- Оно што се десило у Приједору са сликом на скупу поводом геноцидне „Олује“ само је повод за антисрпску харангу. Како би другачије него агресивно-преварантски и поступали разноврсни баштиници духа 13. СС дивизије „Ханџар“, састављене од тзв. Бошњака и Хрвата, који су се током већег дела Другог рата генерално углавном борили на страни нацистичке Немачке?!
- Страдања Срба током 20. века, поготово западно од Дрине, једино могу да се упореде за трагедијом јеврејског и јерменског народа! А замислите да неко релативизује Аушвиц само зато што је пронашао једну једину неадекватну фотографију у израелском меморијалном центру „Јад Вашем“, посвећеном холокаусту?
- Јасно би било да се ради о покушају малициозног па и неонацистичког обесмишљавања геноцида над Јеврејима. Не треба ни рећи какву би то реакцију изазвало широм света. Опет, код нас, скоро уз аплаузе многих који би у претходном случају драконски реаговали, пролази изругивање над енормном српском трагедијом због једне несрећно (или намерно а у договору са онима који читаву ствар злоупотребљавају) искоришћене фотографије?
- У БиХ, по хабзбуршком скенирању популације из 1910. године, било је 43,5 посто тј. 825 хиљада православних Срба, 32 одсто тј. 612 хиљада БиХ-муслимана и 23 процената тј. 434 хиљаде Хрвата и других римокатолика. По најновијем БиХ попису становништва из 2013. године (103 године касније) БиХ-муслимана или тзв. Бошњака било је мало преко 50 процената или 1,77 милиона, Срба је било 30,8 посто тј. 1,087 милиона, док је удео Хрвата износи 15,2 одсто или 545 хиљада. Значи, од 1910. до 2013. године – при чему су Срби тек током петнаестак година пред распад Југославије имали мањи природни прираштај од њих – број БиХ-муслимана повећао се фасцинантних 2,9 пута док Срба има више само за око 30 посто
- Крвави геноцид над Србима, срећом, сада није у току, али духовни погром и даље јесте. Ако желимо да као нација опстанемо, против тога морамо много озбиљније, институционално, а не само индивидуално, да се боримо. Истина, препуштена себи, неће нас спасти!
Пише: Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ
НАШ народ каже: „лаж се пре прими него истина“. Истина је ограничена, лаж је неспутана. Може – по потреби – да се допуњује и прерађује. Уз то, пре се умори онај ко брани истину, него окорели лажов.
Први, верујући у моћ истине, препусти је саму себи. Наивно мисли: „Избиће она, пре или касније, сопственим снагама на површину“.
Велики (професионални) лажов добро зна да своју накарадну кулу гради на порозном тлу. Зато се никада не опушта и њу не препушта „судбини“. Зна да ће у „фер“ борби истине и пласиране али потом „осамостаљене“ лажи – последња подлећи ранама. Отуда, наставља да је исцељује и креативно модификује, односно заједно са својом неистином, помахнитало јуриша на истину.
Тако, под условом да истина макар накнадно не добије енергичне савезнике, резултат испадне, у духу старе српске изреке, „два лоша убише Милоша“.
ДЕЗИНФОРМАТИВНА „ХАНЏАР“ КАМПАЊА
На све речено подсећају нас недавана дешавања у вези са обележавањем страдања српског народа током хрватске геноцидне акције „Олуја“.
Ту је – грешком или услед саботаже некога у редовима оних који формално раде за институције Србије а заправо су у служби наших непријатеља – приказана једна фотографија на којој су БиХ муслимански а не српски прогнаници.
Постоје хиљаде и хиљаде слика на којима се виде страдања Срба, али ето, поткрала се или је подметнута једна неодговарајућа. То је послужило као повод за оркестрирану кампање против српског народа у целини, а најпре Републике Српске.
Скоро да се негира да смо ми током протеклих ратова имали било какве, а камоли цивилне жртве, те се безочно тврди да стога лажно морамо да приказујемо туђе.
То хистерично понављају регионални медији (наших локалних опонената) и балканске филијале разних глобалних антисрпских средстава (дез)информисања. У томе здушно учествују и „наши“ пропагандни сарадници свега и свакога ко делује против Срба, типа дегутантног србофоба Томислава Марковића (идејног чеда озлоглашеног а још баналнијег Петра Луковића). Он иде толико далеко да читаву, суштински, комеморацију посвећену српским страдалницима одржану у Приједору, бескрупулозно своди на измишљено скривање чињеница које „сведоче о удруженом злочиначком подухвату српских снага“.
Током грађанског рата у Босни и Херцеговини, несумњиво, било је злочина на свим странама. То нико нормалан од Срба не негира. Као што су страдали православни Срби, тако је било недужних жртава и међу БиХ муслиманима. Речено се односи и на Приједор.
Но, то свакако није разлог да Срби ту не оплакују своја страдања. Нешто друго – не подметачина (или можда ипак само идиотска грешка) са фотографијом – прави је узрок антисрпске кампање по Гебелсовом рецепту.
Оно што се десило са поменутом сликом само је повод за антисрпску харангу. Узгред буди речено, како би другачије него агресивно-преварантски и поступали разноврсни баштиници духа 13. СС дивизије „Ханџар“, састављене од тзв. Бошњака и Хрвата, који су се током већег дела Другог рата генерално углавном борили на страни нацистичке Немачке?!
СПОРО ОСВЕШЋИВАЊЕ СРБА
Срби су дуго били пасивни на пољу борбе за истину у вези са геноцидом почињеним над нашим народом током Другог светског рата (1941-45) и масовним злочинима у односу на нас у време ратова за југословенско наслеђе (1991-99).
У доба титоизма, ради лажног братства и јединства са онима који су нас сатирали, наметано нам је, примера ради, ћутање о „Илинданском покољу“ Срба у Приједору у лето 1941. или још већем масакру у Санском Мосту који је од стране хрватских и муслиманских усташа спроведен у истом периоду.
Од када нема ни Југославије, нити овдашње варијанте бољшевичког тоталитаризма – мало због наше пословичне инерције, више услед деловања антисрпских лобиста – дуго нам је требало да окренемо други лист и почнемо да иоле озбиљно штитимо своје националне интересе, укључујући и ширење истине о злоделима која су током 20. века учињена над нама.
Као да нам неко време до умова није долазила чињеница да то није само дуг према прецима, већ и обавеза у односу на потомке. Народ који заборавља недела почињена над њим, охрабрује изданке злочинаца да крену њиховим стопама, те тако себи призива нова паклена страдања!
Коначно смо у вези са тим почели нешто да мењамо. На многим другим пољима Србија и даље води неодговорну, лично-партијски а не патриотски мотивисану политику, али се однос према српских жртвама из прошлости ипак у позитивном смислу променио. Тим пре је то случај када се ради о РС, српској земљи натопљеној крвљу наших мученика, како из времена НДХ геноцида тако и хрватско-муслиманских злочина над Србима од 1992. до 1995.
Ту се на свим, па и том пољу, води посвећенија национална политика него источно од Дрине.
То, али и ипак знатно активнији однос Србије према страдању нашег народа у прошлости, скоро па панично плаши оне који мисле да је геноцидна операција „Олуја“ из 1995. године само почетак а не крај радикалног решавања „српског питања“ западно од Дрине.
Да би коначно окончали оно што су наумили, а то је гушење Републике Српске и потом етничко чишћење Срба са њених простора, битно им је да се опустимо и препустимо туђим мрачним плановима. Ако јачамо своју националну енергију и свест о томе шта нам се догодило и опет може да нас задеси – налик ономе што упорно чине Јевреји у Израелу и ван њега – онима који нам зло мисле, много ће бити теже да и покушају да жељено спроведу!
ПОГРОМИ, ПРОГОНИ И СТАТИСТИКА
Уз то, плаши их и могућност да у светским размерама почне да се урушава њихова кула од бесмислених карата, која ствари представља до краја лажно, као да су Срби на балканским просторима током прошлог века превасходно чинили злочине над другима, а не да смо ми били убедљиво највеће жртве.
Колико год да је моћан евроатлантски механизам испирања мозгова, који асистира нашим локалним опонентима, ако се посвећено и аргументовано будемо борили за истину, она неће моћи да остане закопана. Толико је велика да уз нашу систематску помоћ не може да на многим местима не пробије дебеле бедеме сазидане од антисрпских лажи.
Довољно је осврнути се на демографске податке, умногоме произашле из пописа становништва које је вршила, свакако не Србима наклоњена Аустроугарска, да би и „неверне Томе“ схватиле ко је највише пострадао у крвавом столећу које је иза нас.
Срба је почетком 20. века било 5 милиона и били су – пре потоњег демографског бума који је код већине народа (али не и нашег) драстично премашио ратне губитке – међу бројнијим народима Средње, Источне и Југоисточне Европе. Осим што су представљали огромну већину на тадашњем простору Краљевине Србије и Краљевине (до 1905. Кнежевине) Црне Горе, били су и најзаступљенији народ у Босни и Херцеговини, Војводини и деловима Хрватске, као и у неким областима Косова и Метохије или Северне Македоније.
Примера ради, на територијама које данас улазе у састав Републике Хрватске, православних Срба је 1910. године било тек нешто мање од 20 посто (у тадашњој угарској аутономној „Краљевини Хрватској и Славонији“, која је укључивала Срем али не и Далмацију, Барању и Истру, било је 25 одсто Срба наспрам 65,5 процената Хрвата).
У Босни и Херцеговини, по хабзбуршком скенирању популације из исте 1910. године, било је 43,5 посто тј. 825 хиљада православних Срба, 32 одсто тј. 612 хиљада БиХ муслимана и 23 процената тј. 434 хиљаде Хрвата и других римокатолика (Аустроугарска их је после 1878. интензивно насељавала из крајева од Галиције до Трста).
По најновијем БиХ попису становништва из 2013. године (103 године касније) – гле парадокса, ако је ту икада постојао некакав „удружени злочиначки подухват српских снага“ – БиХ муслимана или тзв. Бошњака било је мало преко 50 процената или 1,77 милиона, Срба је било 30,8 посто тј. 1,087 милиона, док је удео Хрвата износи 15,2 одсто или 545 хиљада.
Значи, од 1910. до 2013. године – при чему су Срби тек током петнаестак година пред распад Југославије имали мањи природни прираштај од њих – број БиХ муслимана повећао се фасцинантних 2,9 пута док Срба има више само за око 30 посто.
Још горе је наш народ прошао у Хрватској где је Срба остало мање од 124 хиљада тј. 3,2 посто.
Више нас је 1910. године било само у Лици него данас у целој Хрватској, а све до краја 20. века имали смо већи наталитет од Хрвата!
Слично смо прошли и на Косову и Метохији, односно на северу, од Тетова до Куманова, савремене македонске државе.
ПРИЗИВАЊЕ НОВОГ ГЕНОЦИДА?
Како се каже: „Ако лаже коза не лаже рог“. Довољно је сагледати све те статистике податке те погледати бројне западне мапе које приказују распрострањеност балканских народа почетком 20. века и упоредити их са данашњим стањем – па јасно видети ко је био на јужнословенским просторима па и Балкану у целини, највише изложен покољима и етничком чишћењу. Одговор је недвосмислено јасан: Срби!
О томе, узгред буди речно, на описан начин сликовито сведочи и по много чему Србима ненаклоњен али демографским подацима и етничким картама које се односе и на наш регион испуњен, чувени „Историјски атлас Централне Европе“ (Historical atlas of Central Europe: from the early fifth century to the present, Thames&Hudson, London, 2002).
О ужасима почињеним над нашим народом – од слика клања, преко колона избезумљених прогнаника, до јама испуњених лешевима – болно говоре и бројне сачуване аутентичне фотографије. Наравно, оне колико год биле ужасне, увек приказују један сегмент наше трагедије, не њену целину. Но, о њој у свеобухватним размерама, непобитно сведоче поменути статистички подаци, како наши тако и инострани.
Оно што се догодило Србима током 20. века, поготово западно од Дрине, једино може да се упореди за трагедијом јеврејског и јерменског народа! А замислите да неко релативизује Аушвиц само зато што је пронашао једну једину неадекватну фотографију у израелском меморијалном центру „Јад Вашем“, посвећеном холокаусту?
Јасно би било да се ради о покушају малициозног па и неонацистичког обесмишљавања геноцида над Јеврејима. Не треба ни рећи какву би то реакцију изазвало широм света. Опет, код нас, скоро уз аплаузе многих који би у претходном случају драконски реаговали, пролази изругивање над енормном српском трагедијом због једне несрећно (или да поновим, намерно а у договору са онима који читаву ствар злоупотребљавају) искоришћене фотографије?
Крвави геноцид над Србима, срећом, сада није у току, али духовни погром и даље јесте. Ако желимо да као нација опстанемо, против тога морамо много озбиљније, институционално, а не само индивидуално, да се боримо.
Истина, препуштена себи, неће нас спасти!
Додај коментар