- Утицаће новоотворена документа британског министарства одбране додатно на отапање извиканог прогласа Запада о „геноциду о Сребреници“. Посебно овако раштимованог и ослабљеног Запада. Али, путоваће још „Мајке Србренице“ по свету да буду детаљ у спектаклима који су инжењерниг потребне истине и муниција западне либералне пропаганде
- Деца којој Ратко Младић даје чоколадице и пакује их у аутобусе да их возе из Сребренице су јасан доказ „геноцидности“ српских војника, док преклана српска деца у Кравици и суседним селима нису доказ ни за судску пресуду извршиоцу Насеру Орићу
- На сваки предлог „хајде да истражимо шта се десило у Сребреници“ полетеће хиљаде стрела отрованих вакцином против права да постављате било какво питање. Замрачиће небо. Убијаће вас као Петера Хандкеа или Харолда Пинтера. Додуше, са мање страсти
- Кад се супер-стар тима „конструктивног геноцида“ Кристијан Аманпур, новинарка Си-еН-еНа, 2008. дала на истражвање „геноцида широм света“ – резултат је био документарац Scream Bloody Murder („Вришти крваво убиство) – прескочена су „бескрајна поља смрти у Вијетнаму и Индонезији“, а ауторка се концентрисала на Немачку у време нациста, Камбоџу под Црвеним Кмерима, Ирак под Садамом Хусеином, Босну и Херцеговину од 1992. до 1995, Руанду и Дарфур
- Немојте да вам падне на ум да ће Кристијан Аманпур (и сав тај фронт политичко коректних) користити документ Министарства одбране Велике Британије. Али немојте никад заборавити да више неће ни нестати из мале и велике јавности и да је то бела коцкица у црном мозаику који се распада у рукама либералних мајстора пропаганде.
Пише: Слободан РЕЉИЋ
У ЗВАНИЧНОМ документу Министарства одбране Велике Британије од 11. јула 1995. године – о догађајима који су претходили дешавањима у Сребреници, као и реакцији холандског УН батаљона након што су ушле трупе Војске РС – није обелодањено ништа што се није знало.
Јер, и пре четврт века су Медлин Олбрајт и Тони Блер, а можда и Бил Клинтон знали да је то само „корисна лаж“. Знали смо то и ми и свако ко је икад пожелео да се суочи с познатим чињеницама. Али се ово, ипак, може узети као нова бела коцкица у црном мозаику.
Утицаће то на додатно на отапање извиканог прогласа Запада о „геноциду о Сребреници“. Посебно овако раштимованог и ослабљеног Запада. Али, путоваће још „Мајке Србренице“ по свету да буду детаљ у спектаклима који су инжењерниг потребне истине. Јер се у таквим конструктима рационално мишљење гуши детаљима несреће. А то је муниција западне либералне пропаганде.
Појава мајке која је изгубила сина, у трену, поштена човека оставља без речи. Али, контекст у којем се смрт догодила може променити што-шта. Чак да доведе до потпуно супротног става, а да се уважава бол мајке.
Јер мајчинска бол је архетип људског постојања а ратна правила су накнадно дописана. И у њима је људска бол тек параграф правног документа. Права се држе промишљени и слабији. Силници само кад не виде да им штети.
Још почетком седамдесетих година Ноам Чомски и Едвард Херман – интелектуалци од става и чојства –поводом убилачког терора САД у Вијетнаму спремили су књижицу Контрареволуционарно насиље: крвопролилиће у чињеницама и пропаганди.
Књижица је то због обима, али – садржај је био такав да се није смео обелоданити.
Аутори су подсетили да је америчким крвопролићима у Вијетнаму (1954-1973) претходила серија „ујка Сема“ која почиње у XIX веку: „Филипини (1898-1973), Тајланд (1964-1973), Индонезија (1965-1969), Камбоџа (1965-1973), Источни Пакистан (1971), Бурунди (1972)“ (према књизи „Политика геноцида“, Београд, 2010).
Али, то није серија спонтаних излива насиља Сједињених Држава, као супер-силе, него су се „амерички званичници, уз помоћ медија и интелектуалца блиских власти ангажовали у ‘управљању злочинима’, стварјући ток пропаганде који скреће пажњу са насиља које организује и одобрава Америка на насиље њених непријатеља“. Због тога „постоје добра и лоша крвопролића – она која се могу игнорисати и на која се треба са згражавањем усресредити“.
Не треба вам много труда да ове токове препознате у „сребреничком геноциду“.
Деца којој Ратко Младић даје чоколадице и пакује их у аутобусе да их возе из Сребренице су јасан доказ „геноцидности“ српских војника, док преклана српска деца у Кравици и суседним селима нису доказ ни за судску пресуду извршиоцу Насеру Орићу.
Идемо даље. Чомски и Херман су категоризовали крвопролића у четири вида: конструктивна, бенигна, зликовачка и митска (подкатегорија зликовачких).
Кад убијају Американци – то је конструктивно (њихови медији ће објавити да је то због мира у свету, људских права, заштите мањина, увођења демократије, итд); бенигни су злочини америчких савезника или клијената (они помажу конструктивност, а ако им се и „омакне“ нешто што би зле очи моглe видети као злочин, то је из хуманитарне намере); али такав третман никад не могу заслужити „лоши момци“ – шта год да чине они чине зло, а и кад учине нешто добро то је само још веће зло јер може да наруши јасну слику „злочинца“.
И зато „државе које су мета Америке“ шта год да чине су зликовачке и оне производе толико зла да западни медији могу да о њима причају митове као о злочинцима – упоређујући их са Хитлером, подмећу им концентрационе логора, шире слике о стотинама хиљада силованих јадних жена…
У тој књижици Чомски и Херман су утврдили да „слободни медији“ и „незвисни новинари“ водеће земље „слободног света“ нису налазили да је упад САД у Вијетнам „агресија“. „Иако је убијено више од три милиона људи, на то се никад није гледало као на масакр огромних размера, серију крвопролића или геноцид, мада су бомбардовање и хемијски рат за собом оставили уништену земљу, велики број инвалида и мноштво генетских оштећених.“
Додуше, „питање опасности од крвопролића“ могло је бити постављано али „само да се разматра оно што би се могло десити сарадницима америчких окупационих снага после… америчког повлачења“.
С друге стране, „убиства која је вршио вијтенамски покрет отпора срдито су и с згражавањем означена као тероризам или нешто још горе“.
Тада још није био у масовној употреби појам геноцид.
Сами медији су били део ратне државне операције са задатком да учествују „у прикривању правог крвопролића, укључујући њихово прихаватње бројки ратних заробљеника и несталих“ и никад се не би успротивили ономе „што државна пропаганда од њих може да очекује“. Реакција играча који је себе назвао „међународна заједница“ „на ова масовна убијања је – потпуна тишина“.
Вијетнам је био само беочуг у ланцу. И кад је Оливер Стоун пре две године сабирао амерички учинак – могао је да каже да су интервенисали „у више од 100 држава, инвазијама, променама режима, изазивањем економског хаоса, или хибридним ратом- меком моћи- како год да то зовете“.
И подсети Стоун да је сада „у моди да се нападају републиканци, Трамп и све то, а да се избегавају Обамини и Клинтонови. Али, запамтите ово, у 13 ратова које смо започели у последњих 30 година, и 14 билиона долара које смо потрошили и стотине хиљада живота који су збрисани са земаљске кугле – запамтите да то није био један вођа већ систем, и демократски и републикански.“
Либерални систем!
Посебан је цинизам кад глобални масовни убица објашњава како није важан број жртава.
У једној расправи коју су 2009. организовале Уједињене нације, у којој су учествовали Гарет Еванс и Ноам Чомски, бивши министар иностраних послова Аустралије рече да је „заиста немогуће бити прецизан што се тиче бројева“, јер некада није важно „хиљада, стотина хиљада, или чак милион жртава“, међутим лојални клијент који је служио „међународну заједницу“ као чиновник своје владе објаснио је како мање може бити веће:
„У другим случајевима цифре су знатно мање. Јасно се сећамо ужаса Сребренице, а ту говоримо о седам или осам хиљада људи, у поређењу са шестоцифреним бројевима. Да ли је Рачак на Косову 1999. био довољан да проузрокује реакцију међународне заједнице са својих четрдесет и пет жртава?“
Али, читалац не би требало да се чуди над таквим безочним закључцима! Чуј Рачак и три милиона убијених Вијетнамаца! Зар се и то може?
Може, читаоче, у свету у коме живимо. И у либералном систему! Чак је то наметнуто као „нормалност“.
А кад би имали могућност да загребете око оваквог говорника свашта бисте нашли. Једно је што Гарет Еванс прати „добар знак“ из Вашингтона, а друго је што Вашингтон допусти да се клијенти мало и наплате.
Еванс је као министра инострних послова своје државе (1988-1996) био један од главних радника на Уговору о нафти између Аустралије и Индонезије где је аустралијским фирмама дато да копају и инстражују у нафтом богатој „индонежанској покрајини Источни Тимор“.
То је цена што Аустралија признаје индонежанско насилно освајање те територије „упркос неких 200.000 мртвих у Источном Тимору који су ‘последица индонежанске инвазије и окупације’, што је отприлике трећина становништва – процентуално више од броја убијених у Камбоџи под режимом Пола Пота“.
Закључак је да се смрзнеш. Прескочити ликвидацију трећине становништва једног народа на његовој земљи, а доскочити на Сребреницу са бројем масакрираних у освети који се мери стотинама и онда још корак до Рачка – може само човек кога не занима ништа сем пљачке. И коме је идеологија – пљачка немоћних.
Још је поразније што се тај цинизам у западној цивилизацији означава као – конструктиван.
Кад би у земљама насталим од бивше Југославије било истраживачког новинарства – и изван редакција које плаћају а онда и награђују из америчких амбасада – онда бисмо ми знали колико се „еванса“ намирило у нашим рудницима, у банкарским подружницама, консултативним и саветничким пословима, у медијској индустрији и где већ не.
Једни су подржавали проглашење „геноцида“, други бомбардовали, трећи нас увлачили у НВО-мреже „отвореног друштва“ као у свињску каљугу. И зато ће на сваки предлог „хајде да истражимо шта се десило у Сребреници“ хиљаде стрела отрованих вакцином против права да постављате било какво питање замрачити небо. Убијаће вас као Петера Хандкеа или Харолда Пинтера. Додуше, са мање страсти.
Овај Гарет Еванс (чије име узимамо као покривалицу за сав тај „геноцидијански фронт“) је из културе која баштини и Сократа, Павла из Тарза, Светог Августина, Фрању Асишког, Имануела Канта, Фјодора Достојевског, Николу Теслу, Чарлија Чаплина, Бертранда Расела, Џорџа Орвела. Али су копљаници система (!) који је војно-индустријско-безбедоносни-финансијски-медијски комплекс, „зовите га како хоћете“, каже Оливер Стоун.
И додаје: „То је систем који се одржава под изговором да су то праведни ратови, да су оправдани у име наше заставе, која поносно вијори над нашим животима. Наша земља је постала много просперитетнија за многе, али у име тог богатства не можемо да оправдамо наш систем као центар за светске вредности, све док изазивамо толике ратове и хаос у свету.“
Ово је суштина. Концентишите се на реч: систем. Проблем је у систему. Либералном систему који тоне у вртлогу историје чији смо и ми део. Сведоци и учесници. И не кажите, па шта ми ту можемо, него се увек сетите како „трептај лептирових крила у Бразилу може узроковати торнадо у Тексасу“.
Кад се много тога накупи, мало може бити све. А ово је време кризе. Време прелома.
Враћамо се опет оној књижици о „крвопролилићу у чињеницама и пропаганди“ из 1973. која „није никад издата.
Званичници копорације, велике медијске фирме Ворнер публишинг, видели су књигу непосредно пред издавање. Никако им се није свидела, те су је одбацили, док је издавачка кућа Вронер модулар убрзо распуштена.“ Садржај ове књиге после је уклопљен у већи текст и постао доступан јавности 1979. под на насловом The Washington Connection and Third World Fascism (Вашингтонска веза и фашизам Трећег света).
Наравно, није то видљиво утицало на стање ствари: „амерички званичници, уз помоћ медија и интелектуалца блиских власти» и даље суверено „управљањају злочинима“.
У систему лажи истина јесте отровна, али процес траје.
Кад се супер-стар тима „конструктивног геноцида“ Кристијан Аманпур, новинарка Си-еН-еНа, 2008. дала на истражвање „геноцида широм света“ – резултат је био документарац Scream Bloody Murder („Вришти крваво убиство) – прескочена су „бескрајна поља смрти у Вијетнаму и Индонезији“, а ауторка се концентрисала на Немачку у време нациста, Камбоџу под Црвеним Кмерима, Ирак под Садамом Хусеином, Босну и Херцеговину од 1992. до 1995, Руанду и Дарфур. Оцена за ауторку из „политичке коректности“ – чиста петица.
Немојте да вам падне на ум да ће Кристијан Аманпур (и сав тај фронт политичко коректних) узимати овај документ Министарства одбране Велике Британије. Али немојте никад заборавити да више неће ни нестати из мале и велике јавности и да је то бела коцкица у црном мозаику који се распада у рукама либералних мајстора пропаганде.
Историја зна да ће њихова лаж окопнити као прљав снег, а истина ће живети макар као добри дух.
Додај коментар