Ћеранић: НАТО би покушао да спријечи враћање свих надлежности одједном, али је Српска тврд орах

• Раздруживање и Декларација Свесрпског сабора о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа нису једно те исто. Раздруживање би се могло протумачити као одустајање од Дејтонског мировног споразума и трагање за новим рјешењем, док је Декларација апел на повратак надлежностима које Република Српска има сходно Дејтону
• Ад хок донесена одлука о осамостаљењу Републике Српске наишла би на снажан отпор западних сила и партнера из Федерације БиХ те би „активирање СВИХ надлежности“ и покретање мирног раздруживања били искоришћени и са Запада и из Сарајева за угрожавање тренутног дејтонског статуса Српске и њене међународне позиције
• Данас би враћање свих надлежности одједном за посљедицу имало војну интервенцију СФОР-а, односно НАТО пакта, чије јединице би блокирале институције Српске, првенствено палату Републике, зграду Владе Српске, али и објекте Министарства унутрашњих послова
• СФОР-ове транспортере људи би мимоилазили, понашали се као да не постоје, а ови не би смјели отварати ватру. Сједнице Владе и Народне скупштине би се могле одвијати неометано, а уколико би власти Српске прибјегле методима западних центара моћи као што је употреба тзв. „обојених револуција“, у смислу мобилизације грађана и њиховог извођења на улице – показао би се сав бесмисао НАТО транспортера пред институцијама Српске
• Српска не би била без савезника. Русија би помогла и у војном смислу, а Србија политички

Проф. др Предраг ЋЕРАНИЋ

ДЕКЛАРАЦИЈА Свесрпског сабора о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа а која садржи 49 закључака, свеобухватно је приказала кључна национална питања и циљеве. Више закључака је од изузетне важности за Републику Српску као што су непризнавање нелигитимног Високог представника, инсистирање на називу Срби без префикса попут „босански Срби“ и слично, а најважнији по Српску закључак гласи да се мора поштовати слово Дејтонског споразума.

Раздруживање се не спомиње у Декларацији.

Стратегија је донесена, преостало је да се разради тактика реализације циљева, односно свих закључака Декларације, у смислу да ли све дејтонске надлежности Српске вратити одмах, или сукцесивно, како су и одузимане.

Након што народне скупштине Републике Србије и Републике Српске усвоје Декларацију, потребно је приступити реализацији њених закључака за чије праћење је надлежан Национални савет српског народа.

Уговор о раздруживању је користан у смислу стварања атмосфере за поштовање слова Дејтонског споразума и повратка отетих надлежности као што је у истом смислу користан и приједлог о разграничењу, што стоји у Дејтонском споразуму.

Ад хок донесена одлука о осамостаљењу Републике Српске наишла би на снажан отпор западних сила и партнера из Федерације БиХ те би „активирање СВИХ надлежности“ и покретање мирног раздруживања били искоришћени и са Запада и из Сарајева за угрожавање тренутног дејтонског статуса Српске и њене међународне позиције.

Штавише, међународна позиција Српске за мирно раздруживање била је далеко повољнија прије руске специјалне операције у Украјини него је сада.

Раздруживање и Декларација Свесрпског сабора о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа нису једно те исто.

Раздруживање би се могло протумачити као одустајање од Дејтонског мировног споразума и трагање за новим рјешењем, док је Декларација апел на повратак надлежностима које Република Српска има сходно Дејтону.

Декларација Свесрпског сабора је стратешки документ који позива на повратак слову Дејтона, односно поштовање свега договореног и написаног у америчкој ваздуховној бази Рајт Патерсон, довољно широк оквир у којем Република Српска има своју самосталност, а која проистиче из Дејтонског споразума.

Она садржи низ закључака који се односе директно на Републику Српску као што је непризнавање високог представника који није прошао прописану процедуру.

Дакле, и за Београд је Кристијан Шмит након Декларације само Кристијан Шмит, а не високи представник, док је раније приман у том својству.

Оно што је нама сада најважније јесте апеловање на слово Дејтонског споразума те би изабрани политички представници, академска јавност, и сви други требало управо на томе да инсистирају – на повратку слову Дејтонског споразума.

Декларација је стратешки документ и остаје да се опредијелимо – како вратити надлежности.

Декларацију треба посматрати као стратешки документ чије циљеве и закључке треба временом реализовати. Како ће се то одвијати – то је ствар тактике, односно динамике.

За повратак свих отетих надлежности одједном био је много повољнији крај 2021. године него данас. Тада је Република Српска и предузела низ активности у нормативно-правном смислу с циљем повратка отетих дејтонских надлежности. Руска војна операција у Украјини створила је нове околности, по напоре Републике Српске неповољније.

Данас би враћање свих надлежности одједном за посљедицу имало војну интервенцију СФОР-а, односно НАТО пакта, чије јединице би блокирале институције Српске, првенствено палату Републике, зграду Владе Српске, али и објекте Министарства унутрашњих послова.

Сарајево би реаговало јако негативно, уз инсистирање на подизању оптужнице од Тужилаштва БиХ против оних које би сматрали одговорним.

Српска не би била без савезника. Русија би помогла и у војном смислу, а Србија политички. Међутим, на институције Републике Српске сручила би се лавина оптужби и прозивања да је тај корак предузела на наговор из Русије како би се отворио нови политички, могуће и војни фронт на Балкану, а што би било у корист напора Руске Федерације да запосједне територију Украјине.

СФОР-ови транспортери на бањалучким улицама не би били новина. Српска је преживјела такав сценариј, па и незаконита привођења која су више била отмице, као и политичку елиминацију већег броја политички ангажованих људи.

СФОР-ове транспортере људи би мимоилазили, понашали се као да не постоје, а ови не би смјели отварати ватру.

Сједнице Владе и Народне скупштине би се могле одвијати неометано, а уколико би власти Српске прибјегле методима западних центара моћи као што је употреба тзв. „обојених револуција“, у смислу мобилизације грађана и њиховог извођења на улице – показао би се сав бесмисао НАТО транспортера пред институцијама Српске.

Како би реаговали Срби запослени у заједничким органима?

Да ли би их напустили и укључили се у стварање новоформираних институције Републике Српске? Нисам сигуран да би то учинили. Све у свему, дошло би до ескалације политичке кризе.

Република Српска се увијек показивала као тврд орах, али у контексту овог геополитичког момента треба истаћи да није повољан тренутак за повратак свих дејтонских надлежности или раздруживање, какав је био на примјер у вријеме признавања самосталности такозваног Косова.

Треба пратити односе великих сила, а они се мијењају у нашу корист, али постепено. У случају да Република Српска покрене процес раздруживања до ескалације сукоба у БиХ не би дошло, али би могло доћи до покушаја спречавања тог процеса од НАТО пакта. Не би требало искључити ни могућност коришћења терористичког напада као дијела обавјештајне операције, што би за циљ имало стварање пометње и хаоса ради политичког сламања Српске.

(Трибина је одржана 26. јуна 2024. у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)