- Експерт за безбједност Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ за ТВ Пинк: Највећи проблем за ЕУ је муслиманска држава (у БиХ). Мањи је проблем признати проширење граница Србије, Хрватске, Албаније. Али створити Муслиманску државу на једном простору који је показао склоност ка исламистичком дјеловању, ка дјеловању у оквиру Муслиманског братства, према Ал Каиди и Исламској држави са одласцима на страно ратиште и џихадистичким ратовањем, е – то се не може догодити!
- Вјерујем да управо у том смислу иду иницијативе из земаља ЕУ: Њемачке, можда из Велике Британије – која има ту и своје интересе и, дјелимично, из Италије… ЕУ жели стабилност на својим границама, Србија и Хрватска иду даље – оне се брину о својим проблемима и не видим озбиљније дебате ни у Београду ни у Загребу око ових нон-пејпера
- Бакир Изетбеговић је ратно-хушкачки политичар. Његова изјава о „геноцидашима“ није инцидент него програмска платформа СДА
- Власт у Сарајеву не спроводи ставове институција Републике Српске. Ни предсједник Додик ни предсједница Цвијановић не могу утицати на то шта ће радити супруга Мирка Шаровића у Народној банци БиХ, шта ће радити припадник ПДП-а Трифко Буха као замјеник Османа Мехмедовића Осмице у Обавјештајној служби, шта ће радити Симеуновићка у Високом судском тужилачком савјету… Чак, у преко 50 државних агенција у Сарајеву су задржани партнери Бакира Изетбеговића у виду кадрова СДС и ПДП
- На те људе ни национална политика Републике Српске ни институције РС немају никакав утицај. Они не учествују у спровођењу политике која се формулише у Бањалуци.
- Американци раде на томе да три бошњачке странке у Сарајеву наступе на изборима заједно са СДС, ПДП и ДНС и да сруше националну политику Републике Српске. Борба ће се водити и у институцијама Републике Српске, уз коришћење људи који разарају политику која се формулише у Бањалуци
БИЛО би добро да господину Палмеру и америчком амбасадору у Сарајеву Ерику Нелсону неко објасни да Хилари Клинтон није изабрана за предсједницу Америке, да то није никада ни била, да Бил Клинтон нема политичке позиције и да нека обећања која су Американци дали 1995. године Алији Изетбеговићу већ одавно не важе.
Рекавши ово за ТВ Пинк, експерт за безбедност Џевад Галијашевић је навео да је Ричард Холбрук 1995, пред Дејтонски споразум, штошта обећао Алији Изетбеговићу и да је то и сам Бил Клинтон потврдио. Па наставио:
„Али, већ у јануару и фебруару 1996. смо имали присилну интервенцију америчких снага у једном терористичком кампу, у Погорелци, у коме су ухапшени ирански инструктори након чега су смијењени Изетбеговићев министар одбране, Хасан Ченгић, и министар полиције Бакир Алиспахић. Имали смо и освету босанских муџахедина Американцима.
Те године је нападнут камп америчке војске у Дахарану, а организацију напада је извео први командант муџахедина у Босни Абу Абдел Азис-Барбароса. Па смо поново 1997. имали напад на америчке снаге – на амерички разарач УСС Кол који је организовао њихов дугогодишњи и посљедњи командант Абу-Мали. Па је ту и учешће 1998. и 1999. у Дар ес Саламу и Најробију. А ту је, наравно, 11. септембар 2001. године.
Послије 11. септембра и улоге Активне исламске омладине у том нападу, она је забрањена као организација. Она је била подмладак СДА, због чега је Алија Изетбеговић напрасно смијењен (у року од три мјесеца) и са позиције члана Предсједништва БиХ и са мјеста предсједника СДА и заувијек удаљен из политичког живота.
Послије 11. септембра су кажњавани у Хагу Изетбеговићеви генерали, команданти армије Расим Делић, начелник Генералштаба Енвер Хаџихасановић, командант 7. муслиманске – пуковник Кубура.
Дакле, послије 11. сптембра та обећања више не важе и Метју Палмер би морао знати да је највећи проблем за ЕУ управо муслиманска држава (у БиХ).
Мањи је проблем признати проширење граница Србије, Хрватске, Албаније. Али створити Муслиманску државу на једном простору који је показао склоност ка исламистичком дјеловању, ка дјеловању у оквиру Муслиманског братства, ка заштити – и обавјештајној и свакој другој – према Ал Каиди и Исламској држави и одласцима на страно ратиште и џихадистичком ратовању, е – то се не може догодити!
Вјерујем да управо у том смислу иду иницијативе из земља ЕУ: Њемачке, можда из Велике Британије – која има ту и своје интересе и, дјелимично, из Италије.
То је дипломатска акција испипавања пулса на одређеном терену, али без одговорности.
Пуштате неке неформалне идеје, не сносите никакву одговорност јер истовремено сумњате у постојање властитог ауторитета.
ЕУ више није тако привлачно мјесто. Њемачка економија и финансије више нису на нивоу једне суперсиле способне да обогати, а не само да интегрише регион.
Слобода путовања и све оне приче и фразе о великој мировној операцији и уједињењу мегадржаве – то више не изгледа тако у овој пандемији.
Свако се брине о себи и има своје проблеме.
У том смислу, у Сарајево треба послати поруку: прошло је вријеме Била Клинтона, америчка обећања су давно престала да важе, ЕУ жели стабилност на својим границама, Србија и Хрватска иду даље – оне се брину о својим проблемима и не видим озбиљније дебате ни у Београду ни у Загребу око ових нон-пејпера.
Бакир Изетбеговић је ратно-хушкачки политичар. Његова изјава о „геноцидашима “ није инцидент него програмска платформа СДА.
Ta изјава и нон-пејпери указују на неколико ствари.
Прво, циљ дипломатске акције је доћи до признања Косова. Друго је да треба покренути процес ревизије Дејтонског споразума на штету Републике Српске у правцу унитаризације. То потврђује и оно што је амерички амбасадор Ерик Нелсон написао на свом блогу, прије два дана, називајући Дејтонски споразум ретроградним.
Међутим, који су адути америчке владе и ЕУ када желе реализовати ове идеје, који су то адути Бакира Изетбеговића када пријети, а наводно нема ни оружје, ни технику ни војску која би правила ратне сукобе? Мислим да је то, прије свега, у неразумијевању система власти унутар БиХ.
Република Српска има политику коју формулише у оквиру својих институција – Народне Скупштине, Владе и преко предсједника Републике Српске. Ту политику спроводи члан Предсједништва БиХ из реда српског народа.
Али, са друге стране, на заједничком нивоу постоји озбиљан капацитет власти који су створили високи представници.
Власт у Сарајеву не спроводи националну политику, нити ставове институција Републике Српске. У Сарајеву, у овом моменту, ни предсједник Додик ни предсједница Цвијановић не могу утицати на то шта ће радити супруга Мирка Шаровића у Народној банци, шта ће радити припадник ПДП-а Трифко Буха као замјеник Османа Мехмедовића Осмице у Обавјештајној служби, шта ће радити Симеуновићка у Високом судском тужилачком савјету или шта ће радити три стране судије у Уставном суду, шта ће радити Тужилаштво или суд.
Чак, у преко 50 државних агенција у Сарајеву су задржани партнери Бакира Изетбеговића у виду кадрова СДС и ПДП.
На те људе ни национална политика Републике Српске ни институције РС немају никакав утицај. Они не учествују у спровођењу политике која се формулише у Бањалуци.
Они воде своје приватне преговоре са Изетбеговићем који их чува у заједничким институцијама.
У том правцу треба посматрати процес иза којих стоје Американци, а то је да три бошњачке странке у Сарајеву наступе на изборима заједно са СДС, ПДП и ДНС и да сруше националну политику Републике Српске.
То је кључни адут – нејединство у сфери институција и спровођења националне политике, које траје од 2015, а не од јуче.
Борба ће се водити и у институцијама Републике Српске, уз коришћење ових људи који разарају заједничку политику која се формулише у Бањалуци“.
Додај коментар