Коментари

Ћеранић: Ко би у рату који Суљагић призива биле нове Зелене беретке? Повратници из Сирије?

РАТНОХУШКАЧКИ ПОКЛИЧ ДИРЕКТОРА МЕМОРИЈАЛНОГ ЦЕНТРА СРЕБРЕНИЦА-ПОТОЧАРИ
  • Емир СУЉАГИЋ се у ауторском тексту написаном за турску новинску агенцију Анадолија бави „проучавањем лекција“ из сукоба у Карабаху и њихове примјењивости „у погледу будућег развоја на Балкану“. Тако, каже да су „одмрзавање сукоба у Нагорно-Карабаху и његов развој од велике важности за регион бивше Југославије. Статус кво успостављен Дејтонским мировним споразумом није поткријепљен снагом или спремношћу потребном за његово очување“
  • У том тексту указује да  треба уочити да „размјештање беспилотних леттјлица у Нагорно-Карабаху има револуционарне импликације за будућност ратовања“ као и да „морате да задржите оно што сте способни да сачувате“ јер међународним поретком поново управљају принципи самопомоћи и анархије“
  • Суљагић текст завршава основном поруком да је Нагорно-Карабах „био рани модел за међународно непризнате ентитете успостављене убиствима и прогонима“, и да „сада може послужити као модел уклањања таквих ентитета из историје“
  • Од сваке политичке активности важније је оно што ради Драган Лукач, министар унутрашњих послова Српске: подмлађује и опрема припаднике полиције, који ће, када се у потпуности заврше радови у Центру за обуку Министарства унутрашњих послова, имати на располагању садржаје које нема нити једна полиција у региону. То ће ојачати њене могућности да се супротстави сваком виду угрожавања отаџбине

Аутор: Предраг ЋЕРАНИЋ

У АУТОРСКОМ тексту за агенцију Анадолија под насловом „OPINION – Nagorno-Karabakh: an early model for internationally unrecognized entities“ (Мишљење – Нагорно Карабах: рани модел за међународно непризнате државе“) од 8. 10. ове године, Емир Суљагић, директор Меморијалног центра Сребреница – Поточари, анализира ситуацију у Нагорном Карабаху и прави паралеле са Републиком Српском.

По Суљагићу, Нагорно Карабах је „на много начина послужио као инспирација, ако не и као модел, српском руководству у бившој Југославији“ при чему Суљагић пренебрегава чињеницу да су сукоби у БиХ почели знатно прије него они око Нагорно Карабаха.

Указујући на недавну изјаву премијера Јерменије Никол Пашињана да, уколико међународна заједница не буде реаговала на одговарајући начин, „Турску треба очекивати у околини Беча“, Суљагић подсјећа да је и Радован Караџић „вјеровао да је крајњи циљ босанске независности успостављање зелене трансверзале кроз Санџак, Косово и албански дио Македоније“, како би се реализовали турски интереси у Европи.

Емир Суљагић (Фото: Анадолија)

У својој анализи Суљагић закључује да су „за разлику од босанских Срба, тамошњи локални лидери наизглед успјели да преузму контролу над сродном државом, Јерменијом. Караџић то није учинио краткорочно, јер је Слободан Милошевић себе видио као вођу свих Срба и имао је намјеру да обезбиједи послушност босанских Срба“. То се, наводи даље Суљагић, „не може рећи за садашње руководство Србије“.

По Суљагићу, „у комбинацији са демонстрираним авантуризмом Милорада Додика, ово стање ствари не слути на добро за стабилност регије у непосредној будућности“.

Суљагић се затим бави „проучавањем лекција“ из сукоба у Карабаху и њихове примјењивости „у погледу будућег развоја на Балкану“. Тако, каже да је „одмрзавање сукоба у Нагорно-Карабаху и његов развој од велике важности за регион бивше Југославије. Статус кво успостављен Дејтонским мировним споразумом није поткријепљен снагом или спремношћу потребном за његово очување“.

Стога, истиче Суљагић, треба уочити да „размјештање беспилотних летјелица у Нагорно-Карабаху има револуционарне импликације за будућност ратовања“ као и да „морате да задржите оно што сте способни да сачувате – међународним поретком поново управљају принципи самопомоћи и анархије“.

Азербејџански дронови турске производње Bayraktar

Текст Суљагић завршава основном поруком да је Нагорно-Карабах „био рани модел за међународно непризнате ентитете успостављене убиствима и прогонима“, и да „сада може послужити као модел уклањања таквих ентитета из историје“.

Суљагићев ратнохушкачки поклич сем портала Слободна Босна (и то тек у фрагментима) нико други није пренио, нити правио осврт на призивање страхота рата у БиХ. С једне стране, то је добро, јер нам говори да Суљагића нико озбиљно не схвата, а са друге стране, разочаравајуће је да поводом Суљагићеве ратне реторике нису реаговале агенције за спровођење закона, јер призивање рата у БиХ, у најмању руку, заслужује јавну осуду.

Како у БиХ о мало чему постоји јединствен политички поглед, не чуди ни што се на прилике у Нагорно Карабаху гледа различитим „националним“ очима.

Срби су, наравно, на страни хришћана (Јермена) док се „мултиетничко“ Сарајево ставља на страну муслимана (Азера). И на то смо се већ навикли. Међутим, Суљагић је у својој анализи отишао предалеко.

Он рачуна да би се у обновљеном сукобу у БиХ Србија понашала попут Јерменије која шаље добровољце у Карабах (не и регуларну војску) и да би се Русија држала по страни, покушавајући покренути преговоре.

И док се предсједници Русије и САД поводом сукоба у Карабаху понашају суздржано, тражећи од актера сукоба да сједну за преговарачки сто, турски предсједник Ердоган се и поводом ескалације сукоба у Карабаху поново потврђује као непредвидив фактор.

Због своје намјере да Турској врати „стари сјај“ конфронтирао се са Француском, Грчком, Кипром, Египтом и Сиријом. Његови односи са САД и Русијом су промјењиви. Отворено је подржао и наоружао Азербејџан. Према Балкану је, до сада, водио избалансирану политику, не кријући да су му најважнији односи са Србијом.

Ердоган је енигма чије понашање ратни хушкачи попут Суљагића не могу одгонетнути нити у њега бити сигурни.

Ко су ударне јединице, односно које снаге би почеле сукобе?

Ко би биле нове Зелене беретке? Повратници из Сирије којима за приступање најпознатијим терористичким организацијама, Ал Каиди и тзв. Исламској држави, правосуђе БиХ изриче благе казне; мрежа вехабијских параџемата којој се у јавности више не даје никакав значај; рачунало би се и на поједина удружења и групе миграната.

То су праве безбједносне пријетње у БиХ, а не „руски утицај“ како то воле да нагласе садашњи, а и дојучерашњи директор ОБА. Наиме, Алмир Џуво, бивши директор ОБА, спорадично се оглашава на Авазовом порталу Рапорт. Џуво истиче да је у погледу безбједносних пријетњи у региону највећа она која пријети од Русије.

Гдје год имате дестабилизацију, ово што је под утјецајем западнога дијела и Америке, гдје год је ту дестабилизација, то је већ успјех за Русију. Њихова тактика јесте да
“гурају прст у око ЕУ и НАТО причи” кад год им се за то укаже могућност.

Остаје помало нејасно зашто се онда Џуво два до три пута седмично састаје са својим некадашњим замјеником Ристом Зарићем у Административном центру Владе Српске у Источном Сарајеву, којег у Сарајеву управо оптужују да је `руски човјек`.

Недавно је то, гостујући код Сенада Хаџифејзовића на Фејс ТВ, устврдио један од водећих сарајевских новинара, Авдо Авић.

Имајући у виду истинске безбједносне пријетње, од сваке политичке активности важније је оно што ради Драган Лукач, министар унутрашњих послова Српске –подмлађивање и опремање припадника полиције, који ће, када се у потпуности заврше радови у Центру за обуку Министарства унутрашњих послова, имати на располагању садржаје које нема нити једна полиција у региону.

То ће додатно унаприједити рад полиције Српске, и ојачати њене могућности да се супротстави сваком виду угрожавања отаџбине.

1 коментар

  • Opasne igre se igraju pa makar samo na deklarativnom nivou. Svaki poziv na rat ma od koga dolazio je opasna igra. Povezivanje RS i Nagorno Karabaha je miješanje baba i žaba. RS je upravna jedinica unutar BiH, uspostavljena i priznata Dejtonskim mirovnim sporazumom čiji su garanti članice Savjeta bezbijednosti UN i Srbija i Hrvatska, a Nagorno Karabah je nepriznata teritorija. Bošnjački san jeste unitarna Bosna sa lažnim građanskim mantrama o jednom čovjeku i jednom glasu, a u stvari čedo Islamske deklaracije čiji je tvorac Alija Izetbegović koja propagira uvođenje šerijata u BiH, bez ostalih naroda u njenom sastavu. Nove zelene beretke se uveliko spremaju, povratnici iz Sirije, vehabijski paradžemati, migranti koji većinom imaju ratno iskustvo. Tu su i prikriveni aerosoft klubovi gdje se pod maskom sporta provode taktičke vojne vježbe i obuka vojnika za budući rat. RS se mora pripremiti da adekvatno odgovori jačanjem našeg MUP-a i pojačanom obavještajnom saradnjom sa Srbijom i Rusijom i nekim drugim prijateljskim zemljama kao Izrael.

Кликни овде да поставиш коментар