Љепојевић: Европска унија је са уласком у рат у Украјини пристала на своје самоубиство

ЕУ ЈЕ НЕМОГУЋЕ СПАСИТИ, ЊЕМАЧКА ЈЕ ПОНОВО ПОСТАЛА КЉУЧНИ ПРОБЛЕМ ЕВРОПЕ

10. новембра, 2026

Синиша Љепојевић (Фото: Прес центар УНС)

Створена је као западна прва линија фронта према Совјетском Савезу а сада има амбицију да опстане као инструмент рата против Русије. ЕУ је амерички пројекат али вријеме се промијенило и Вашингтон има другачије планове односа са Москвом и Европа му више није потребна
У покушају одбране и задржавања привида своје важности ЕУ се, од „мировног пројекта“, опредијелила за водећег ратног хушкача и изабрала је улогу ратника против Русије и већ четири године ратује у Украјини. То је рат који је Европа већ изгубила
Француска је у још већим проблемима него Њемачка. Јавне финансије Француске су пред банкротством, француска држава је у дугу од око четири хиљаде милијарди евра и сада позајмљује новац по високој цијени од преко шест одсто, као Грчка. Земљу потресају немири и протести. Италија је у сличној ситуацији и одавно је пред банкротством
ЕУ опет – као сваки пут када је криза – говори о проширењу. Пошто је то сада постало бесмислено измишљен је план да за наредних 15 година буде тест период за земље које желе чланство да буду на проби. Политика ЕУ је у ствари политика илузија и пријетњи. У тим илузијама типични примјери су Босна и Херцеговина и Косово. Ни БиХ ни Косово не могу и неће никада бити државе

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

ЕВРОПСКА унија (ЕУ), као интеграција некада моћне Европе, имала је империјалне амбиције али се све то показало као велика илузија и „европска империја“ је потпуно маргинализована у савременим глобалним кретањима.

То је свима јасно изузев европској бирократији у Бриселу.

Створена је као западна прва линија фронта према Совјетском Савезу а сада има амбицију да опстане као инструмент рата против Русије. ЕУ је амерички пројекат али вријеме се промијенило и Вашингтон има другачије планове односа са Москвом и Европа му више није потребна. ЕУ је остала без улоге у геополитичком амбијенту и у својој досадашњој форми нема будућност.

У покушају одбране и задржавања привида своје важности ЕУ се, од „мировног пројекта“, опредијелила за водећег ратног хушкача и изабрала је улогу ратника против Русије и већ четири године ратује у Украјини. То је рат који је Европа већ изгубила. Пристала је на сопствено самоубиство.

На трилатералним преговорима представника Русије, Америке и Украјине у Абу Дабију о окончању рата у Украјини за ЕУ није било мјеста. Представници Њемачке, Француске и Велике Британије су некако намолили Американце да барем сједе у посебној просторији а Американци ће им говорити шта се дешава. То је статус ЕУ. Али, ни ти европски представници нису ЕУ, само су Француска и Њемачка а Британија није дио европске интеграције. Другим ријечима, ЕУ не постоји.

Додатни проблем је и што је дугогодишње ослањање националних лидера на бриселску бирократију, како би озбјегли одговорност, довело до тога да савремени лидери једноставно не умију да воде националну, суверену политику па се и даље ослањају на Брисел. Најбољи примјер је Велика Британија која се референдумом ослободила Европске уније али њени лидери немају способност да воде националну политику па сада заговарају повратак под кишобран Брисела.

Судбина ЕУ је ипак свима јасна, али се у страху од реалности о томе не говори. Међутим, у њемачким академско-политичким круговима се признаје да ЕУ оваква каква је нема перспективу, нестаће, а заговара се европска интеграција региона а не држава. Јер, тврде, региони у једној земљи, на примјер у Њемачкој, немају исте интересе и као такви не могу да буду остварени ако су националне државе чланице европске интеграције. Него, кажу, региони.

Само, не дају одговор а шта би онда било са националним државама које су резултат историјског искуства, да ли ће оне да нестану и од држава остану само региони.

То је још једно свједочанство да ни у академским круговима нема јасне идеје, визије, о ономе шта би могло да настане од ЕУ али се ипак признаје да садашња ЕУ нестаје.

ЕУ је немогуће реформисати.

Дубину кризе ЕУ људи осјећају али ипак нису свјесни њене дубине пошто се све крије од јавности. Талас протеста ипак показује да многи не желе да се настави понор. Актуелна елита, међутим, нема капацитет да из тог понора изађе.

Многи се надају да би наредни избори у кључним земљама могли да доведу до барем политичких промјена. Тешко је, међутим, видјети да ли ће и тих промјена да буде јер на политичкој сцени, изузев Њемачке, нема нових политичких снага.

У Њемачкој, за разлику од других ЕУ земаља, појавила се и нова политичка снага Алтернатива за Њемачку (АфД) која постаје све јача и популарнија. Та партија је отворено негативно расположена према ЕУ и евро систему и чак заговара излазак из ЕУ и евра.

Можда то та партија и жели али, треба знати, реалност је да је барем за Њемачку то немогућа мисија. Њемачка једноставно не може да изађе ни из ЕУ ни из евро система, за такав историјски лом она нема снаге а нити могућности. Само нека општа катаклизма која би довела до распада би то могла да оствари.

Унутар Њемачке се дешавају велики ломови, то је земља од 16 савезних државица које имају високу аутономију. И међу њима је велико незадовољство. Временом се то незадовољство претвара и у међусобну мржњу и оптужбе ко је крив и ко боље живи а кривци се траже међу другима.

Многи упозоравају да би, ако се овако настави, Њемачка као држава могла и да се распадне. Наравно, то изгледа као немогуће али требало би имати на уму да живимо у времену када су се све немогуће ствари ипак десиле. На примјер, у бившој Југославији.

Њемачка је у ствари поново постала кључни проблем Европе. Али, политичка елита настоји да преусмјери тај проблем па га замијењује проблемом Русије. А у ствари, и Њемачка и Русија су дио истог проблема водећих земаља Европе, као и раније, јер по сваку цијену треба спријечити везу Русије и Њемачке и стално их држати у свађи.

И друга водећа земља ЕУ, Француска је у још већим проблемима него Њемачка. Јавне финансије Француске су пред банкротством, француска држава је у дугу од око четири хиљаде милијарди евра и сада позајмљује новац по високој цијени од преко шест одсто, као Грчка. Земљу потресају немири и протести.

Италија је у сличној ситуацији и одавно је пред банкротством.

Многи у политичари у тим земљама, ослушкујући расположење јавности, заговарају излазак из ЕУ и повратак националној држави као и напуштање система јединствене валуте евра. То може примамљиво да звучи незадовољној јавности али у реалности то је практично немогуће. Уз то, у ЕУ нема политичког лидерства.

Најмоћнији рушилац и ЕУ и Европе је евро. Јединствена валута је одузела суверенитет државама и њихову економију препустила европским олигарсима. Институције за које грађани гласају немају никакав утицај и тако се руши демократско уређење настало кроз историју Европе.

Евро је и основни инструмент америчке вазализације и маргинлизације ЕУ. Послије финансијског слома 2008. године евро опстаје захваљујући америчким Федералним резервама које „штампане“ доларе пребацују Европској централнј банци која их онда претвара у евре, систем познат као евродолари. У томе је нарочито важна оставка гувернерке Европске централне банке Кристин Лагард. Она очигледно не жели да буде свједок краха јер су Федералне резерве са новим руководством најавиле да више неће слати доларе за промјену у евре. Евро, у ствари, нема перспективу.

Умјесто суочавања са реалношћу политичка елита ЕУ је изабрала ратовање. И довела је себе да није само у рату са Русијом него и са америчким предсједником Доналдом Трампом.

Поред ратних бубњева Европа се опредијелила и за сијање страха. Британска влада је препоручила, упозорила, своје грађане да треба да стварају залихе хране, кажу за три дана, због могућег рата, климатских промјена и технолошке зависности и да имају код себе готов новац. Сијање страха је постало оружје. У том смислу су занимљиви сајбер напади на компјутере великих трговачких ланаца којима се искњучују фрижидери са храном. По истом принципу су и наводно анонимне дојаве о бомбама у путничким авионима.

Ратне амбиције ЕУ ипак постају реалност иако ЕУ нити има новца нити војне снаге за такав рат а камоли да га добије. Али, свима је јасно да је са крајем рата у Украјини и крај ЕУ и Европа се дуго неће опоравити.

ЕУ нема више пара за Украјину а како ће онда да ратује. Раније договорених 90 милијарди евра за наредне три године је већ потрошено а и то је кредит који би требало да се враћа од прихода заробљених пара Русије. Сада ЕУ треба да пронађе додатних 70 милијарди. Али, како? Дискусије о новом буџету ЕУ који би требало да буде повећан за 81 одсто нису још довеле до било каквог резултата.

Док пријети другима, ЕУ је, у ствари, већ у унутрашњем политичком грађанском рату.

И као сваки пут када је криза – ЕУ говори о проширењу. Пошто је то сада постало бесмислено измишљен је план да за наредних 15 година буде тест период за земље које желе чланство да буду на проби.

Политика ЕУ је у ствари политика илузија и пријетњи. У тим илузијама типични примјери су Босна и Херцеговина и Косово. Ни БиХ ни Косово не могу и неће никада бити државе.

Садашње генерације живе у „међународној анархији“ као и прије Другог свјетског рата. И свима у Европи је то јасно али, као и обично, „негативна политика је увијек јача од позитивне“. Што би рекли Енглези, „најтеже је доказати оно што је очигледно“.

Али, истовремено, истина је да се ипак не може без Европе. Она сада нема утицај који јој је одузела и протраћила Европска унија али је природно на линији фронта изградње новог мултиполарног свијета, преко ње се ломе главни глобални играчи а она је маргинализована.

ЕУ су одбројани дани – Европа се мора вратити Европи и њеним грађанима.