Ћеранић: ОБА незаконито прислушкивала – трагови уништавани у Суду БиХ

• Образлажући приједлог за продужење притвора за још мјесец дана Ранку Дебевцу, предсједнику Суда БиХ и Осману Мехмедагићу Осмици, бившем директору Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ, поступајући тужилац Бојана Јоловић све је оставила у чуду када је рекла да је уништено 60 аката за прислушкивање и то у кући службенице Суда, а по налогу Дебевца
• БиХ је већ дуго сива зона за злоупотребу прислушкивања. Транскрипти разговора пунили су новинске ступце и странице пробраних портала, а раније су се чак и аудио снимци на њима објављивали. Много се писало и говорило о злоупотребама ОБА али су органи правосуђа били нијеми. Све док није дошло до њих, тј. док и сами нису постали жртве кривичног дјела `неовлаштено тонско снимање`
• Прислушкивана је Биљана Плавшић као предсједник Републике Српске и комплетна опозиција Српске 1997. године, тајно су праћени новинари у афери „Државни удар“, афера „Два папка“ је такође била примјер илегалног праћења и прислушкивања
• СДБ БиХ се у предратном периоду бавила високим метама. Најпознатија и најважнија је био „Сократ“. Озвучен му је био стан (оперативно техничко средство је било у паркету), прислушкиван телефон, а чак је и у канцеларијама његових „блиских веза“ била „оперативна техника“. А ове данас интересује – хоће ли открити ко је коме продао диплому, колико је ко зарадио на респираторима…

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

СУД БиХ продужио је притвор за још мјесец дана Ранку Дебевцу, предсједнику истог суда и Осману Мехмедагићу Осмици, бившем директору Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ.

Образлажући приједлог за продужење притвора, поступајући тужилац Бојана Јоловић све је оставила у чуду када је рекла да је уништено 60 аката за прислушкивање и то у кући службенице Суда, а по налогу Дебевца.

До овог податка Тужилаштво је дошло након исказа свједока.

Све је рађено без евидентирања у званичне књиге протокола, које се воде у складу са Законом о заштити тајних података.

Подсјећања ради, Дебевц и Мехмедагић се терете да су злоупотребили положај на начин да су примјенили мјере телефонског надзора над судијама које су радиле на предметима „Респиратор“ и „Диплома“. Наводно, њихова бојазан је била да истрага не дође до Себије Изетбеговић, и самог Мехмедагића, везано за његове спорне дипломе.

БиХ је иначе већ дуго сива зона када је ријеч о злоупотреби посебне истражне радње (пресретање комуникација или просто прислушкивање).

Транскрипти разговора пунили су новинске ступце и странице пробраних портала, а раније су се чак и аудио снимци на њима објављивали.

Много се писало и говорило о злоупотребама ОБА али су органи правосуђа били нијеми. Све док није дошло до њих, тј. док и сами нису постали жртве кривичног дјела `неовлаштено тонско снимање`.

Док су тајно праћени и прислушкивани високи званичници Српске, слободоумни новинари из оба ентитета, то никоме није сметало.

Прислушкивана је Биљана Плавшић као предсједник Републике Српске и комплетна опозиција Српске 1997. године, тајно су праћени новинари у афери „Државни удар“, афера „Два папка“ је такође била примјер илегалног праћења и прислушкивања.

Тужилаштва се ниједна није дотакла.

Актерима наведених афера као да је помогло медијско прозивање те, не да су остајали у обавјештајним структурама, већ су у њима и напредовали.

Какав ће бити исход, видјећемо, али у БиХ до сада за незаконито прислушкивае нико није одговарао, иако нико не спори да га је било.

У сусједној Србији, Хрватској, а и Црној Гори, вођене су и још се воде истраге против оних који су злоупотребили положај и закон погазили. Изречене су и правоснажне судске пресуде.

Занимљиво је шта они који налажу незаконито прислушкивање очекују, чему се надају, шта могу добити или спријечити примјеном те мјере.

У предратном периоду, као млад оперативац Службе државне безбједности БиХ, често сам одлазио у прислушни пункт и хтио чути непосредне утиске од људи који су радили на прислушној техници. Њихова обавеза је била да све што Ухери региструју, а иоле је „безбједносно интересантно“, напишу или откуцају на писаћој машини (таква времена била). Међутим, подаци који се кажу у паузи, чекајући, тон, висина гласа и низ других детаља, остајали су ненаписани. А мене је баш то занимало.

Један од оперативаца на прислушној техници сликовито ми је рекао да боље познаје оне које слуша, него сам себе. И мислим да није био далеко од истине.

Тајно праћени и прислушкивани били су страни обавјештајци у Америчком културном центру, Француској читаоници, али и сви који су се могли повезати са „екстремном емиграцијом“, националистичким структурама „свих боја“, па чак и они који су квалификовани као „бирократско-етатистичке структуре“ (везивали су их за Инфорбиро, све до деведесетих).

Наравно, за социјалистичку власт најважнији је у реченом смислу био „унутрашњи непријатељ“, посебно „грађанска десница“ што је био збирни назив за интелектуалце, новинаре и универзитетске професоре који су били опасност за самоуправљање и социјализам, јер су на политичке прилике гледали другачије од става Партије, и усуђивали се да о њима међусобно дискутују, па чак и да се огласе у медијима Србије или Хрватске.

У том контексту, најпознатији и најважнији је био „Сократ“ који се третирао као оперативна обрада (ОО). Озвучен му је био стан (оперативно техничко средство је било у паркету), прислушкиван телефон, а чак је и у канцеларијама његових „блиских веза“ била „оперативна техника“.

Сократ је, једноставно речено, био на своју руку, није се либио да критикује „другове“ на високим положајима, а пред рат је чак и разматрао могућу варијанту вишестраначког живота. Указивао је на Социјалистички савез радног народа (ССРН) као организацију из које би се партије могле створити.

Омиљен код студената, које је штитио и од власти, по природи је био радознао те се није устезао да разговара са страним дипломатама. Али, то је Служба пратила.

Кад су дипломате хтјеле да изнајме његов стан у вријеме Олимпијаде 84 у Сарајеву, кришом од њега (али не од Службе) урадиле су контраприслушни преглед. Оперативац ДБ-а у прислушном пункту на тренутак је доживио велики бол јер је писак који је произведен у микрофону у паркету (када га је контраприслушни апарат открио) био продоран.

„Сократу“ није ништа речено о открићу, али је у стан смјештен гост далеко мањег значаја. То говори о односу дипломата према њему.

Оперативци ДБ-а су с нестрпљењем чекали нове транскрипте који су стизали из „технике“ и читали их (и ко јесте и ко није морао).

Интересовало их је шта ће Сократ рећи о овом или ономе. Сви су га сматрали „српским интелектуалцем бр 1“ и са уважавањем дискутовали о његовим ставовима и погледима. Једна канцеларија је имала назив „читаоница“. Ту се читао Сократ, односно оно што је он рекао, не слутећи да има тајне читаоце.

Како је вријеме пролазило, појављивали су се нови томови његових дјела, баш као у култном филму „Професионалац“.

Видио је даље од других. То се у оном систему није праштало.

Изгледа да се ни у овим временима не прашта његова политичка далековидост и однос према младим кадровима од којих је неколико на високом положају (амбасадори, савјетници предсједника).

Заслужио је Сократ орден због њих и због многих који припадају његовој политичкој школи. И увијек ћемо га се сјећати, нарочито када га не буде.

Што се тиче ових што се данас бацају каменом на њега, њих се већ након наредних избора, нико сјећати неће. И тајна служба је некада имала више стила.

Дали су му псеудоним „Сократ“. Не без разлога.

СДБ БиХ се бавио високим метама. Ове данас интересује – хоће ли открити ко ми је продао диплому, колико сам зарадио на респираторима и слично.