Кецмановић: Сарајево ће бити разочарано јер ни нова власт у Србији неће испунити његове жеље

• Приликом смјене власти у Србији – Милошевић, Коштуница, Тадић, Николић, увијек се понавља стартни курцшлус на релацији између нове власти у Београду и Милорада Додика у Бањалуци. И увијек се релативно брзо поправља
• Нови лидер у Србији има свјеже сјећање да је вјечити Додик навијао за поражене пријатеље, те самим тим индиректно био њихов политички непријатељ, па онда то и злопамте. Након тога слиједи дужи или краћи период затегнутих односа док ружна успомена не изблиједи, односно док им чињеница да на обје обале Дрине живи исти народ не наметне сарадњу
• У Сарајеву очекују да нова власт у Србији извезе студентске протесте у Српску и оборе актуелну власт у Бањалуци. У том контексту, праве паралелу са Мађарском и Србијом, гдје су Орбан и Вучић неочекивано поражени, са закључком да европски суверенисти ланчано падају пред контраофанзивом неолиберала и глобалиста у савезу са америчком дубоком државом. У тој аналогији има „ситница“ која је чини непотпуном: и Орбан и Вучић су изгубили на изборима, а Додик је напротив у интермецу између избора у Мађарској и Србији тријумфовао на изборима у Српској
• Нико неће надмашити Вучићеве напоре да Србија успостави добре односе са Босном. Одмахнуо је на каменовање у Поточарима, слао јој вакцине и жито, попуштао им уз нос Српској, понављао да су нам најбољи односи са Бошњацима приоритет. А у Београду ће као и увијек, већ сутрадан и они који су гласали за побједника почети да псују власт
• Вучић је у завршном говору, уз честитку побједнику, окренуо главу према Додику и рекао да Српска и Србија треба да наставе сарадњу, па је овај већ исто вече Студентској листи упутио честитку из Бањалуке. Хтио је да избјегне онај стартни курцшлус између вјечитог Додика и још једног новог лидера у матици. Ваљда је успио

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАД год дође до смјене власти у Србији, посљедице потреса се осјете и у БиХ, наравно на мањем степену Рихтерове скале, али и на различит начин у Српској, односно у Федерацији.

Приликом смјене власти у Србији – Милошевић, Коштуница, Тадић, Николић, увијек се понавља стартни курцшлус на релацији између нове власти у Београду и Милорада Додика у Бањалуци. И увијек се релативно брзо поправља.

До почетног захлађења односа лидера на двије обале Дрине долазило је отуда што је током бар четири године неизбјежно одржавана интензивна комуникација са претходном гарнитуром, односно бројем 1. Вољели се – не вољели, често су се сусретали, сатима сједили на састанцима, разговарали у четири ока, радно доручковали, свечано ручавали и вечеравали, одржавали неформалне контакте, упознавали се добро и лично и породично, јадали се на тегобе које носи професија, чинили узајамно ситне приватне услуге.

Елем, кроз то би се зближили и спријатељили. А када би послије вишегодишњег дружења дошли избори, онда је било готово природно да се затражи или бар очекује помоћ пријатеља, ако ништа због тога да би се добри односи наставили.

Уосталом, добро је и за државу и за нацију да се људи који се добро познају и од међусобног повјерења обављају државне послове. Све иде лакше, брже, ефикасније, продуктивније, док би са неким новим ликом који ће тек преузети власт Додик често требало тек да упозна, као и он њега.

Е, тада долази до проблема, јер опет, такође природно, нови има свјеже сјећање да је вјечити Додик навијао за поражене пријатеље, те самим тим индиректно био њихов политички непријатељ, па онда то и злопамте. Након тога слиједи дужи или краћи период затегнутих односа док ружна успомена не изблиједи, односно док им чињеница да на обје обале Дрине живи исти народ не наметне сарадњу.

Курцшлус, односно кратки спој који за Додика настаје приликом сваке постизборне транзиције власти у Србији, могао би се лако ријешити узајамним немијешањем, односно изјавама лидера да ће свака од страна поштовати изборну вољу народа који тамо живи и са њима наставити да сарађују. Са новим једнако као и са бившим. Али, како видимо, кратки спој, је по свему неизбјежан.

Милошевић није био лично наклоњен Додику већ самим тим што је он био фаворит Биљане Плавшић. Она му је дала премијерски мандат, заједно су се дистанцирали од СДС-а, који је Слобо подржавао, и обоје били непослушни према неупитним налозима вожда.

Додик је заузврат не само подржавао него и конкретно помагао демократску опозицију у Београду, али је поштовао Милошевићев допринос отаџбинском рату Срба у БиХ.

Када га је у једној оштрој препирци Слободан упитао: „Мислиш ли ти мене да слушаш?!“, овај му је одговорио „Не мислим ако будем процијенио да није у интересу Републике Српске“

Није ово нека накнадна и несвјесно уљепшана Додикова прича, слушао сам је сат након што је избачен из Милошевићевог кабинета. Коштуница је, међутим након октобарске револуције позвао у аудијенцију предсједника СДС са Пала, а о Додику говорио најгоре. Да би непуну годину дана касније исти предсједник Србије постао један од Додику најближих предсједника матице и међу онима који су Српску понајвише помогли.

Борис Тадић, иако је Додику био идеолошки најмање близак, био је по женској линији везан за Бијељину, његов дједа свештеник умро у интернацији у Араду, отац истрајни црногорски Србин, имао је емоцију за Босну и Српску, а по природи толерантан човјек, и добро су сарађивали.

Тома Николић због Додиковог сукоба са радикалом Поплашеном, такође би био радији да је сарађивао са неким са Пала.

Није у почетку било другачије ни са Вучићем, али обострано рекордан лидерски стаж уприличио је дуго дружење са Додиком и све што из тога слиједи. Било је међу њима и озбиљних политичких разилажења и захлађења у односима, понекад и сујете јер је један био лидер у матици, а други политички искуснији, али су све пред широм јавношћу прикривали дежурном фразом да су им односи најбољи икад.

У многим аспектима то је било тачно, али не увијек и у свему. Но, генерално је било паметно јер није износило прљав веш пред очи злураде комшијске и иностране јавности.

Друга константа коју смо на почетку истакли јесте једнако неизоставно очекивање Бошњака у Сарајеву да ће свака нова власт у Београду за њих бити боља од претходне. И увијек се завршавало разочарањем, уз констатацију да су „сви они исти и налик на Милошевића“, који је за њих био парадигма зла зато што је током грађанског рата помагао свој народ, а не њихов, па су и насљедници на власти у Београду мање-више исто чинили и у миру.

Већ су изразили своју подршку и честитке Студентској листи, али – шта ли очекују од нове власти када ни људи у Србији, чак и они који су гласали за листу не знају конкретније, прецизније и јасније да кажу шта је програм, шта политика, које вођство.

Штавише, неће ни оспоравати неимарске домете већ бивше власти, нити хвалити актуелну, јер још и немају на основу чега. Сва аргументација се своди на то да не могу више да гледају Александра Вучића. Е, а баш та персонализација је оно што се политичком Сарајеву много допада, а није тешко погодити ни зашто.

Прије свега, а друго и не спомињу, очекују да нова власт у Србији извезе студентске протесте у Српску и оборе актуелну власт у Бањалуци. У том контексту, међутим, праве паралелу са Мађарском и Србијом, гдје су Орбан и Вучић неочекивано поражени, са закључком да европски суверенисти ланчано падају пред контраофанзивом неолиберала и глобалиста у савезу са америчком дубоком државом. У тој аналогији има једна „ситница“ која је чини непотпуном: и Орбан и Вучић су изгубили на изборима, а Додик је напротив у интермецу између избора у Мађарској и Србији тријумфовао на изборима у Српској, једним од најбољих резултата у његовој политичкој биографији пребогатој изборним трофејима.

Бошњаци већ годинама такође покушавају да демонизују Додика, да га персонално прогласе кривим за све и свашта што не ваља у „држави босанској и херцеговачкој“, али бирачко тијело у Српској одговара по оној „што је више клевета и лажи …“

Ако томе додамо да је Виктор Орбан, консензусом све три суперсиле већ виђен за новог генералног секретара УН-а умјесто Гутереша, а о томе се не питају бошњачки покровитељи Нијемци, онда видимо да се надметање између глобалиста и суверениста илити неолиберала и националиста не одвија тако што ће једни побједити нокаутом у првој рунди јер би то значило Трећи свјетски рат, него на поене који не иду стално само једној страни.

Три корака напријед, два назад, цик-цак или како се то већ зове.

Док у Србији народ ишчекује прве потезе нове власти из којих ће се моћи реконструисати идеологија, програм, оперативна политика и кадровски састав, у муслиманском Сарајеву већ знају и конкретне потезе нове власти. Санкције Русији, признање Косова, отписивање Српске, извињење за геноцид.

Из интервјуа и изјава личности које се идентификују као овлашћена лица Студентске листе могу се чути и гласови који нешто од тога потврђују, али и они који исто резолутно негирају. Студентска листа није коалиција партија, него политички хетерогена скупина појединца који имају подршку политички активних студента односно већине бирача.

Да ли ће се, поводом ових кључних питања за Србију о којима толико брину у Сарајеву ускладити ставови студентске листе или ће се конституисати као фракције или ad hoc групе, могуће да ни они сами још не знају. Није искључено да ће се појавити и нека оригинална постмодерна политичка рјешења попут студентских пленума.

Горан Марковић, угледни и углађени умјетник, већ уочи избора је најављивао револуционарни терор, док је професор Срдановић, по свему први човјек Студентске листе, позвао на ред и мир како се не би компромитовала изборна побједа. Да није било испада физичког насиља, избори би подсјећали на надметање шахиста у камерној тишини.

Како год да буде, Сарајево ће бити разочарано што ни ова власт у Србији није испунила списак њихових жеља, а нико неће надмашити Вучићеве напоре да Србија успостави добре односе са Босном. Одмахнуо је на каменовање у Поточарима, слао јој вакцине и жито, попуштао им уз нос Српској, понављао да су нам најбољи односи са бошњацима приоритет. А у Београду ће као и увијек, већ сутрадан и они који су гласали за побједника почети да псују власт.

Вучић је у завршном говору џентлменски честитао побједницима и државнички обезбиједио мир у земљи. Послије тога нити су поражени имали основа да оспоравају изненађујући резултат избора, нити побједници имали разлога да га рекламирају. Но, за нашу причу је најважније да је, уз честитку, окренуо главу према Додику и рекао да Српска и Србија треба да наставе сарадњу, па је овај већ исто вече побједницима упутио честитку из Бањалуке.

Хтио је да избјегне онај стартни курцшлус између вјечитог Додика и још једног новог лидера у матици. Ваљда је успио.