Ћеранић: Можда ванредно стање у РС помогне укидању ванредног стања у којем је БиХ деценијама

• COVID–19 је Босни донио нешто добро, у смислу скидања прста са политичког обарача, односно подизања свијести да постоје опасности које нас не разликују по основу етничке и вјерске припадности, и пред којима би сви требало да будемо“у истом строју“. Кад нас томе није научио тероризам – добро је да неко зло ипак јесте. А цијену ћемо да платимо, уосталом као и сви други. Нека бар наук остане
• Корона односи људске животе, али је донијела и пометњу, општу подијељеност на оне који сматрају да је опасност од инфекције преувеличана, да у позадини постоје тајне намјере и планови, и на оне који се дословце држе владиних инструкција да остану код куће. Са интернета пљуште убједљива „објашњења“, и у једном и у другом смислу
• Да ли су неолиберализам и глобализам на добитку или ће „када све прође“,тј. када се ствари колико-толико врате у нормалне токове, „владари из сјене“ бити губитници? Да ли ће идеја о потреби за једном, „свјетском владом“ (религијом, нацијом итд), оснажити или ће отупити њено сјечиво?
• Све су прилике да ће на добитку бити традиционалисти, суверенисти, и како се све не називају поборници очувања традиционалних вриједности – породице, нације, вјере, државе. Јер, затварају се државне границе и постају непропусне, становништво се окреће институцијама властите државе, тражи заштиту и помоћ. Спомиње ли ико мигранте, заглављене на грчко-турској граници? Изгледа да су постали непотребан „алат“ који се враћа у „магацин“

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НАРОДНА скупштина Републике Српске донијела је одлуку о проглашењу ванредног стања на посебној сједници, затвореној за јавност.

Већ је то код опозиције пробудило сумњу и подстакло је да одлуку о проглашењу ванредног стања не подржи. Иако су се представници власти у јавним иступима потрудили да скупштинску одлуку образложе, износећи првенствено економске разлоге, односно потребу да Влада Српске добије законодавне ингеренције, које иначе припадају Народној скупштини, „невјерних Тома“, по обичају, није недостајало.

„Зашто се не баве економијом?“ – било је главно питање.

Генерални секретар Владе Српске, др Синиша Каран, у запаженом гостовању на РТРС објаснио је да је управо брига о економији била пресудна за одлуку о проглашењу ванредног стања. Наиме, током ванредног стања Влада Српске може доносити уредбе са законодавном снагом а које ће, по укидању ванредног стања, ићи на верификацију у Народну скупштину. Све је једноставније и оперативније – нагласио је Каран. Узалуд.

Ситуацију је закомпликовала и најава Клуба Бошњака у Вијећу народа да ће посегнути за заштитом националног интереса, што скупштинску одлуку пролонгира до одлуке Уставног суда Српске.

Пандемија корона вируса натјерала је „мачку и миша“ да буду заједно, те су се дешавале ствари доскора незамисливе.

Авион с руском медицинском помоћи отпремњен у САД, Кина послала помоћ САД, руски војници (у униформама) у Италији помажу медицинском особљу ове, короном тешко погођеном земљом итд. Али, БиХ као да је по овом питању остала „у изолацији“.

И када је изгледало да се у БиХ ништа није промијенило од слике коју је о овој земљи и њеним народима оставио Иво Андрић, као изненађење дочекали смо вијест да је након разговора представника бошњачког клуба са предсједницом Српске – постигнут договор.

Баријере неће бити, разбијена је предрасуда да ће ванредно стање Српска користити како би њена полиција преузела контролу над међуентитетском линијом и третирала је као државну границу. Тако је одлука о проглашењу ванредног стања на територији Републике Српске због вируса корона објављена у Службеном гласнику, чиме је де факто ступила на снагу.

На тај начин је COVID–19 Босни донио нешто добро, у смислу скидања прста са политичког обарача, односно подизања свијести да постоје опасности које нас не разликују по основу етничке и вјерске припадности, и пред којима би сви требало да будемо“у истом строју“.

Кад нас томе није научио тероризам – добро је да неко зло ипак јесте. А цијену ћемо да платимо, уосталом као и сви други. Нека бар наук остане.

Корона односи људске животе, али је донијела и пометњу, општу подијељеност на оне који сматрају да је опасност од инфекције преувеличана, да у позадини постоје тајне намјере и планови, и на оне који се дословце држе владиних инструкција да остану код куће.

Са интернета пљуште убједљива „објашњења“, и у једном и у другом смислу.

Општој поларизацији у наведеном контексту доприносе и одлуке државних органа појединих земаља (нпр. Шведске и Бјелорусије, доскоро и Велике Британије) да се вирусу не даје превелик значај и да се мјере социјалне дистанце, посебно мјере заустављања појединих привредних грана, не спроводе. А опет, и Кина, и Русија, и ЕУ, и САД, предузимају идентичне кораке у сузбијању пандемије.

Ако је и завјера – чија је и против кога?

Чињеница је да је вирус врло агресиван, донекле и чудан (према жртвама се односи у смислу „како према коме“), и да се не може третирати као „обичан грип“.

Не улазећи у медицински аспект пандемије, покушаћемо ствари сагледати из другог, геополитичког угла.

Да ли су неолиберализам, и глобализам као његова идеологија, на добитку или ће „када све прође“,тј. када се ствари колико-толико врате у нормалне токове, „владари из сјене“ бити губитници?

Да ли ће идеја о потреби за једном, „свјетском владом“ (религијом, нацијом итд), оснажити или ће отупити њено сјечиво?

Све су прилике да ће на добитку бити традиционалисти, суверенисти, и како се све не називају поборници очувања традиционалних вриједности – породице, нације, вјере, државе. Јер, затварају се државне границе и постају непропусне, становништво се окреће институцијама властите државе, тражи заштиту и помоћ.

У којој мјери у овој ситуацији постоји ЕУ?

Чланице љубоморно чувају своје ресурсе, доносе се забране извоза медицинске опреме, ЕУ-државе не желе помоћи ни најугроженијима међу собом. Њима зато помажу „далеки пријатељи“ – Кина и Русија.

Након короне више ништа неће бити исто. Не само због непредвидиве економске слике и чињенице да ће маске и рукавице и када „све буде како је било“ дуго бити опрема присутна у нашем свакодневном животу, већ и због геополитичког „мијешања карата“ које је у току.

Спомиње ли ико мигранте, заглављене на грчко-турској граници?

Изгледа да су постали непотребан „алат“ који се враћа у „магацин“.

Што се тиче проглашења ванредног стања на територији Републике Српске, оно би могло у позитивном смислу да се одрази на политичке односе у читавој БиХ, у смислу бољег међусобног разумијевања. Иначе, БиХ је до сада непрекидно била у „ванредном стању“ – у политичком дискурсу пљуштале су тешке оптужбе, афере се смјењивале једна за другом, политички односи били као струна напети.

Зато би проглашење ванредног стања могло допринијети постепеном укидању „ванредног стања“ у којем је БиХ већ деценијама.