умрла грађанска држава, Сабина Ћудић, председница Наше странке, окретна политичарка европских манира (и веза), поднела је оставку. Појавом и погледом онеспокојавајући федерацијски министар унутрашњих послова Рамо Исак много се не изјашњава о изборном дебаклу, јер има преча посла са оптужницом Тужилаштва Зеничко-добојског кантона због „кривичног дјела угрожавања безбједности“, док се његов војни парњак Зукан Хелез бави политичким преокретом у Србији, као да се у његовој кући ништа није догодило…

Једино је, у складу са својим мангупским стилом понашања и нарцисоидним оптерећењима, министар спољних послова Елмедин Конаковић наставио да се пропиње и по друштвеним мрежама води битку за одбрану Босне и опсесивни рат против Милорада Додика, а колатерално и Бакира Изетбеговића. Као да је он добио изборе, а не баш њих двојица!

Нема шта, „херојски“, комично донкихотовски крај једног промашеног министарског мандата!

Последњи (а можда и није?) подвиг било му је шибицарско уцењивање дозволом за организовање гласања српских држављана у БиХ попуштањем представника из Републике Српске у вези са неким блокираним унутрашњим питањима, што је још једном показало погрешну перцепцију улоге и достојанства дипломатије изнад нивоа махалског натезања, на шта је отворено јавно указао, рецимо, и Фахрудин Радончић.

Нешто је смиренији и ћутљивији Конаковићев грађанистички свезник Денис Бећировић који је, као кандидат четрнаест странака, сачувао место у трочланом председништву, које би иначе вероватно изгубио, да ветеран Изетбеговић и млади Семир Ефендић (Странка за БиХ) нису поделили бошњачко-муслиманске гласове.

Потврдило се да је Изетбеговић лично мање популаран од своје странке, победничке СДА, па му многи замерају на (сујетном) инсистирању да оствари comeback у Председништво, док други, пак, сматрају да се Ефендић, чија је СБиХ најуспешније изненађење избора, могао „пристојно“ одрећи кандидатуре у корист старијег колеге, пошто се знало да за њега неће гласати десно опредељени муслимани, а таквих је, укупно узевши, више од, посве условно речено, левичара.

Овако ће „грађаниста“ Бећировић, који је у претходним мандату органски садејствовао са босанским Хрватом Комшићем, имати против себе женски национални (Бошњаци кажу националистички) српско-хрватски двојац Цвијановић – Филиповић. Неће му бити нимало лако…

Поред неопозиве истине да су грађани у ФБиХ, а на одређени начин и у РС, својим гласовима политички пресудили „грађанистима“ који су гласно истицали да се залажу за њихово добро, после избора у Србији могуће је констатовати и то колико се у матичном току бошњачке друштвене елите/“елите“ судбина БиХ неосновано и несамостално везује за однос, како се обично каже, званичног Београда према Србима у БиХ.

У многих Бошњака као да постоји нека морбидна фиксација на Србију и фасцинација збивањима с оне стране Дрине. Победа Студентске листе у Рашкој области (Санџаку), где је, како се изразио искусни и рационални Расим Љајић, „референдумски цунами“ бацио на маргине све бошњачке странке, у Сарајеву, главном граду државе коју Бошњаци доживљавају као матицу, готово да се и не коментарише, иако никако није базначајан обрт.

Док се бошњачки лидери у Новом Пазару грчевито баве пребројавањем малог броја добијених гласова, не би ли успели да исцеде још које место у Скупштини, њихови сународници у матици задовољно трљају руке и предвиђају да ће Вучићев пораз неумитно ослабити позицију Милорада Додика. Као да је СНСД поражена странка у Србији, а не победничка у Републици Српској!

Студентима је, тако, честитао Зукан Хелез, поручивши/наручивши им успут и шта (се) од њих очекује, а глумац и политичар из редова СДА Емир Хаџихафизбеговић тронуто је сажео, у једној патетичној изјави, огромну захвалност коју Бошњаци и остали грађани БиХ дугују студентском покрету: „Синоћ је изронила из прљавог акваријума и БиХ. Узела је даха и што су је Вучић и Додик вукли на дно, вукли су. Нисмо ни свјесни, ми грађани БиХ и остали племенити и добри људи и становници сусједних држава у региону какав смо дан дочекали и шта се синоћ десило. /…/ Хвала Господару свих свјетова што је преко крвавих табана србијанске младости послао поруку свакојаким политичким олошима. Можете како хоћете, али не можете до кад хоћете. Хвала вам, студенти Србије!“

Морали би бити додатно поносни што су, изгледа, спровели и Алахову вољу. На друштвеним мрежама могао се прочитати и један веома речити бошњачки подсећајући одговор на ово неприлично политичко глуматање иначе одличног глумца: „Босна је потонула на својим изборима, господине Емире“. Кратко и јасно!

Али, шта то вреди, кад су нека трајна оптерећења јача од реалности. Србија је одговорна за све, а у зависности од тога како се, према оцени прекодринских (а и прекодунавских) комшија у датом тренутку процени понашање доминантних политичких снага у Београду, она је крива или заслужна за све. Много чешће, наравно, крива.

Овакво искривљено резоновање није својствено само онима за које Хелез и Хаџихафизбеговић самозвано сматрају да им дају глас у јавности, већ и неким пометеним Србима.

Као да његова Листа за правду и ред није потонула на изборима у РС, освојивши само четири места у Парламенту, Небојша Вукановић се састаје са одређеним бројем неименованих истомишљника и ликује због Вучићевог пораза. Оцењује да Милорад Додик губи свој кључни политички ослонац у Београду, што представља историјски преокрет који ће директно ослабити Додикову власт у Републици Српској.

Вукановић, затим, тврди да ће Додик покушати да се приближи новој власти у Србији и „поспе пепелом“. Подсетио је и на то да је овај раније подржавао Бориса Тадића и био против Николића и Вучића, да би им се касније приближио, али поручује да му то овог пута неће проћи јер у Републици Српској постоје „здраве структуре“ које ће га у томе спречити.

На крају је овај контроверзни политичар упутио босанско-патриотски апел бошњачким странкама да искористе повољан тренутак и формирају Савет министара БиХ без СНСД. Требало би ваљда да се обрате њему и другим „здравим структурама“ у РС. Није сасвим јасно које су то „структуре“, а сам Вукановић у њих изричито више не убраја ни Станивуковићев Покрет сигурна Српска, који после избора располаже са 12 посланичких мандата!

За накарадну логику по којој се судбина најутицајнијег српског лидера у Босни и Херцеговини решава у Београду, а не у Републици Српској карактеристична је, како видимо, и оцена (бојазан) да би „превртљиви“ Милорад Додик могао да се преко ноћи приклони новим носиоцима власти у Србији.

Тако, рецимо, Александар Попов, из новосадског Центра за регионализам и копредседник Игманске иницијативе, за Додика каже да се прилагођава политичким околностима и да је спреман да сарађује „и са једнима и са другима и са трећима“.

Претпоставља да ће покушати да се приближи и новим властима у Србији, али се и Попов нада да у томе неће успети.

Шта рећи на ово?

Па зар није нормално да лидер Срба из Република Српске и БиХ настоји да што боље сарађује са демократски изабраним властима у Србији, ма које то биле и ма колико са њима био идеолошки и вредносно близак? Зар Додик није требало да сарађује са Борисом Тадићем и Томиславом Николићем? Само они који се праве наивни или су потпуно необавештени не знају да у односима између Александра Вучића и Милорада Додика нису увек и у свему цветале руже, са чиме се често тенденциозно рачунало. Таквим рачуницама, међутим, могу да се баве само они којима трајни државнонационални интереси, као натполитички императив, ништа не значе. А свим српским политичарима би морали да буду стално пред очима.

Неки се чак (тобоже) ишчуђавају честиткама на победи, које су највиши званичници Републике Српске упутили Студентској листи. А шта је требало да ураде?

Честитао им је и Вучић.

Невероватно је до које мере идеолошка острашћеност и политичка мржња могу да сузе свести људи за које је логично претпоставити да у јавном деловању и политичким/дипломатским међуодносима подразумевају елементарне цивилизацијске норме и ред који је, поред осталог, и залог, односно предуслов рационалне прагматичности, за коју се по правилу декларативно залажу.

Грађанистичким губитницима у БиХ од спекулација о перспективи унутарсрпских/међусрпских односа много корисније би било да се позабаве сопственим „успесима“ на домаћем терену и да коначно схвате и прихвате (ако су у стању) једноставну чињеницу да је унитарна држава Босна и Херцеговина немогућа, а да за СНСД (Милорада Додика) бар за сада гласа већина грађана Републике Српске.

Све остало су интелектуално, политички и животно самозаваравајуће тлапње.