Коментари

Бабић: Од Украјине су правили Анти-Русију, од Црне Горе Анти-Србију па српско обједињавање неће бити лако

СРБИ СЕ ЈАЧАЊЕМ СВОГ ЗАПАДНОГ КУЛТУРНОГ ВЕКТОРА КУЛТУРНО УДАЉАВАЈУ ОД РУСИЈЕ
  • Срби су погријешили што у моменту стварања заједничке југословенске државе нису пристали на федерално уређење, помоћу којег су могли да одвоје српске од хрватских земаља. Сам процес уједињења је текао и супротно од српског идентитета, и супротно од правилног процеса уједињења (национално па наднационално)
  • С моје тачке гледишта као филолога, Вукова језичка реформа (коју је Беч активно подржавао) показаће се као скуп језички савез. Она је постала у великој мјери идеолошка основа за све потоње скупе савезе, који још увијек много коштају српство у цјелини. Не постоји језик на свијету с којим је урађено слично као са српским језиком. Ранко Гојковић скреће пажњу и да је одабиром херцеговачког дијалекта Вуков избор довео до одвајања и регионализације доброг дијела српског народа – нпр, вјештачки је одвојена Стара Србија (Вардарска Македонија) од своје матице
  • У току је градња нове Вавилонске куле. Досезање неба и вјечног живота на погрешан начин. Живот од сто година и даље није вјечни живот. Живот у затвореној заједници препуној материјалног благостања и даље није рај… Можда улазимо у посљедња времена. Дошли смо до зида. Не могу се стварни проблеми више маскирати или стављати у други план бескрајним отварањем нових жаришта, разним манипулацијама и информативним ударима. Потрошачко друштво, стављање материјалног изнад духовног, бесциљна арогантна потреба да се другима наметне свој поглед на свијет довело је планету на праг уништења
  • Српско објединавање мора бити урађено редослиједом, односно – најприје направити исти духовни и културни простор. Културни образац утемељити на светосављу. То су процеси дугог трајања за које су потребни и шири услови
  • Напади на предсједника Републике Српске имају више циљева, а један од њих је и уништење српске државности с ове стране Дрине

РЕПУБЛИКА Српска је прошла фронтални рат и то је уобличило јавну свијест, која се у многоме вратила својим свештеним коријенима. Србе, као и Русе, као што каже Владимир Владимирович, је немогуће сломити – оцијенила је Милана Бабић у интервјуу руском Телеграм каналу Злой Макиавелли.

Притом је нагласила: „Многим империјама смо ми видјели леђа. Њихове идеје су поражене а српски завјет постоји“.

СоС преноси интервју у цјелини.

* Шта можете рећи о узроцима рата у Босни и Херцеговини 1992-95? Шта сте осећали током рата? Колико је било тешко живјети у том тренутку, економски опстати?

– Рат је посебно искуство, друга димензија живота која нас суочава са границама унутар себе и око себе, отвара вјечна питања и показује човјека у распону од најузвишенијих до најнижих порива. Драгоцјено и болно искуство. Драгоцјено, јер мудар човјек то сазнање о рушитељској природи људске природе носи као опомену да своје упориште не тражи у материјалном и пролазном, већ у оном осјећању и дјелању које нас чини истинским синовима Бога Живога, који творе добра дјела. Материјално постепено пада у други план и постаје јасно колико је сулуда идеја потрошачке цивилизације да благостање поистовјећује са материјалним напретком и прогресом.

Болно искуство – губитак блиских људу и прерано сазријевање. Страшно сазнање да је непријатељ био, колико до јуче, твој брат а, сада, тај брат креће на тебе и твоје… Искуство рата доводи до свијести да је сваки рат братоубилачки, од Каина и Авеља до обрачуна Исакових и Исмаилових потомака…

С друге стране, никада више нисам имала времена да даноноћно читам књиге и посветим се потрази за одговорима на „вјечна питања“ као у ратно вријеме. Рат има чудну моћ, и да убрза, и да успори вријеме.

* Србија је изгубила највише земље приликом формирања Југославије – можда је била грешка стварање јединствене државе?

Да, била је то грешка – у том неодређеном облику саздати државу; Срби су погријешили што у моменту стварања заједничке југословенске државе нису пристали на федерално уређење, помоћу којег су могли да одвоје српске од хрватских земаља.

У којој мјери смо ми субјект, а у којој објект политике увијек се може расправљати. Сам процес уједињења је текао и супротно од српског идентитета, и супротно од правилног процеса уједињења (национално па наднационално), а Срби су, упркос највећим жртвама (и у Првом и у Другом свјетском рату), проглашени за реметилачки фактор и нацију-хегемона умјесто да добију заслужено мјесто кичменог стуба државе.

Такође, напуштана је идеја балканског православног савеза вожда Карађорђа (да би било који савез могао имати успјеха он мора да уважава цилизацијско-културолошке датости, односно да остане у одговарајућем културном коду) и идејне основе Гарашиновог Начертанија нису испоштоване.

Срби су ушли у загрљај народа супротног цивилизацијског и културолошког усмјерања, при том су том народу поклонили свој језик и довели се у положај у којем је тај загрљај постао загрљај анаконде. Свакако да се морају узети у обзир и страховите околности нове реалности послије Фебруарске револуције у којима су српске земље остале без свог природног заштитника – Русије.

Међутим, колико год да смо били предмет поткусуривања западних лажних савезника у Другом свјетском рату, то свакако не би имало толике катастрофалне посљедице да се није одступило од основне идејне основе са правилним редослиједом интеграција (национална а потом наднационална у истом цивилизацијско-културном коду) након Првог свјетског рата. Срби, послије револуција у Русији, остајући један на један са Западом, нису могли да бирају између југословенске државе и територијално увећане Србије, али су могли 1918. да диктирају уређење нове државе.

Видите, с моје тачке гледишта као филолога, Вукова језичка реформа (коју је Беч активно подржавао) показаће се као скуп језички савез. Она је постала у великој мјери идеолошка основа за све потоње скупе савезе, који још увијек много коштају српство у цјелини. Не постоји језик на свијету с којим је урађено слично као са српским језиком. Ранко Гојковић скреће пажњу и да је одабиром херцеговачког дијалекта Вуков избор довео до одвајања и регионализације доброг дијела српског народа – нпр, вјештачки је одвојена Стара Србија (Вардарска Македонија) од своје матице.

Јачањем западног културног вектора Срби се културно удаљавају од Русије. Ка Русији остаје отворена религијска вертикала, али ће послије Фебруарске револуције и она бити прекинута, чиме се у историјском смислу чини непоправљива штета по српско-руске односе.

Зоран Чворовић тај процес одлично анализира: „Као што су преко Вука узели језик, преко несрећног Александровог концепта зашли су политички у српске земље, узимајући преко Сељачко-демократске коалиције из 1932. године Србе пречане под своје супротстављајући их србијанским странкама. Преко Вука су направили језик, а посредством Југославије хрватску политичку нацију и државност (Бановина Хрватска), а онда су комунисти само реализовали тај концепт кроз СР Хрватску.“

Распарчавање српског језика и српског националног бића су процеси који теку паралелно. Зато је борба за српски језик, књижевност, културу и духовност основа за све српске интеграције. Језик се користи као средство у геополитичкој борби, а унутар Србије то се показује покушајима „агресивне латинизације“ писма, на начин, како је то учињено у постсовјетским државама. Ћирилица је не само стуб српског, већ и православног идентитета, а у једном смислу и евроазијског идентитета.

Остаје питање колико су и српски и руски народ, у 18. и 19. вијеку, нарушили свој културни код примивши дио западних политичких традиција и колико су се ти процеси рефлектовали у језику.

* Можемо ли сматрати да је рат у Босни и Херцеговини био подстакнут вањским силама?

Да, то је јасно. Мислим смо дио експеримента и припреме за ово што се дешава у Украјини. Мноштво мотива се укрстило и били смо предмет иживљавања недостојног некадашњег, колико-толико, витешког духа Европе. То рушење показало је да побједник у Хладном рату не може да одржи своју побједу. Побједник који жели да по сваку цијену настави понижење противника по Закону не остаје дуго на трону. И, тако је и било.

* Да ли је могућ још један сукоб на Балкану, на пример на Косову или у Босни и Херцеговини?

Нови сукоб увијек може бити отворен. Остављено је доста противрјечности, неправедних подјела, тихих и отворених жаришта да се, ако буде потребе, отвори нови рат. Но, сада, то би значило далеко више од регионалног обрачуна, било би то трећи свјетски рат. А то би значило прелазак у потпуно поље стратешке нестабилности, јер не само да се ради о свјетском помјерању у којем „онај који посједује балкански ослонац и полугу може да ‘помјери’ свијет“ (М. Степић) већ би се радило о активирању апокалиптичног сценарија из више разлога. Тиме сам се бавила у посљедњем тексту „Апокалипса данас“.

Данашњи човјек мало чита Књигу и у свом прометејском осјећању свемогућства не увиђа да није он тај који држи нит живота. На снази је стварање нове Вавилонске куле. Досезање неба и вјечног живота на погрешан начин. Живот од сто година и даље није вјечни живот. Живот у затвореној заједници препуној материјалног благостања и даље није рај…

Можда улазимо у посљедња времена. Дошли смо до зида. Не могу се стварни проблеми више маскирати или стављати у други план бескрајним отварањем нових жаришта, разним манипулацијама и информативним ударима. Потрошачко друштво, стављање материјалног изнад духовног, бесциљна арогантна потреба да се другима наметне свој поглед на свијет довело је планету на праг уништења.

Рјешење постоји, али оно увијек подразумијева хватање у коштац са проблемима, реалан поглед на развој ситуације и, најприје, покајање/преумљење. А управо одсуство свега тога карактерише „елиту“ која покушава да остане на трону по сваку цијену. Да ли је свијет спреман на још један циклус кретања ка осмишљавању постојања или земља постаје пакао гдје је смисао нестао у пламену ратова и неутаљивој жељи ка материјалном „благостању“ на рачун неконтролисаног црпљења ресурса земље?

* Постоји ли могућност уједињења свих српских територија?

Да, и она је неколико пута у историји била остварена. Чак и у вријеме турске окупације, када су историјске прилике Османско царство довеле до потребе да оснаже протестантитам и православље како би ослабили католицизам и кренули на Рим. Под жезлом патријарха, и уз помоћ великих везира српског поријекла, српске земље биле су црквено/духовно обједињене. Тако је и опстала српска државотворност – Српска Православна Црква је стога чувар и носилац завјета предака и залог државности.

Овај податак се, међутим, недовољно истиче у нашој представи о историји, јер уџбеници пате од мањка података везаних за свештену српску историју и препуни су просветитељске ускогрудности. Да не спомињемо колико је неозбиљно изучавања српскословенске језичке прошлости у основној и средњој школи, која српску књижевност и право диже у небеске висине. Српскословенски се не изучава у основним и средњим школама ни један час.

Као што знате, и Срби, и Руси, су завјетни народи па је примјењивање западних начела на историософску основу руске и српске државности и историографије у коначници јалово и не може да припреми одговарајућу владајућу елиту.

Српско објединавање мора бити урађено редослиједом, односно – најприје направити исти духовни и културни простор. Културни образац утемељити на светосављу. То су процеси дугог трајања за које су потребни и шири услови.

Процес обједињења је успорен и, у великој мјери, онемогућен погрешном језичком реформом, одабирањем западног модела устројства културе и стварањем државе на подметнутој идеји која је усвојена као своја.

Државотни капацитет српског народа искориштен је против народа творца који се два пута нашао у држави која нема српски идентитет, штавише – тај идентитет је проглашаван државним непријатељем. Десила се страшна историјска замка – аустроугарску оптужбу за великосрпство преузели су југословенски комунисти, а Срби су се, уз све жртве за српску државу, два пута у 20. вијеку нашли у незавидном положају.

Тренутно има више пројеката који „раде“ на некој врсти српског обједињења, неки су плански, неки стихијски. Рецимо, идеја „српског свијета“, која је, није тешко претпоставити, рађена према моделу руског свијета. Она има своје предности, али и ограничења, јер је руски свијет створен и прилагођен држави-империји која на тај начин, између осталог, саставља различите етносе и вјере и нуди алтернативни цивилизацијски модел глобализацијским процесима, који потиру националност и суверенитет државе. Руски свијет покушава да обједини Русе гдје год да су. Ипак и синтагма руски свијет, како је мудро уочио владика бачки Иринеј има итекаквих ограничења, јер припада геополитичкој реалности. Стога и тај термин ограничава земљу која има васељенску мисију односно возглављује, предводи и „православни свијет“: „Саобразан њему и истозначан са њим јесте и термин ‘православна васељена’“ (епископ бачки Иринеј).

Даље, код Срба, услијед јаких тенденција ка регионализаму, који се још увијек снажно подстичу споља, недефинисаног културног обрасца, јаких материјалних уцјена, антисрпских или југоносталгијских установа, и многих других околности идеја „српског свијета“ није довољна,

Отворено је и питање да ли је јака српска национална свијест, која неминовно ствара и јаку државу, одговара и пријатељским државама. И, ако евентуално одговара, у којој мјери и колико. Руси морају бити јаснији… Понашање појединаца који наступају са позиције очинства и туторства са руске стране никада неће бити плодоносно код Срба који су руска браћа, многострадална, а не синови. Дио разрјешења многобројних неудоумица могао би се потражити у заједничкој свештеној и културној историји која обједињује и чини темељ српско-руских односа. Рјешење се налази у јасном плану и јасном дјеловању…

Поред тога, давно је закључено да је Српско питање дио Источног питања, а знамо да оно у суштини представља вјечно питање односа Запада и Русије. Русији је немогуће бити велика сила без рјешења Српског питања колико год то изгледало претенциозно на први поглед. И, сада се потпуно оголило, да је као прави противник Запада означено Православље и Русија као његовог најјачи чувар. А гдје се налазе српске земље? На рубу ког свијета? Православног.

* Како ујединити српски народ у јединствену целину?

Н. Ј. Данилевски је говорио да историјски народ који не уједини у једну цјелину све своје дијелове, све своје органе, треба сматрати политичким богаљом. У том смислу и данашње српске и руске земље налазе се у сличној позицији легитимне борбе за сабирање својих историјских и природних цјелина.

Оклеветан, изложен сталном притиску и пријетњама, мали бројем, али храбар и државотворан, српски народ дошао је до руба својих снага. Црна Гора је послужила да се Србија одсијече од мора и напречац окрене против своје мајке и мајчице.

Црна Гора је послужила и као огроман аргумент за отимање Косова и Метохије, што сам детаљно анализирала у интервјуу са Момиром Булатовићем. Булатовић истиче значај Резолуције 1244 и чињеницу да је опстала Савезна Република Југославија да Косово не би могло да се одвоји.

Отцјепљењем Црне Горе у Бриселу су добили велики аргумент. Србији се одузима највећи адут и њено срце – Косово и Метохија, суптилно, а сада и отвореним пријетњама…

Фото: Спутњик / Лола Ђорђевић

„Српски фактор се данас покушава трајно утопити у западну цивилизацијску матрицу, чиме би пут ка опкољавању евроазијског Хартланда, како га је дефинисао Халфорд Макиндер, био потпуно отворен“ (Д. Пророковић).

Пошто процес дезинтеграције српског националног, културног и језичког бића дуго траје, и пошто постоји одређени дисконтинуитет и политичко-идентитетске разлике на нивоу српских земаља, од којих Црну Гору, попут Украјине граде на анти принципу (Анти-Србије) процес састављања раздвојених дијелова неће бити лаган и брз, јер суштина је да Срби остану Срби како би се браћа сјединила, а то у појединим дијеловима српских земаља постаје све теже.

Потребно је створити јединство и цјеловитост визије, историјске самосвијести, ставити национално изнад личног, обновити витализам, Смисао, инспирисати нараштаје да се духовно стави изнад материјалног. Кључно је мотивисати дјецу да остану своји на своме – пасионирани настављачи мисије својих предака. То се не може одрадити без уједначих школских програма, створених на историјским увидима у све грешке, у умовима истинских патриота духоносоца. Да би циљ био остварен он мора постати заједнички циљ, национални програм.

Нама недостају идејно-теоријске поставке српског становишта и тактика да се та премиса спроведе у дјело. То је огроман посао за који су потребна мирна стабилна времена која, на жалост, нису ни на видику. Ипак, као утјеха, остаје нада у Божју помоћ и свијест да Срби у најтежим околности показују колико могу, а могу много…

* Може ли се Додик као патриота српског народа упоређивати са Милошевићем и могу ли њега уклонити физички као Милошевића?

У питању су људи побједничке енергије и личне смјелости. Предсједник Милорад Додик се јасно изражава у погледу сарадње са Русијом и води досљедну политику која се у Русији веома цијени. Русија је за њега историјски савезник Републике Српске. Милошевић је несумњиво побједник. С данашње тачке гледишта јасно је да је његов одлазак за Хаг, на Видовдан, имао један ритуални циљ понижења, а у ствари је на крају остварена права видовданска порука – побједничка.

У чланку „Не питај, за ким звоно звони“ Јуриј Лужков је у једној реченици рекао суштину: „У безумној жељи да изведу Милошевића пред свој суд, са њим се обрачунају и тако ‘затворе тему’, учесници бомбардовања Југославије су, не примјетивши то, сами себе поставили на оптуженичку клупу онога који је са ње отишао неосуђен“.

Та иста безумна жеља (мада је план бржљиво изрежиран), понавља се у случају Републике Српске. Историја предсједника Републике Српске јасно свједочи да није у питањи тренутни инцидент већ континуитет политике Запада према било каквој српској суверенистичкој политици. Радован Караџић, први предсједник Републике Српске је у затвору, Биљана Плавшић је осуђена, Никола Поплашен је смјењен…

Напади на предсједника Републике Српске имају више циљева, а један од њих је и уништење српске државности с ове стране Дрине. Агресивним хибридним ратом нападнута је српска државност у БиХ оличена у Републици Српској. Судбина Срба у Федерацији Босне и Херцеговине показује да Срби без свог ентитета не могу опстати западно од Дрине. Србима је јасно да ако данас кривично гоне предсједника Републике Српске сутра се сви могу наћи у истој ситуацији, без заштите својих институција. И шта се десило?

Народ се консолидовао. Република Српска је прошла фронтални рат и то је уобличило јавну свијест, која се у многоме вратила својим свештеним коријенима. Србе, као и Русе, као што каже Владимир Владимирович, је немогуће сломити. Многим империјама смо ми видјели леђа. Њихове идеје су поражене а српски завјет постоји…

(Интервју са Миланом Бабић направио Јевгениј Вадимович Рјабињин, за телеграм канал Зли Макијавели – Злой Макиавелли)

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар